Пише: Александар Павић
С обзиром да је постало очигледно да је, нажалост, носилац листе МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА за Београд, Александар Јерковић, кренуо у отворено нуђење својих услуга свим могућим политичким опцијама, и да је, такође, почео да измишља непостојећу и правно немогућу ”коалицију” са нашом листом – постало је неопходно да се све околности везане за ангажман Александра Јерковића унутар МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА разјасне у јавности.
Дакле, као што је Бранко Павловић изнео у недавном интервјуу за емисију ”Релативизација” РТ Балкан, он је после неколико разговора са Јерковићем предложио осталим оснивачима МИ да њега кандидујемо за место градоначелника главног града. Ми смо, као што смо и претходно радили, прихватили тај предлог – јер смо током месеци заједничког дружења усвојили принцип међусобног поверења. Ако неко неког снажно препоручи, остали то прихватају, па ће време и дела показати – или не. Можда није идеалан принцип, али пошто немамо никакве службе на располагању, он нам је у почетку био једини на располагању. А неки пут се мора дозволити и могућност грешке. Да смо се плашили грешки, не бисмо ни изашли на изборе, у практично немогућу мисију за коју нам скоро нико није давао никакве шансе. Није Јерковић био прва грешка, неће бити ни последња. Само што се из сваке морају извући одговарајуће лекције.
У сваком случају, Јерковић је одмах укључен у предизборне активности, од скупљања потписа па надаље. И све је текло без трзавица до тренутка када смо сазвали састанак ради одређивања листе републичких и београдских кандидата и њиховог редоследа. Када смо дошли до осмог места на републичкој листи, Јерковић је почео да инсистира да он мора да буде на том месту. Ми смо му тада лепо објаснили да би био ред да прво буду распоређени оснивачи МИ, јер су то на крају људи коју су наш покрет и профилисали од самог почетка. А, пошто смо морали да попуњавамо листу по принципу три мушкараца па две жене, седми међу оснивачима је могао да буде тек на 11. месту.
Међутим, Јерковић је не само наставио да инсистира да баш он мора да буде осми – па макар био на листи испред неког од оснивача – него је постепено падао у све већу хистерију и на крају почео да урла. Затим је почео да тврди да му је место међу првих осам обећано – што је била новост за све нас. Онда је Јерковић изнео тврдњу да му је то обећао Бранко Павловић током њихових првобитних разговора, а да је он, Јерковић, стекао утисак да је то договор свих нас, што наравно није било тачно. Јерковић је међутим инсистирао да се то њега не тиче и да му је то обећано, на шта је Бранко одговорио да је тада само изнео своје мишљење, али да он сам не може о тим стварима да одлучује без осталих. Јерковић то сасвим логично објашњење није прихватао и наставио је да хистерише, притом потпуно променивши физиономију.
Пошто је Јерковић, нажалост, већ био именовани носилац листе за град, нашли смо се у деликатној позицији. Онда је прво Јован Јањић, у покушају смиривања ситуације, понудио да уступи своје место на листи Јерковићу, што је Јерковић одбио, јер 11. место није гарантовано ако се једва пређе цензус од 3%, већ је инсистирао на ”гарантовано пролазном” месту, не нижем од осмог. На опаску др Борислава Антонијевића да ћемо свакако освојити више од 3% гласова, Јерковић је одмахнуо главом и рекао да се то неће десити и да он захтева осмо место које му је наводно обећано. На крају сам лично понудио своје – треће – место на листи, на шта се Јерковићу одмах разведрило лице. Међутим, генерал Ковач први, а онда и остали су одлучно одбацили такву могућност.
Последња (непристојна) понуда Јерковића је била да се ми сви обавежемо да ћемо после избора натерати жене на местима број 9 и 10 да се повуку, да би он могао да се углави бар на девето место са 11-ог које би му Јован Јањић уступио. С наше стране је одлучно одбијена могућност коришћења било кога за ”топовско месо” само да би Јерковић задовољио своје политичке апетите. Састанак се завршио без одлуке, јер више није било могуће разговарати са Јерковићем на иоле смислен начин.
