Прочитајте још:Ратна репортажа: Кистањски заробљеникКако се српски рулет играРатна репортажа: БезданицаНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Крваво срце у устимаИзвор: Правда/Небојша Јеврић
Ратна репортажа: Прес центар
Амери, Шпанци, Енглези, Италијани... BBS, CNN, „Тајм”, „Њујорк тајмс”, ZDF, Руси... Новинари из свих југословенских редакција. Сједим у првом реду, пијан и бијесан. Прешао сам скоро двије хиљаде километара, од Госпића довде, и стигао у вријеме примирја. Примирја ко зна којег по реду. Дрвеном оловчицом, величине палца, ко фол нешто записујем док Адмирал прича... На ратиште нас пуштају само у турама, са водичем. Адмирал је љут на мене. Ухватили су ме да без дозволе ноћијевам међу борцима. Соба је задимљена, топло је, претопло, од рефлектора... Сијевају блицеви. Адмирал је љут због питања што сам га неки дан поставио. Питао сам га зашто не узме острва у Колочепском заливу, поред којих Хрвати пролазе брзим чамцима ноћу. Сви ужурбано записују одговоре а ја шарам оловчицом по шибици. А ја из пљоске натежем. Адмирал је љут због моје униформе, пробушене на два мјеста, скинуте са мртвог усташе, љут је због кокарде на лијевом џепу, смета му моја брада. „Има ли још неко питања?” — пита на крају. „Ја бих нешто питао, господине (а он је друг) адмирале.” „Изволите!” „А зашто не употријебите она два канадера, са аеродрома у Тивту?” Адмирал не разумије питање. „Како не разумијете. Имамо она два канадера у Тивту, за гашење пожара. Они имају резервоаре за воду. Те резервоаре једноставно треба напунити оним што из будванске канализације излази. И онда са фекалијама по дубровачким госпарима. Не смију изван зидина од наших бродова, не смију на копно од наших снајпериста. Има код нас у Црну Гору доста гована. То треба искористити. То нијесу борбена дејства, а Дубровчани би се за недјељу дана предали. Ове Шиптаре, што су се тамо као добровољци уписали у зенге, оставићемо да чисте улице.” Мајор, начелник прес центра, сикће кроз зубе да ће ми одузети акредитације. 2. У прес центру Дејвид Бајндер, шездесетогодишњак, новинар „Њујорк тајмса” мијења већ шесто пиће и пјева: „Биће скоро пропаст света, нек пропадне, није штета.” Примирје је. Чим је дошао овдје, Дејвид је добио надимак Дејо Крејзи. Управо се вратио из Дубровника. Деја Крејзија оптужила је секретарица градоначелника Дубровника да је српски шпијун, јер је рекао да говори српскохрватски. „Ваљда хрватски?” „Не, српскохрватски”, рекао је Дејо Крејзи, који по читав дан пјева: „Биће скоро пропаст света”. Из Дубровника је донио метак од снајпера који је разбио стакло на његовој соби. „Небојша!” „Реци, Дејо.” „Небојша, рајтер-фајтер, ви сте изгубили овај метак. Ево, нашао сам га у својој соби, па вам га враћам.” Галебови цијепају кесе са смећем и носе у зубима крваве улошке. Пијано братство ратних репортера пјева. „Туђман је курац”, каже Роберто из РАИ уно, дуо, тре, кватро. „Роберто, зашто си ти писала да си гледала како српски официри играју фудбал са главама Хрвата? А читав дан си пио са мном код Зеке Божовића, у Андрићевој кући. Фронт ниси ни видио.” „Небојса, ти будес била у ирацко-ирански рат. А боли те кацо за Иракце и Иранце. Иранци ти буду били дали десет илади марака за једна куцана слајфна против Иракци. Колико се ти будес била мислила да узмес лова?” „Роберто, ја се не мислила ни мало.” „Ни Роберто се не мислила. Боли Роберта курац за Иракци. За Иранци. За Серби, за Рвати. Јебо Рвати, устас, пицка. Али не јебо паре. Конобар, пице за рајтер-фајтер, пице на Небојса.” Иза наших леђа почела је фрка. Дејвид Бајндер, Дејо Крејзи, ударио је Мајсторовића, дописника „Вечерњих новости” из Котора. Мајсторовић је пијаном Бајндеру подметнуо магнетофон. Пијанску жваку Деја Крејзија Мајсторовић је објавио у „Новостима”. Када је ушао, Бајндер га је спуцао песницом у главу. Дебели, ћелави дописник „Новости” полетио је преко стола. „Ништа тужба, ја то каубојски.” Сједио сам за столом и куцао текст. Требало је нахранити вјечно разјапљене жвале климактеричних домаћица новом крвљу. Задовољити напаљене жене, које су добиле менструалне одливе од тровања дневном штампом. Цигару сам ставио на пластични плински упаљач од једног динара. И на цигару сам заборавио. Цигара је догоријевала лагано, док сам пунио бјелину хартије осакаћеним тијелима, разрушеним кућама, пластичним кесама из којих се циједио мозак, ужасом, јер — ви сте то тражили, читајте. Жар цигаре је прогорио пластични плински упаљач. Писао сам о борбама на Жарковици, на Мокошици, на Бргату. А онда је експлодирао. Бацио сам се иза говорнице, из џепа извадио бомбу и извукао осигурач. Када је пукло поред мене, помислио сам да су усташе напале. Мали, ћелави, дебељушкасти Италијан Роберто загребао је на врата. Французу је испао компјутер. Шваба се бацио на тепих. Само је Дејвид Бајндер спавао сном праведника. 