Правда

“Затвореници су били третирани са поштовањем,” наводи он са осмехом. “Чак су ми помогли да научим руски.” Јушитеро није хтео да се врати у Јапан. Он се бојао одбацивања своје средине јер се снашао и преживео у логору. Судбина му је помогла да се одлучи. Када су јапански заробљеници ослобођени 1949, здравље му се погоршало. “Умало сам умро у болници. Био сам болеста, веома болеста,” сећа се Јошитеро. Њега је спасила совјетска докторка, који га је неоговала као мало дете. “Моја добра докторка”, просећа се Јошитеро. Заљубили су се. У знак захвалности јер га је спасила,  Јушитеро јој је дао једину драгоценост коју је поседовао, златне крунице са својих зуба. Више није било двоумљења да ли ће напустити СССР, Бивши јапански официр узео је држављанство земље против које се борио. Фасциниран пространствима своје нове земље, Јушитеро је почео да је истражује. “Путовао сам много, Радио сам много. Посетио сам Далеки Исток, Сибир, Узбекистан, Дагестан, Стваропољску регију,” прича он бројећи на прсте, док није изгубио рачун. Чак ни његово драга докторка није могла да издржи његову опсесију да путује. Растали су се. Јушитеро ускоро упознаје другу жену и они се узимају. Имали су сина и ћерку. Међутим, ни његова нова породица није могла да издржи корак са њим и путовањима. Након неколико година, Јушитеро се скрасио у Калмикији. “Могу добро да возим трактор, чак и булдожер, па су ми понудили посао на изградњи Чограјског резервоара у близини,” каже он. “Прва ствар коју сам их питао је да ли овде има добро место за пецање. Добар сам пецарош.” Сасвим случајно, Саша међу мештанима има репутацију најсрећнијег рибара. Када је изградња резервоара била готова, Јушитеро се поново оженио и нашао посао на одржавању бране. Једне године, био је први који је приметио опасну пукотину у брани и спречио да пукне и поплави оближња села. Други пут, приметио је групу пијаних момака како се мотају око бране. Тројца од њих постала су неопрезна, пели су се преко ограде и пробали да упадну у контролну собу. Ујка Саша, који је у то време већ имао 67 година, пробао је да уразуми нежељене госте али су га они напали. Међутим, чито нису имали представу са ким имају посла. Стари самурај је идаље Самурај. “Ударио сам једног од њих а другог пребацио преко рамена, па су побегли,” Сећа се Јушитеро. “Није ту било ничег изненађујућег. Деца у јапану уче се борилачким вештинама још од петог разреда. Ако се настави са тренингом кроз живот, можете постати врло добар борац .” Упитан како је  успео да доживи дубоку старост, и дали су му у томе помогле неке самурајске вештине, одговорио је потврдно. “Јесу. Сејем, заливам, жањем,” каже са осмехом и додаје “уживам у томе колико и у пецању.” “Морате радити оно што волите. Само вас то може одржати у животу. Људи, који ништа не раде и не раде оно што воле, рано умиру. Немају за шта да живе”, каже овај самурај. Већ као старац, одлучио је да посети Јапан. Долазак камиказе и самураја изазвао је велику пажњу јавности. Само ДНК тестирањем било је могуће доказати Јапанцима да је Ујка САша заправо Јушитеро Накагава.