Правда

Ја сам во­лио Ду­бров­ник. Иде­ја ми се до­па­да­ла. Пр­ва рат­на зи­ма на мо­ру. До­са­ди­ли су ми ко­мар­ци, бла­то, ро­во­ви. Пет мје­се­ци сам се већ ву­као за вој­ском. Ако Ад­ми­рал ка­же да иде­мо на мо­ре, он­да иде­мо. Воз се про­вла­чи кроз ту­нел ка­њо­на Мо­ра­че. Ви­де се вр­хо­ви пла­ни­на гдје су не­ка­да жи­вје­ли Цр­но­гор­ци. „Али Ко­на­вле ни­је срп­ско!” — ка­же са­пут­ник. „Ни­је ни Ди­во­се­ло хр­ват­ско. Ни Книн, ни Ме­дак”, од­го­ва­рам са­пут­ни­ку. Ов­дје ра­ту­је вој­ска. Др­жа­ве ко­ја још по­сто­ји. Или се пра­ви да по­сто­ји. Ју­го­сла­ви­је. На ка­па­ма вој­ни­ци но­се пе­то­кра­ке. У Сла­во­ни­ји, у Ли­ци мо­гли смо да но­си­мо срп­ски грб на ка­па­ма. Ов­дје са ка­па кре­ке­ће ве­ли­ка цр­ве­на кра­ста­ва жа­ба. Про­ла­зи­мо по­ред Ко­ла­ши­на. Ви­ди се ста­ди­он „Гор­шта­ка”. „Псе­ће гро­бље”. Ту су Цр­но­гор­ци са цр­ве­ним жа­ба­ма на ка­па­ма, уби­ли двје­ста љу­ди у зи­му че­тр­де­сет дру­ге. Вје­ро­ва­ли су да ће Ру­си сва­ко­га да­на ући у Бер­лин. Уби­ја­ли су кла­сне не­при­ја­те­ље. Уби­ја­ли су оне ко­ји су би­ли за ује­ди­ње­ње Ср­би­је и Цр­не Го­ре. Пје­ва­ли су: „Не­ма бор­бе, не­ма ра­та, док не кре­не брат на бра­та.” „Но­сим ка­пу са три ро­га и ра­ту­јем про­тив Бо­га.” Уна­ка­же­не ле­ше­ве са­хра­њи­вао је глу­во­ни­је­ми Ми­тар. Си­гур­ни у ње­го­во ћу­та­ње за сва­ки ис­ко­па­ни гроб да­ва­ли су му фла­шу ра­ки­је. Ма­сти­ља­вом олов­ком од ко­је му је је­зик био ва­зда плав, те су због то­га ми­сли­ли да је ма­нит, Ми­тар је на ко­ма­ди­ма но­ви­на ис­пи­си­вао име­на уби­је­них и име­на уби­ца. Хар­ти­ју је ста­вљао у пра­зну фла­шу од ра­ки­је и са­хра­њи­вао по­ред мр­тва­ца. По­сли­је ра­та ту су на­пра­ви­ли ста­ди­он. Не­ћу да пу­цам са цр­ве­ном жа­бом на гла­ви. Ни­ко­ла Јо­во­вић је до­шао као до­бро­во­љац из Ар­ген­ти­не 1916. да би уче­ство­вао у оном, прет­про­шлом ра­ту. Иза­шао је из ра­та као ин­ва­лид. По­сли­је је по­чео још је­дан рат. Др­жав­ни слу­жбе­ник Ни­ко­ла Јо­во­вић од­био је да по­ло­жи за­кле­тву Ита­ли­ја­ни­ма. Оти­шао је на се­ло са же­ном и пе­то­ро дје­це. На по­ду се­о­ске ко­ли­бе, спа­ва­ли су рат­ник Ни­ко­ла Јо­во­вић, ње­го­ва же­на Ви­до­са­ва и њи­хо­во пе­то­ро дје­це. При­је пр­вих пи­је­тло­ва упа­ла је пар­ти­зан­ска трој­ка у ку­ћу, трој­ка са ма­ска­ма на ли­цу. Пу­ца­ли су још са вра­та. Ни­ко­лу су од­мах уби­ли, а Ви­до­са­ва је уми­ра­ла де­сет да­на. Ме­ђу дје­цом. Су­тра­дан су по­ни­је­ли све из ку­ће. На­при­јед се во­зио ко­ме­сар на би­ци­клу и зво­нио, а пар­ти­за­ни су ишли за њим но­се­ћи рат­ни пли­јен: ко­жне ђач­ке тор­би­це, кр­ва­ве ду­ше­ке, ру­на ву­не, ко­тло­ве, ба­кра­че. За по­тре­бе ре­во­лу­ци­је. Ни­ко­ли­на