Нема боље чуваног режима у свету од саудијског, нити режима који се осећа угроженијим од саудијског. И изнутра и споља чуван је страном војском и, иако је наоружан најскупљим наоружањем, осећа се несигурно.
Пише: Ирфан Субашић Краљевина Саудијска Арабија зачета је средином 18. века на пакту ратоборног бедуина Мухамеда ибн Сауда и до тада слабо познатог алима Мухамеда ибн Абдулвехаба. Ибн Сауд је првој локалној самоуправи подарио војну моћ, а Абдулвехаб јој је дао идеолошку потпору. Из ове почетне енклаве Саудија ће три пута еволуирати све до данашњих граница. Мека и Медина ће под њихову управу пасти тек 1924/1925. године, и то након јаке британске подршке против османлијске управе. Све у свему, ова кохабитација војне саудијске моћи и вехабијске идеологије, увек праћена западњачким благословима (прво британским, а настављена америчким), траје све до данас. Ипак, након што је почетком прошлог века откривено да С. Арабија у утроби крије највеће резерве црног злата, експоненцијално је порастао значај Сауди династије. Енормно богатство у рукама једне породице учинило је да се она поприлично отуђила и од народа и од вере. Народ изван палата није смео да зна како чланови династије унутра живе раскошним и раскалашним животом који нема никаве везе са оним животом изван зидина палата. Да би чланови краљевског клана себи осигурали мир и спокој, направљен је компромис са водећом вехабијском улемом, по принципу: Ми вама дајемо овлашћења за креирање шеријатских закона какве желите и обилну новчану потпору, а ви нама не дирајте апсолутну политичку власт! Овај аранжман нарочито је дошао до изражаја у време краља Фахда, и наставио је даље у већем или мањем интензитету. Ипак, за своју потпуну сигурност чланови владајуће породице поставили су још један важан осигурач: британско-америчке туторе, који помно бдију над краљевином. Ови су то нарочито доказали допремањем 400.000 трупа, када је требало да се одбране од Садама Хусеина пре двадесетак година. Заузврат, краљевина је скоро увек доносила одлуке које су биле на листи жеље великих патрона: од диктирања цена нафте до недодирљивости Израела. И када би којим случајем Сауди краљевина опстала још хиљаду година, засигурно би циониостичка држава била мирна хиљаду година с те стране, и наравно Палестинци би остали поробљени све то време. Да се интереси Израела и С. Арабије подударају, најбоље показују скоро свакодневне комуникације обавештајаца две земље, које се сада више и не крију. Доласком Хомеинија и остварењем Исламске револуције у Ирану те именовањем Сауди династије америчким вазалима и њихово проглашење нелегитимним владарима светих харема Меке и Медине, покренуло је лавину саудијске антииранске и антишиитске пропаганде. Подсећања ради, Ватикан није власништво италијанске државе него је еxтериторијално издвојен у статус посебне државе и као такав додељен је целом римокатоличком свету. Гомиле саудијског новца и западњачка наклоност омогућили су продор саудијског ислама не само широм исламског света него и на Запад. Можда најјачи бх. политички аналитичар др. Анис Бајрактаревић, професор у Бечу, каже да је управо западним протежирањем од свих саграђених исламских верских објеката на Западу, 90 посто њих саудијског порекла. Појава тзв. арапских пролећа, без обзира на то ко их је покренуо, изазвала је панику на саудијском двору. Осим изненадном поделом десетина милијарди долара народу, 16 принчева који имају сву власт у краљевини (према, преведеном с енглеског, документарцу ког у серијалу управо сада емитује ТВ Пинк 3) окренули су се најсигурнијем средству за опстанак на власти, по опробаној рецептури, све већим повлађивањем домаћим верским радикалима. То је значило интензивирање антииранске и антишиитске пропаганде, масовније слање својих и финансирање туђих добровољаца у рушење тзв. проиранских режима, прво у Сирији, потом у Ираку, а данас се руши и “шиитски” Јемен. Још би режим остао и правоверан у очима својих трабаната, посејаних широм света, да се није догодио Египат. Наиме, Морси се није поштено ни устоличио а генерал Сиси га је послао у затвор. И уместо да Сауди династија плаче за Морсијем, јер и он је био борац противник Ирана, а и поборник побуњеника у Сирији, они Сисија благосиљају са неких десетак милијарди долара и непрестаним новим дотацијама одржавају социјалну стабилност његовог режима. У чему је онда проблем? Проблем је у томе што би се, уколико би Египат као највећа сунитска држава успоставила стабилну исламску власт, то би се засигурно у релативно кратком времену прелило у С. Арабију, а режим се овога пута не би могао одбранити пропагандом о шиитској завери против сунита. Један од бивших бх. амбасадора у С. Арабији говорио ми је да је 90 посто омладине С. Арабије тада подржавало Бин Ладена; данас анкете показују да отприлике исти такав проценат њихових младих подржава ИСИЛ. Према проценама западних извора, данас је у С. Арабији незапослено око 40 посто младих, и то је чак за земљу чији је годишњи буџет 900 милијарди долара велики проблем (шта тек рећи за Јемен, чији је буџет, са приближно истим становништвом, тек 60 милијарди). Да би демонстрирао моћ, према онима споља – рачуњући да ће тако умирити оне унутра, режим се окренуо масовној куповини модерног оружја израженог у десетинама милијарди долара. С. Арабија је по садашњем тренду куповине постала светски купац број један, престигавши Кину и Индију, чак је купила више оружја него цела Западна Европа.
