Правда

По­ред пу­та ле­жа­ли оста­ци из­гор­је­лог во­зи­ла ко­је је упа­ло у за­сје­ду. Пут пре­ма Ду­бров­ни­ку био је из­ро­ван гу­сје­ни­ца­ма тен­ко­ва. Пра­шња­вом, из­ро­ва­ном це­стом ишла су, ву­ку­ћи но­гу пред но­гу, дво­ји­ца Ник­ши­ћа­на во­де­ћи за­ро­бље­ног уста­шу, са ис­те­то­ви­ра­ним ку­ка­стим кр­стом на пе­ти­ци од уве­та. Ви­дје­ло се да им се не жу­ри. Ком­би, ко­ји во­зи но­ви­на­ре на пре­го­во­ре у Цав­та­ту, ста­је ис­пред њих. Зен­га по­чи­ње да псу­је и при­је­ти, а круп­ни бр­кај­ли­ја га уда­ра ша­ком пре­ко но­са. Уј­ки из но­са то­чи крв и бо­ји ас­фалт. Ва­дим па­пир­ну ма­ра­ми­цу и да­јем му да се обри­ше. Стра­ни но­ви­на­ри иска­чу из ком­би­ја са спре­мље­ним фо­то­а­па­ра­ти­ма. Хр­ват бри­ше нос и гле­да ме са на­дом за по­моћ, по­ку­ша­ва­ју­ћи да се осмјех­не. Око­ло нас го­ре ку­ће. Зен­га ма­ра­ми­цу, ко­јом се обри­сао, ба­ца на ас­фалт. Ка­ко је ба­цио ма­ра­ми­цу, та­ко га је бр­кај­ли­ја за­пу­цао но­гом у ле­ђа и про­стро по ас­фал­ту. „За­што би­јеш чо­вје­ка, лу­да­че?” — ври­шти на ње­га ма­јор из прес цен­тра, за­ду­жен да пра­ти но­ви­на­ре и пре­вр­ће очи­ма, по­ка­зу­ју­ћи на нас. „А за­што он ба­ца ма­ра­ми­це по це­сти? Да ли зна иди­от да је Цр­на Го­ра еко­ло­шка др­жа­ва? Шта ће ре­ћи стра­ни но­ви­на­ри?” Три са­та у Цав­та­ту че­ка­мо Европ­ску ми­си­ју ко­ја тре­ба да до­ђе бро­дом из Ду­бров­ни­ка. Мо­ре је не­мир­но. Од мо­ра ју­трос за­ви­си да ли ће Европ­ска ми­си­ја до­ћи. А та­ла­си ви­со­ки два ме­тра о сру­ше­ну се ку­ћу раз­би­ја­ју. Сје­де­ћи на оба­ли по­ку­ша­вам да за­вр­шим при­чу о до­бро­вољ­ци­ма из Хер­цег Но­вог ко­ји су ишли да бра­не лу­ку Ло­ра. Оп­ко­ље­ни са свих стра­на, у ја­зби­ни, из­да­ни и за­бо­ра­вље­ни од свих, гле­да­ли су ка­ко бар­ка­са ко­ја је кре­ну­ла да им по­мог­не ле­ти у ва­здух. Гле­да­ли су ка­ко га­ле­бо­ви но­се цри­је­ва вој­ни­ка ко­ји је ту, пред њи­ма, по­ги­нуо, а ни­шта ни­су мо­гли да ура­де, осим да у га­ле­бо­ве пу­ца­ју. Га­ле­бо­ве са ко­ма­ди­ма људ­ског ме­са у кљу­ну. Те но­ћи игра­ли су ру­лет. Те но­ћи је, игра­ју­ћи ру­ски ру­лет, по­ги­нуо Ве­се­лин Шоћ. Пре­го­во­ри ће би­ти да­нас, ако бу­де мир­но мо­ре. Али та­ла­си су ве­ли­ки и ми­си­је још не­ма. На гре­ду спа­ље­не ку­ће сли­је­ће га­леб. Ни­ша­ним у ње­га по­ла­ко и ду­го. Че­кам да по­ле­ти. А он ни­ка­ко да кре­не. Или је то га­вран Ед­га­ра Ала­на Поа, ко­ји је у мо­ју при­чу за­лу­тао. Пу­цам и га­леб па­да на зга­ри­ште. На пе­пео се сли­ва крв и па­да­ју рас­ту­ре­на пе­ра. На пу­ту пре­ма Ку­па­ри­ма сре­ћем Аша­ни­на, при­ја­те­ља из дје­тињ­ства. Имао је ср­ча­ни на­пад и уте­као је из бол­ни­це. На фронт. По­ка­зу­је ми мр­тву мач­ку у дво­ри­шту