Правда

Аме­ри, Шпан­ци, Ен­гле­зи, Ита­ли­ја­ни... BBS, CNN, „Тајм”, „Њу­јорк тајмс”, ZDF, Ру­си... Но­ви­на­ри из свих ју­го­сло­вен­ских ре­дак­ци­ја. Сје­дим у пр­вом ре­ду, пи­јан и би­је­сан. Пре­шао сам ско­ро дви­је хи­ља­де ки­ло­ме­та­ра, од Го­спи­ћа дов­де, и сти­гао у ври­је­ме при­мир­ја. При­мир­ја ко зна ко­јег по ре­ду. Др­ве­ном олов­чи­цом, ве­ли­чи­не пал­ца, ко фол не­што за­пи­су­јем док Ад­ми­рал при­ча... На ра­ти­ште нас пу­шта­ју са­мо у ту­ра­ма, са во­ди­чем. Ад­ми­рал је љут на ме­не. Ухва­ти­ли су ме да без до­зво­ле но­ћи­је­вам ме­ђу бор­ци­ма. Со­ба је за­ди­мље­на, то­пло је, пре­то­пло, од ре­флек­то­ра... Си­је­ва­ју бли­це­ви. Ад­ми­рал је љут због пи­та­ња што сам га не­ки дан по­ста­вио. Пи­тао сам га за­што не узме остр­ва у Ко­ло­чеп­ском за­ли­ву, по­ред ко­јих Хр­ва­ти про­ла­зе бр­зим чам­ци­ма но­ћу. Сви ужур­ба­но за­пи­су­ју од­го­во­ре а ја ша­рам олов­чи­цом по ши­би­ци. А ја из пљо­ске на­те­жем. Ад­ми­рал је љут због мо­је уни­фор­ме, про­бу­ше­не на два мје­ста, ски­ну­те са мр­твог уста­ше, љут је због ко­кар­де на ли­је­вом џе­пу, сме­та му мо­ја бра­да. „Има ли још не­ко пи­та­ња?” — пи­та на кра­ју. „Ја бих не­што пи­тао, го­спо­ди­не (а он је друг) ад­ми­ра­ле.” „Из­во­ли­те!” „А за­што не упо­три­је­би­те она два ка­на­де­ра, са аеро­дро­ма у Тив­ту?” Ад­ми­рал не ра­зу­ми­је пи­та­ње. „Ка­ко не ра­зу­ми­је­те. Има­мо она два ка­на­де­ра у Тив­ту, за га­ше­ње по­жа­ра. Они има­ју ре­зер­во­а­ре за во­ду. Те ре­зер­во­а­ре јед­но­став­но тре­ба на­пу­ни­ти оним што из бу­дван­ске ка­на­ли­за­ци­је из­ла­зи. И он­да са фе­ка­ли­ја­ма по ду­бро­вач­ким го­спа­ри­ма. Не сми­ју из­ван зи­ди­на од на­ших бро­до­ва, не сми­ју на коп­но од на­ших снај­пе­ри­ста. Има код нас у Цр­ну Го­ру до­ста го­ва­на. То тре­ба ис­ко­ри­сти­ти. То ни­је­су бор­бе­на деј­ства, а Ду­бров­ча­ни би се за не­дје­љу да­на пре­да­ли. Ове Шип­та­ре, што су се та­мо као до­бро­вољ­ци упи­са­ли у зен­ге, оста­ви­ће­мо да чи­сте ули­це.” Ма­јор, на­чел­ник прес цен­тра, сик­ће кроз зу­бе да ће ми од­у­зе­ти акре­ди­та­ци­је.   2. У прес цен­тру Деј­вид Бајн­дер, ше­зде­се­то­го­ди­шњак, но­ви­нар „Њу­јорк тај­мса” ми­је­ња већ ше­сто пи­ће и пје­ва: „Би­ће ско­ро про­паст све­та, нек про­пад­не, ни­је ште­та.” При­мир­је је. Чим је до­шао