Хути покрет – од крајње потлачености до доминације, па до светске изолације
Хутији су, попут њиховог пандана Хезболаха, припадали заједницама које су дуго тавориле као најсиромашније; Хезболахова – шиитска на југу Либана, а ова зејдијска у планинском крајолику севера Јемена. Прво је Хезболах од средине осамдесетих година 20. века, свестраном реформом, од себе начинио најмоћнију групу у Либану; по сличној матрици је Хути покрет од најсиромашније јеменске заједнице данас израстао у најмоћнијег актера у Јемену. За ово му је у кратком року од 2004. године требало шест ратова и сада води онај највећи – против северног суседа, ког још подржава 10 земаља, плус САД. У својој анализи објављеној на страници Ал-џазире на енглеском, аналитичарка Групе за кризе, А. Лонгли Ели пише у почетку своје анализе: “Јеменци су дуго сумњали да Саудијци следе политику која држи Јемен слабим, али не толико слабим да се његови унутарњи проблеми прелију преко границе.” Да би даље констатовала: “Нови владари Саудијске Арабије изгледа да су изабрали свој приступ. Они су кренули у војну авантуру која ће створити врсту нестабилности и насиља које не само да ће непоправљиво ослабити Јемен, већ би се то могло вратити и краљевству.” У анализи, на Ал-џазири, такође се истиче да Иран има умешане прсте око Хутија, али не у толикој мери колико то тврди С. Арабија. Је ли и колико је Иран заиста умешан у подршку Хутијима? У некој мери, сигурно јесте. Али засигурно доста мање него што је С. Арабија претходно намонтирала својих вехабијских елемента Ирану. Осамдесет терористичких организација данас оперише у пакистанском Балучистану против Ирана, али и против Пакистана, Саудија је припомогла стварање многих од њих. Претходно је новцем и идеологијом помогла настанак Талибана за вратом Ирана, и прва признала њихову квазидржаву, да би најзад Ирану с друге стране, у Ираку и Сирији, потхранила настанак разарајућег ИСИЛ-а. Када је у питању саудијска тврдња да је Иран наоружао Хутије – то тешко стоји. Јер, како то тврди један западни извор, зашто би Хутијима уопште и трабало иранско оружје, ако су, заузевши све касарне јеменске војске, тамо запленили америчко софистицирано, пола милијарде вредно, оружје за борбу против Ал-Каиде.