спа­ље­не ку­ће. Дви­је дру­ге мач­ке от­ки­да­ју ко­ма­де ме­са са ње. Га­ђа­мо их ка­ме­њем. Мја­у­ка­ње ма­ча­ка ми­је­ша се са екс­пло­зи­ја­ма гра­на­та. Мач­ке раз­вла­че цри­је­ва. „Је­си ли знао да се нај­бо­ље жи­це за ви­о­ли­ну пра­ве од мач­јих цри­је­ва?” — пи­там га. Он ми при­ча да ви­ше ни­ка­да не­ће је­сти сви­ње­ти­ну, да је гле­дао сви­ње ка­ко њу­шка­ју по ле­ше­ви­ма. Ја ње­му о ко­ко­шки, ко­ја је кљу­ца­ла око мр­тва­ца. Зо­ву га да по­ђе. „Е, баш се ли­је­по ис­при­ча­смо.” „Ис­при­ча­смо, бо­го­ми, и по­здра­ви ку­ћи.” „По­здра­ви­ћу”, ка­жем, „по­здра­ви­ћу.” На­ве­че, идем на ве­че­ру са до­бром дру­гар­ком, но­ви­нар­ком из Но­вог. Два да­на ра­ни­је ви­дје­ла је ру­ку црн­ца ко­ју су је­ле ри­бе. Не­срећ­ни­ке, што су до­шли да ра­ту­ју за но­вац — не са­хра­њу­ју. Ба­ца­ју их у мо­ре. На­мјер­но на­ру­чу­јем ри­бу. Ду­плу пор­ци­ју. Кел­нер до­но­си је­ло а ја јој ка­жем да је ри­ба упе­ца­на на мје­сту гдје је она ви­дје­ла ру­ку ко­ју ску­ба­ју ри­бе. Она уста­је и оста­вља ме са­мог за сто­лом. Сми­јем се и је­дем и ње­ну пор­ци­ју. Не­ђо Цар из Ник­ши­ћа до­ла­зи за сто и при­ча ка­ко су ју­че ишли на из­вла­че­ње мом­ка ко­ме је гра­на­та от­ки­ну­ла ру­ку. Но­си­ли су га на но­си­ли­ма, а Не­ђо, ко­ји је кре­нуо по­сљед­њи, по­нио је и ру­ку. Ка­да се ра­ње­ник осви­је­стио, Не­ђо му је по­ка­зао от­ки­ну­ту ру­ку и упи­тао: „Ви­ђи, бра­те, да ни­је­си ти ово из­гу­био, да ни­је ово тво­је.” Го­спо­де, ка­ко смо се сми­ја­ли. По­не­кад ме је страх тог сми­је­ха. Страх ме је да оста­нем сам, са та­квим сми­је­хом у уши­ма... Ка­фа­на је пу­на рат­них ре­пор­те­ра. Сви гле­да­мо из­вје­штај из Ву­ко­ва­ра на те­ле­ви­зи­ји. Но­ви­нар др­жи у ру­ци злат­не зу­бе на­ђе­не у џе­пу не­ког уста­ше. Злат­не зу­бе из­ва­ђе­не из ви­ли­ца мр­тва­ца. Или жи­вих. Не осје­ћам га­ђе­ње. Не осје­ћам муч­ни­ну. Осје­ћам са­мо љу­бо­мо­ру због зу­ба — кли­ке­ра ко­је но­ви­нар др­жи на дла­ну. Љу­бо­мо­ру што ни­сам на ње­го­вом мје­сту. „Ово је од­ли­цан про­па­ганд­ни стос”, ка­же Ро­бер­то, ма­ли Ро­бер­то са РАИ уно, дуе, тре, ква­тро... Деј­вид Бајн­дер, Де­јо Креј­зи, но­ви­нар „Њу­јорк тај­мса”, пје­вао је, пи­јан, за су­сјед­ним сто­лом: „Би­ће ско­ро про­паст све­та, нек про­пад­не, ни­је ште­та!” Па­да стра­шна ки­ша. Та­ла­си се о сти­је­ње раз­би­ја­ју. Цр­ни ко­ња­ни­ци на цр­ним ко­њи­ма из во­де из­ла­зе. Европ­ска ми­си­ја опет ни­је до­шла. Жва­ћем жва­ку и пра­вим ве­ли­ки ба­лон. Ба­лон пу­ца. Жва­ка ми се за­ли­је­пи­ла за бр­ко­ве и бра­ду.

Прочитајте још:Ратна репортажа: О јед­ном ко­њу и јед­ној смр­тиРатна репортажа: Без­да­ни­цаРатна репортажа: Прес цен­тарРатна репортажа: Игра се­о­ска лу­да

Извор: Правда