ов­дје, Деј­вид је до­био на­ди­мак Де­јо Креј­зи. Упра­во се вра­тио из Ду­бров­ни­ка. Де­ја Креј­зи­ја оп­ту­жи­ла је се­кре­та­ри­ца гра­до­на­чел­ни­ка Ду­бров­ни­ка да је срп­ски шпи­јун, јер је ре­као да го­во­ри срп­ско­хр­ват­ски. „Ваљ­да хр­ват­ски?” „Не, срп­ско­хр­ват­ски”, ре­као је Де­јо Креј­зи, ко­ји по чи­тав дан пје­ва: „Би­ће ско­ро про­паст све­та”. Из Ду­бров­ни­ка је до­нио ме­так од снај­пе­ра ко­ји је раз­био ста­кло на ње­го­вој со­би. „Не­бој­ша!” „Ре­ци, Де­јо.” „Не­бој­ша, рај­тер-фај­тер, ви сте из­гу­би­ли овај ме­так. Ево, на­шао сам га у сво­јој со­би, па вам га вра­ћам.” Га­ле­бо­ви ци­је­па­ју ке­се са сме­ћем и но­се у зу­би­ма кр­ва­ве уло­шке. Пи­ја­но брат­ство рат­них ре­пор­те­ра пје­ва. „Туђ­ман је ку­рац”, ка­же Ро­бер­то из РАИ уно, дуо, тре, ква­тро. „Ро­бер­то, за­што си ти пи­са­ла да си гле­да­ла ка­ко срп­ски офи­ци­ри игра­ју фуд­бал са гла­ва­ма Хр­ва­та? А чи­тав дан си пио са мном код Зе­ке Бо­жо­ви­ћа, у Ан­дри­ће­вој ку­ћи. Фронт ни­си ни ви­дио.” „Не­бој­са, ти бу­дес би­ла у ирац­ко-иран­ски рат. А бо­ли те ка­цо за Ирак­це и Иран­це. Иран­ци ти бу­ду би­ли да­ли де­сет ила­ди ма­ра­ка за јед­на ку­ца­на слајф­на про­тив Ирак­ци. Ко­ли­ко се ти бу­дес би­ла ми­сли­ла да уз­мес ло­ва?” „Ро­бер­то, ја се не ми­сли­ла ни ма­ло.” „Ни Ро­бер­то се не ми­сли­ла. Бо­ли Ро­бер­та ку­рац за Ирак­ци. За Иран­ци. За Сер­би, за Рва­ти. Је­бо Рва­ти, ус­тас, пиц­ка. Али не је­бо па­ре. Ко­но­бар, пи­це за рај­тер-фај­тер, пи­це на Не­бој­са.” Иза на­ших ле­ђа по­че­ла је фр­ка. Деј­вид Бајн­дер, Де­јо Креј­зи, уда­рио је Мај­сто­ро­ви­ћа, до­пи­сни­ка „Ве­чер­њих но­во­сти” из Ко­то­ра. Мај­сто­ро­вић је пи­ја­ном Бајн­де­ру под­мет­нуо маг­не­то­фон. Пи­јан­ску жва­ку Де­ја Креј­зи­ја Мај­сто­ро­вић је об­ја­вио у „Но­во­сти­ма”. Ка­да је ушао, Бајн­дер га је спу­цао пе­сни­цом у гла­ву. Де­бе­ли, ће­ла­ви до­пи­сник „Но­во­сти” по­ле­тио је пре­ко сто­ла. „Ни­шта ту­жба, ја то ка­у­бој­ски.” Сје­дио сам за сто­лом и ку­цао текст. Тре­ба­ло је на­хра­ни­ти вјеч­но раз­ја­пље­не жва­ле кли­мак­те­рич­них до­ма­ћи­ца но­вом кр­вљу. За­до­во­љи­ти на­па­ље­не же­не, ко­је су до­би­ле мен­стру­ал­не од­ли­ве од тро­ва­ња днев­ном штам­пом. Ци­га­ру сам ста­вио на пла­стич­ни плин­ски упа­љач од јед­ног ди­на­ра. И на ци­га­ру