нај­мла­ђа ћер­ка има­ла је дви­је го­ди­не, ка­да су јој уби­ли оца. Ле­жа­ла је по­ред ње­га ка­да су ма­ски­ра­ни љу­ди у зо­ру ушли у ко­ли­бу. Крв је на­то­пи­ла пле­те­ни­це. Де­сет да­на, док јој је мај­ка уми­ра­ла, ни­ко ни­је обра­ћао па­жњу на ди­је­те кр­ва­вих пле­те­ни­ца, око ко­јих су се ску­пља­ле му­ве. Је­да­на­е­стог да­на, нај­ста­ри­ја се­стра Ми­ља од­сје­кла јој је пле­те­ни­це, кр­ва­ве пле­те­ни­це, и са­хра­ни­ла ис­пред пра­га. (Ку­ти­ју са кр­ва­вим пле­те­ни­ца­ма ис­ко­па­ла је при­је не­ку го­ди­ну и од­ни­је­ла са со­бом у Ка­на­ду.) Љу­ди са пе­то­кра­ком на ка­па­ма, по­сли­је не­ко­ли­ко да­на, оп­ко­ли­ли су ку­ћу Ђу­ра Јо­во­ви­ћа, Ни­ко­ли­ног оца. Ухва­ти­ли су на пре­ва­ру ста­рог Ђу­ра, и ње­го­ва два си­на То­ка и Шће­па­на. Ре­кли су им да тре­ба да их од­ве­ду до шта­ба. Ре­кли су им да тре­ба да иду. Са њи­ма је по­шла То­ко­ва же­на Да­ни­ца, за ко­ју се при­ча­ло да је нај­љеп­ша Цр­но­гор­ка. Штаб је за њих би­ла Ке­чи­на, ја­ма ду­бо­ка пре­ко се­дам­де­сет ме­та­ра. „Удри­те, бра­ћо, кад вам је за­па­ло”, ре­као је То­ко Јо­во­вић, офи­цир ју­го­сло­вен­ске вој­ске. Ђу­ра, То­ка и Шће­па­на Јо­во­ви­ћа су ба­ци­ли у Ке­чи­ну ја­му, а Да­ни­ца је са­ма ско­чи­ла за њи­ма. Отво­рио се ка­мен под њом и стра­шна кле­тва из утро­бе сти­је­не је кре­ну­ла. Ка­да су се, по­сли­је три мје­се­ца, се­ља­ци спу­шта­ли у Ке­чи­ну да ва­де ти­је­ла по­би­је­них, на­шли су са­мо Да­ни­чи­ну гла­ву. На иви­ци без­да­ни­це, из ко­је су из­ли­је­та­ле вра­не, др­же­ћи Да­ни­чи­ну гла­ву у кри­лу, ње­на тет­ка је на­ри­ца­ла. Док је ту­жи­ла над ја­мом и на­бра­ја­ла по­би­је­ну бра­ћу, из гла­ве Да­ни­це Јо­во­вић, нај­љеп­ше Цр­но­гор­ке, из­ла­зи­ли су ве­ли­ки би­је­ли цр­ви и ми­ље­ли уз цр­ну ро­бу. Ста­ра Цр­но­гор­ка је по­љу­би­ла гла­ву у че­ло и ба­ци­ла је на­зад у ја­му ре­кав­ши: „Е, мо­ја Да­но, ни­је­си се хтје­ла од њих жи­ва раз­дво­јит, не­ће­мо те раз­два­ја­ти ни мр­тву.” У сви­та­ње сти­жем у Под­го­ри­цу. На ауто­бу­ској ста­ни­ци го­ми­ле љу­ди у уни­фор­ма­ма, нео­бри­ја­на ли­ца, они ко­ји до­ла­зе са фрон­та по­ми­је­ша­ни са они­ма ко­ји од­ла­зе на фронт. Ми­ри­ше на по­вра­ћа­ње, на рат. Мом­ци с пе­то­кра­ка­ма, у ре­зер­ви­стич­ким уни­фор­ма­ма, раз­др­ље­ни, с кр­сто­ви­ма пре­ко ма­ља­вих гру­ди, пје­ва­ју „Ђу­ри­ши­ћу, млад ма­јо­ре...” „Мо­ре ка­ква аме­рич­ка Ше­ста фло­та! Дав­но би нам уда­ри­ли да сми­ју.” Ра­дио по­на­вља: „Ово је рат за мир, ово је рат за мир, рат за мир.” У Хер­цег Но­вом идем по акре­ди­та­ци­је у Дом ар­ми­је. Док пи­јем ка­фу са на­чел­ни­ком До­ма и че­кам да ми за­вр­ше но­ви­нар­ску про­пу­сни­цу у кан­це­ла­ри­ју на­чел­ни­ка ула­зи