Убрзо смо заказали нови састанак, овог пута без Јерковића, и донели одлуку да таква личност уопште не треба и не сме да буде кандидат за народног посланика било које листе, а камоли наше. Међутим, било је тада већ немогуће склонити га са градске листе. Лично сам се залагао за то да једноставно не предамо градску листу и нисам био усамљен у том размишљању.
У ноћи предаје потписа РИК-у и ГИК-у, 26.11.2023. практично смо били одлучили да не предајемо листу за Београд, поготово јер је Јерковић упао у стару зграду Народне скупштине док смо предавали потписе за републичке изборе и пред камерама направио инцидент тако што је нападно честитао др Несторовићу успех у скупљању потписа и питао га кад ће бити предати потписи за град, све то уживо преносећи преко Тик-тока. То је била врло добро изрежирана сцена, а главни глумац у неприродно еуфоричном стању. То нас је додатно утврдило у одлуци да уопште не предајемо градску листу.
Међутим, Јерковић је мало касније, видно усплахирен, лично дошао у наше просторије, сео поред мене, погледао ме и рекао: ”Брате, признајем, пукао сам!” Остао је још неко време у нашим просторијама и постепено се смирио, рекавши да ће покушати да ради најбоље што може, што је додатно оснажило аргументе оних којима је, сасвим разумљиво, било стало да се преда листа за Београд због силног напора уложеног у скупљање потписа – што се на крају и десило.
После нашег успеха на изборима, Јерковић је тражио нове састанке ради разговора о свом даљем ангажману у МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА – а не у склопу сопственог покрета. Током тих разговора је такође отворено признао да он жели да буде професионални политичар – што нас је само додатно утврдило у мишљењу да нисмо на истим таласним дужинама. Уз то је почео да тражи гаранције да ћемо га, на евентуално поновљеним изборима, поново кандидовати за градоначелника или, под минимум, градског менаџера. Ми наравно нисмо били спремни да му тако нешто понудимо – прво, зато што смо се управо и окупили да бисмо разбили матрицу партијашења и професионалних политичара и, друго, зато што не би било фер према јавности и гласачима да кандидујемо такву личност за неку јавну функцију, сад кад смо га мало боље упознали изблиза.
Јерковић је наставио да тражи разговоре и да с нама покушава да тврди пазар. Међутим, ми једноставно нисмо били заинтересовани да му пружимо било какве гаранције за било шта. Највише што смо могли да му кажемо је да ће бити одборник и да ће имати прилике да се доказује, као и сви остали.
Сада је очигледно да то није задовољило Јерковићеве политичке апетите. Последњих неколико дана смо сведоци кампање Јерковићевог спиновања заснованог на неистинама. Његова тактика је јасна: неистинитом тврдњом да смо у некаквој ”коалицији”, Јерковић покушава да изгради лажну позицију да је он сада у ситуацији да једноставно ”промени коалиционог партнера” и тражи новог који ће наводно прихватити његов програм. То би требало да замаскира конкретну трговину одборничким мандатом.
Међутим, једина истина је да је Јерковић био кандидат листе МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА, да нисмо били ни у каквој коалицији са његовим покретом, и да он својим садашњим деловањем заправо изневерава јавно изречене ставове листе МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА, под чијим именом се кандидовао и прешао цензус. Било која политичка опција која помишља да направи аранжман са Јерковићем ради стицања већине у Скупштини Београда треба да буде упозната са његовим квалитетима. Као и њихови гласачи. Па ко воли – нек изволи.
Сигурно је да ће бити још сличних покушаја попут Јерковићевог. Политичка сцена Србије је постала једна велика пијаца, под утицајем разних закулисних домаћих и међународних фактора. Грешке, минирања и подметања су неминовни – само се не треба обесхрабрити. И још нешто. Нико није незамењив – ни писац ових редова, ни било који покрет или организација. Циљ нашег ангажмана је ослобађање спутане народне енергије, а поготово српске енергије, а не утопљавање у садашњу политичку мочвару.
Извор: Ми – глас народа