сам за­бо­ра­вио. Ци­га­ра је до­го­ри­је­ва­ла ла­га­но, док сам пу­нио бје­ли­ну хар­ти­је оса­ка­ће­ним ти­је­ли­ма, раз­ру­ше­ним ку­ћа­ма, пла­стич­ним ке­са­ма из ко­јих се ци­је­дио мо­зак, ужа­сом, јер — ви сте то тра­жи­ли, чи­тај­те. Жар ци­га­ре је про­го­рио пла­стич­ни плин­ски упа­љач. Пи­сао сам о бор­ба­ма на Жар­ко­ви­ци, на Мо­ко­ши­ци, на Бр­га­ту. А он­да је екс­пло­ди­рао. Ба­цио сам се иза го­вор­ни­це, из џе­па из­ва­дио бом­бу и из­ву­као оси­гу­рач. Ка­да је пу­кло по­ред ме­не, по­ми­слио сам да су уста­ше на­па­ле. Ма­ли, ће­ла­ви, де­бе­љу­шка­сти Ита­ли­јан Ро­бер­то за­гре­бао је на вра­та. Фран­цу­зу је ис­пао ком­пју­тер. Шва­ба се ба­цио на те­пих. Са­мо је Деј­вид Бајн­дер спа­вао сном пра­вед­ни­ка.   3. У прес цен­тар, у оп­шти­ни Хер­цег Но­ви, не­гдје у сам мрак сти­жу дво­ји­ца но­ви­на­ра из Но­вог Са­да. Узор­ти­ли се и рас­пи­ту­ју гдје мо­гу да за­ду­же пан­ци­ре. „Иди­те код ма­јо­ра Је­ври­ћа, он је за­ду­жен за пан­ци­ре”, ка­же им Са­во Гре­го­вић, Ра­миз Ма­ни­ти, ко­ји има рат­ни шпиц­на­мет. „Опро­сти­те, ма­јо­ре”, пи­та­ју ме збу­ње­но, „где мо­же­мо да за­ду­жи­мо пан­ци­ре?” „За пан­ци­ре ће­мо ла­ко”, ка­жем, „са­мо не знам шта да вам ра­дим за пан­цир­не ка­пе.” „Ни­шта, узми им мје­ру, па ће­мо да на­ру­чи­мо да им на­пра­ве”, ка­же Ча­бро, а Пав­ке Ма­рин им мје­ри пр­сти­ма че­ло, док дво­ји­ца упла­ше­них но­ви­на­ра, пр­ви пут на ра­ти­шту, сто­је у ста­ву мир­но. Ра­миз Ма­ни­ти им про­вје­ра­ва фи­зич­ку спрем­ност и тје­ра их да пу­зе кроз хо­тел­ски ход­ник. „Ка­да иде­мо на фронт?” — пи­та­ју. „Ују­тру у че­ти­ри по­ла­зи хе­ли­коп­тер. Бу­ди­те на ста­ди­о­ну у че­ти­ри.” И док у че­ти­ри ми још ло­че­мо ви­но, дво­ји­ца не­срет­ни­ка се мр­зну на ста­ди­о­ну. Че­ка­ју­ћи хе­ли­коп­тер, ко­ји не­ће до­ћи да их по­ве­зе на за­да­так. Су­тра­дан, код пр­вог спа­ље­ног ре­сто­ра­на на Де­бе­лом Бри­је­гу, пет­на­ест ки­ло­ме­та­ра од ли­ни­је фрон­та, њих дво­ји­ца мо­ле ме да уђем уну­тра са пу­шком, да ме сли­ка­ју као у кон­крет­ној ак­ци­ји. Они оста­ју на­по­љу, да ме сли­ка­ју спри­је­да. „Ка­ко ћеш ме сли­ка­ти спри­је­да, ако је ак­ци­ја?” „Тре­ба нам то, дра­ма­ти­ка.” „А то, дра­ма­ти­ка; не­ма про­бле­ма, са­мо ка­жи­те.” Ка­да је бу­ра­зер у ха­вај­ској ко­шу­љи кре­нуо да ме сли­ка, опле­тем