мом­чи­на, у ци­вил­ном оди­је­лу. „Об­и­шао сам све ко­ман­де од Ко­ла­ши­на до Под­го­ри­це, тра­же­ћи да ме као до­бро­вољ­ца по­ша­љу на ра­ти­ште. Сву­ђе су ме, при­ја­те­љу мој до­бри, од­би­ли. Ево зло­пу­там већ ше­сти дан од ко­ман­де до ко­ман­де. Ви сте по­сљед­њи. По­ма­гај­те, та­ко ви Бо­га и Све­тог Ва­си­ли­ја Остро­шког. Сву­гдје су ми ре­кли да оне ко­ји има­ју рат­ни рас­по­ред, а ни­су по­зва­ни, не при­ма вој­ска као до­бро­вољ­це.” „А ода­кле си ти?” — пи­там га. „Ја сам ти, при­ја­те­љу мој до­бри, од Ко­ла­ши­на.” „А за­што хо­ћеш на ра­ти­ште?” „Знаш ли ти, при­ја­те­љу, ко­ли­ки сни­јег зи­ми зна да пад­не у Ко­ла­ши­ну? Ко­ли­ке су та­мо ду­ге зи­ме. Би­ће ова, ја мним, по­себ­но ду­га зи­ма. Ме­ни је ли­је­ска пред ку­ћом дру­ги пут цвје­та­ла. Ду­ге су но­ћи и ску­пи­ће се љу­ди на сјед­ник. По­че­ће при­че. При­че са ра­ти­шта од Ду­бров­ни­ка. Сад за­ми­сли, сви они при­ча­ју, а ја — ћу­тим.” На­чел­ник Ми­ло­са­вље­вић, Кра­гу­јев­ча­нин, оже­њен Цр­но­гор­ком и већ ду­го го­ди­на ме­ђу Цр­но­гор­ци­ма, смје­шка се, пра­ви се да не ра­зу­ми­је. „Па до­бро, у че­му је про­блем? Ти — ћу­ти!” „Ни­шта ви ме­не, при­ја­те­љу, не по­и­ма­те. Не зна­те ви ка­ко је то у Цр­ној Го­ри, ка­ко је то у Ко­ла­ши­ну ћу­та­ти.” Ка­сни­је, ка­да смо оста­ли са­ми, на­чел­ник Ми­ло­са­вље­вић ми при­ча: „Од­зив на мо­би­ли­за­ци­ју је сто пет по­сто. Не­ма чо­вје­ка у Цр­ној Го­ри ко­ји не ра­зу­ми­је да се Книн бра­ни на Жар­ко­ви­ци, Ср­ђу, Мо­ко­ши­ци, а не на Ди­на­ри. Ето, при­је не­ки дан био је ов­дје је­дан ста­рац са Си­ња­је­ви­не, ми­слим да се зо­ве Ми­ја­то­вић, до­шао да оби­ђе си­на. Је­дан му је ту са је­ди­ни­цом, а још тро­ји­цу од­ра­слих има ку­ћи, на Си­ња­је­ви­ни. У пр­вих пет­на­ест да­на бор­би од три­де­сет по­ги­ну­лих би­ло је два­де­сет је­ди­на­ца. Ка­да је чуо за то, ста­рац са Си­ња­је­ви­не до­шао је код ме­не: ‘На­чел­ни­че, ја имам че­ти­ри си­на’, ре­као је, ‘јед­но­га су ми узе­ли у вој­ску. Још три су до­ма. Ја га­ран­ту­јем за њих да су до­бри и по­ште­ни мом­ци. Да уте­ћи не­ће. Да дру­га ра­ње­ног оста­ви­ти не­ће. Па би ве мо­лио јед­ну: чу­ја сам да су мно­ги је­дин­ци из­ги­ну­ли. Гри­јех је кућ­ни огањ уга­си­ти. Ја имам че­тво­ри­цу, па узми­те још јед­но­га да би­ло ко­га је­дин­ца за­ми­је­ни. Нек мо­ја иду у рат, а је­дин­ца јед­ног, ко­га хо­ће­те, пу­сти­те да иде до­ма. Мно­го је је­ди­на­ка из­ги­ну­ло.’”

Прочитајте још:НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Крваво срце у устимаРатна репортажа: Игра се­о­ска лу­даРатна репортажа: О јед­ном ко­њу и јед­ној смр­тиРатна репортажа: Ки­стањ­ски за­ро­бље­никКа­ко се срп­ски ру­лет игра

Извор: Правда/Небојша Јеврић