Саудија нема излаза из Јемена осим произвођења још једног грађанског рата
Саудијци су појачаном пропагандом покушали алармирати прво исламски, а потом и западни свет да, ето, Иран преко Хути покрета жели да окупира света места Меку и Медину. То је на почетку имало мобилзаторских ефеката у сунитском свету, док се једни по једни нису почели хладити, увидевши шта се уствари дешава. Прво је Ердоган променио реторику, онда је Пакистан одбио да пошаље своју пешадију, а и Египат више глуми члана коалиције због доларске апанаже, него што жели да растеже своје снаге, које ионако не могу решити ни проблем Синаја. Тако су Саудијци остали сами заглибљени у јеменској авантури уз неколико заливских сателита. Порушили су готово сву цивилну инфраструктуру, све мостове, телекомуникационе стубове, неке стадионе, многе школе и друге установе те ионако сиромашни Јемен вратили у средњи век. Убацили су с мора неколико хиљада својих вехабија из Сирије, али је Хути покрет упркос извесним жртвама и даље жив, физички само начет, али морално ојачан. Саудијски режим засигурно ни не помишља да без нечије јаке подршке сам пошаље копнене трупе у Јемен – зна да би то урушило темеље целом режиму. С друге стране, тај режим зна да Хутије ни на какав начин не могу победити. Стога режим има још мало маневарског простора да у неким енклавама, преко увезених вехабистичких јединица, начини нека дугорочнија жаришта, али су свесни да је чак и већина јеменских сунита на њих кивна јер су им уништили земљу. Наиме, знатан број сунита у Јемену нагло ширење Хутија није доживело као ширење будуће фантомске шиитске државе, како је то налагала саудијска пропаганда, већ пре свега као социјални, политички и војни покрет који најзад хоће и може скинути огрезле олигархије с власти, које је годинама подржавала управо саудијска владајућа клика, заједно са САД-ом. Хутији су се ширили такорећи без отпора, зато што иза њих није остајала пустош и клање као иза саудијско-америчког производа ИСИЛ-а. Колико год западна медијска машинерија покривала њихове злочине, то неће моћи дуго трајати. УН управо извештава да су изразито већинске жртве рата у Јемену цивили. Осим тога, помало натегнуто је Хутијима (Зејдијама) наметнут обавезан медијски атрибут “шиитски”, премда су они по вери ближи сунитима него шиитима, док су тек политички ближи шиитима. Треба ли подсећати на чињеницу да су саудијски епигони широм света реч “шиит” прво пропагандистички масовно поистоветили са апсолутним злом, а онда су све извештаје, коментаре и анализе обавезно атрибутирали тим нападним “шиизмом”. Ако су Асадове снаге извеле неки напад, то су обавезно Асадове шиитске снаге, чак се иранске снаге портетишу као иранске шиитске снаге. Није то случајно! Оваква пропаганда произвела је хиљаде самоубица којима је било довољно само казати да су на другој страни шиити, није више важно јесу ли то деца, жене, старци... Један такав на фејсбуку истиче: "Само да ми је убити шиита па нека идем у Џехенем(пакао).“ Као да је хтео да каже: "Боже, и Ти се мораш са нама солидарисати, а ако нећеш, е онда се разилазимо."
Обама у интервјуу Њујорк тајмсу понизио своје арапске вазале
Председник САД-а Барак Обама коначно се отворио и рекао оно што је у његовој глави већ дуже време (у интервјуу за Њујорк Тајмс 5. априла 2015. године). Дакле, казао је: "Највеће претње с којима се суочавају арапске државе неће доћи из Ирана инвазијом. Оне ће доћи од незадовољства маса унутар властитих земаља." Заправо, сугерисао је да су арапски режими нелегитимни и да међу масама влада огромно незадовољство. "На сцени је оштра конверзација (са њима), али то је оно што морамо имати", рекао је амерички председник. "Ја им могу послати поруку о америчкој обвези да ћемо радити с њима и осигурати им да не буду нападнути споља, и то ће можда ублажити неке од њихових проблема и омогућити им да имају више плодан разговор с Иранцима", додао је. Тиме је председник САД-а истакао да они не би требало да се плаше иранског растућег утицаја. Уместо тога, он им је сугерисао да се концентришу на сређивање својих унутрашњих проблема. Премда је Америка од самог старта подржала саудијску коалицију, ипак је евидентно да много шта шкрипи у међусобним односима. Када су својевремено председника Никсона новинари упитали како на једној страни промовише демократију, а около толерише диктаторе. Он је за те диктаоторе казао: "Јесу пасији синови, али су наши!" Отприлике исти аршин Обамина администрација има према својим арапским диктаторима. Свесни су са ким имају посла, али америчка политика се никада није равнала према моралу, него према интересима. Све док су амерички вазали, спољна безбедност им је загарантована, па чак и када ван својих граница разарају слабије од себе. Но, не може се вечно лиферовати зло другима а да се оно једног дана не врати кући. Оно већ куца на врата саудијског режима. И још нешто, саудијске бомбе нису срушиле само јеменску инфраструктуру, оне су највероватније срушиле и нуклеарни договор Ирана и шест сила, али су такође заштитиле небо изнад Ирана са ненадмашним руским С 300 ракетама.
Прочитајте још:
Извор: Ириб