му Пе­ту Бе­то­ве­но­ву из апов­ке из­над уши­ју. Та-та-та-таа-а. Три крат­ка ра­фа­ла и че­твр­ти до кра­ја шар­же­ра. Но­ви­на­ри по­па­да­ше у га­реж и крш ис­пред спа­ље­не ку­ће. За­би­ли но­се­ве у шут, и пи­ште: „Шта је би­ло? Шта је би­ло...” „Ћу­ти, ви­дио сам уста­ше пре­ко пу­та.” Те ве­че­ри, у хо­те­лу, сви­ма при­ча­ју ка­ко су има­ли гла­ве да из­гу­бе, и ка­ко их је „ма­јор Је­врић” спа­сио од си­гур­не смр­ти на — Де­бе­лом Бри­је­гу.   4. Од­мах по­сли­је дру­гог Днев­ни­ка у но­ви­нар­ској со­би зво­ни те­ле­фон. Сва­ко­га да­на од ме­ди­цин­ског цен­тра до­би­ја­мо спи­сак по­ги­ну­лих и ра­ње­них. Спи­сак оних ко­ји су пре­ба­че­ни у бол­ни­цу по­ди­је­љен је на два ди­је­ла. На оне ко­ји су ра­ње­ни и оне ко­ји су у бол­ни­цу пре­ба­че­ни због бо­ле­сти. До­пи­сник ТВ Цр­не Го­ре из Хер­цег Но­вог, гре­шком је про­чи­тао чи­тав спи­сак за­јед­но. По­сли­је сва­ког Днев­ни­ка, по­ро­ди­це ра­ње­них ја­вља­ју се да пи­та­ју за сво­је. По­ди­жем слу­ша­ли­цу а уз­не­ми­ре­ни жен­ски глас ка­же са дру­ге стра­не. „Ја би ве мо­ли­ла да ми ре­че­те шта је са Пе­ри­ном Ј. од оца Ра­ду­ла из Шав­ни­ка? Оће ли ни ра­ну пре­бо­ље­ти?” Гле­дам спи­сак ко­ји сто­ји ис­пред ме­не на сто­лу. Име мом­ка за ко­га ме пи­та­ју на­ла­зи се на спи­ску обо­ље­лих. „Ни­је он, мај­ко, ра­њен. Гре­шком је ње­го­во име про­чи­та­но. Пре­ба­чен је у бол­ни­цу јер је до­био ви­со­ку тем­пе­ра­ту­ру.” Же­на ћу­ти, ни­шта не ка­же, а он­да је чу­јем ка­ко се обра­ћа му­жу, та­мо не­гдје у Шав­ни­ку, на Дур­ми­то­ру. „Ни­је ти он, фа­ла Бо­гу, мој Ра­ду­ле, ра­њен. Он ти је до­био не­ка­ку ва­тру, па су га за­то ста­ви­ли у бол­ни­цу.” „Пи, па­сје по­га­ни! Пи, гов­не­та! Е, знао сам, бо­га­ми, да ће ме та фу­ка­ра обру­ка­ти.” „Ћу­ти, Ра­ду­ле, ди­је­те нам је жи­во.” „Ка­ко ћу­ти, ме­ни ће љу­ди до­ћи да му ра­не че­сти­та­ју, а он та­ко.” Спу­штам слу­ша­ли­цу и сми­јем се. „Шта је би­ло, Не­бој­са?” — пи­та ра­до­зна­ло ма­ли ће­ла­ви Ро­бер­то, но­ви­нар РАИ уно, дуе, тре, ква­тро. „Ћи­ћо­ли­на је има­ла спон­та­ни абор­тус, Ро­бер­то, Спон­та­ни.”

Прочитајте још:Ратна репортажа: Ки­стањ­ски за­ро­бље­никКа­ко се срп­ски ру­лет играРатна репортажа: Без­да­ни­цаНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Крваво срце у устима

Извор: Правда/Небојша Јеврић