Правда

Највећи успех клупског фудбала на овим просторима остварен је у финалном дуелу са Олимпиком из Марсеља, у којем за 120 минута није било голова, а онда је бољим извођењем пенала (5:3) Црвена звезда освојила чувени трофеј са “великим ушима”. Поход црвено-белих на европски врх почео је у јесен 1990. године једним прилично бледим ремијем на Маракани. Изабраници Љупка Петровића су одиграли само 1:1 са швајцарским Грасхоперсом, али у реваншу у Цириху Звезда је убедљивиом победом (1:4) најавила снагу којом тада располаже. Редом су, после тога, на путу до финала падали Глазгов Ренџерс у осмини финала (3:0, 1:1), Динамо Дрезден (3:0, 3:0) и, у легендарном двомечу, окончаним вероватно најчувенијим аутоголом у историји елитног клупског такмичења, моћни Бајерн (било је 1:2 у Минхену за Звезду, а онда 2:2 на Маракани уз чувено "Небо се отворило, стадион је експлодирао"). Међу навијачима црвено-белих нарочито ће остати упамћен тај реванш са Бајерном у Београду. Чинило се да су продужеци неминовни, јер су Баварци водили са 2:1, колико су и изгубили на свом стадиону. Међутим, Аугенталер је аутоголом у последњим тренуцима сусрета савладао свог голмана Аумана и изједначио резултат на 2:2, а генерацијама присталица Звезде испунио сан да се њихов тим коначно нађе у финалу најзначајнијег клупског такмичења. А онда, и тај 29. мај 1991. године. У време када се распадала држава чији је Звезда била првак, црвено-бели су у мечу за европску круну на стадиону “Свети Никола” у Барију одиграли по многима превише дефанзивно, али тактика Љупка Петровића се на крају исплатила. Мреже су мировале и после продужетака, а онда су на ред дошли пенали, пред скоро 20.000 навијача екипе коју је водио Петровић. Стеван Дика Стојановић је већ у првој серији једанаестераца одбранио шут Амороса, што се показало одлучујеће јер су играчи београдске екипе били непогрешиви са беле тачке. Последњи, пенал који је све решавао извео је Дарко Панчев. Како се тада говорило, "испред себе је имао голмана Олмету, а иза себе 46 година нестварне клупске историје, која је чекала круну". Залет чувеног голгетера, Олмета пада на колена јер је телом најпре кренуо у погрешну страну и - онда она чувена реченица "Црвена звезда је шампион Европе!". Шампионски тим из Барија чинили су Стојановић, Шабанаџовић, Маровић, Југовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић (Стошић) и Бинић. На клупи, поред тренера Љупка Петровића, седели су резервни голман Милић Јовановић, те Момчиловић, Тошић и Лукић. Душко Радиновић није наступио у финалу због жутих картона. Цела генерација из Барија проглашена је 2010. године за “Шесту звездину звезду”, али ће је у црвено-белој историји вечно памтити као легенде, чији је подвиг показатељ да је успех могућ, ако се на њега прионе уз добар план, пожртвован рад и - ако се таленти не спутавају.

Прочитајте још:ИНЦИДЕНТ У ВАРШАВИ: Украјински навијачи запалили руску заставу (ФОТО)50 година од највећег нокаута у историји бокса! (ВИДЕО)

Извор: Блиц