3. У прес центар, у општини Херцег Нови, негдје у сам мрак стижу двојица новинара из Новог Сада. Узортили се и распитују гдје могу да задуже панцире. „Идите код мајора Јеврића, он је задужен за панцире”, каже им Саво Греговић, Рамиз Манити, који има ратни шпицнамет. „Опростите, мајоре”, питају ме збуњено, „где можемо да задужимо панцире?” „За панцире ћемо лако”, кажем, „само не знам шта да вам радим за панцирне капе.” „Ништа, узми им мјеру, па ћемо да наручимо да им направе”, каже Чабро, а Павке Марин им мјери прстима чело, док двојица уплашених новинара, први пут на ратишту, стоје у ставу мирно. Рамиз Манити им провјерава физичку спремност и тјера их да пузе кроз хотелски ходник. „Када идемо на фронт?” — питају. „Ујутру у четири полази хеликоптер. Будите на стадиону у четири.” И док у четири ми још лочемо вино, двојица несретника се мрзну на стадиону. Чекајући хеликоптер, који неће доћи да их повезе на задатак. Сутрадан, код првог спаљеног ресторана на Дебелом Бријегу, петнаест километара од линије фронта, њих двојица моле ме да уђем унутра са пушком, да ме сликају као у конкретној акцији. Они остају напољу, да ме сликају сприједа. „Како ћеш ме сликати сприједа, ако је акција?” „Треба нам то, драматика.” „А то, драматика; нема проблема, само кажите.” Када је буразер у хавајској кошуљи кренуо да ме слика, оплетем му Пету Бетовенову из аповке изнад ушију. Та-та-та-таа-а. Три кратка рафала и четврти до краја шаржера. Новинари попадаше у гареж и крш испред спаљене куће. Забили носеве у шут, и пиште: „Шта је било? Шта је било...” „Ћути, видио сам усташе преко пута.” Те вечери, у хотелу, свима причају како су имали главе да изгубе, и како их је „мајор Јеврић” спасио од сигурне смрти на — Дебелом Бријегу. 4. Одмах послије другог Дневника у новинарској соби звони телефон. Свакога дана од медицинског центра добијамо списак погинулих и рањених. Списак оних који су пребачени у болницу подијељен је на два дијела. На оне који су рањени и оне који су у болницу пребачени због болести. Дописник ТВ Црне Горе из Херцег Новог, грешком је прочитао читав списак заједно. Послије сваког Дневника, породице рањених јављају се да питају за своје. Подижем слушалицу а узнемирени женски глас каже са друге стране. „Ја би ве молила да ми речете шта је са Перином Ј. од оца Радула из Шавника? Оће ли ни рану пребољети?” Гледам списак који стоји испред мене на столу. Име момка за кога ме питају налази се на списку обољелих. „Није он, мајко, рањен. Грешком је његово име прочитано. Пребачен је у болницу јер је добио високу температуру.” Жена ћути, ништа не каже, а онда је чујем како се обраћа мужу, тамо негдје у Шавнику, на Дурмитору. „Није ти он, фала Богу, мој Радуле, рањен. Он ти је добио некаку ватру, па су га зато ставили у болницу.” „Пи, пасје погани! Пи, говнета! Е, знао сам, богами, да ће ме та фукара обрукати.” „Ћути, Радуле, дијете нам је живо.” „Како ћути, мени ће људи доћи да му ране честитају, а он тако.” Спуштам слушалицу и смијем се. „Шта је било, Небојса?” — пита радознало мали ћелави Роберто, новинар РАИ уно, дуе, тре, кватро. „Ћићолина је имала спонтани абортус, Роберто, Спонтани.”
Бонус видео
Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.
портала "Правда" као и ТВ продукцију.
Донације можете уплатити путем следећих линкова:
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
Колумне
Американац а херој? Код Руса и такви постоје
Постоји јак по свом емоционалном набоју и застрашујући по својој документарној истини филм...
Галијашевић: Босна неће бити мирна док у Сарајеву не престану да од ње праве пашалук
Ћеранић: Они који Додику у сарајевском процесу раде о глави могли би одговарати за злоупотребу положаја
Кад руски економиста прочита Николаја Српског: Европско пропадање је давно предсказано
Врху Запада је до мозга дошла проста мудрост: "Када је птица жива, она једе инсекте, али к...