Горјеле су запаљене викендице у Купарима.
Поред пута лежали остаци изгорјелог возила које је упало у засједу. Пут према Дубровнику био је изрован гусјеницама тенкова. Прашњавом, изрованом цестом ишла су, вукући ногу пред ногу, двојица Никшићана водећи заробљеног усташу, са истетовираним кукастим крстом на петици од увета. Видјело се да им се не жури. Комби, који вози новинаре на преговоре у Цавтату, стаје испред њих. Зенга почиње да псује и пријети, а крупни бркајлија га удара шаком преко носа. Ујки из носа точи крв и боји асфалт. Вадим папирну марамицу и дајем му да се обрише. Страни новинари искачу из комбија са спремљеним фотоапаратима. Хрват брише нос и гледа ме са надом за помоћ, покушавајући да се осмјехне. Около нас горе куће. Зенга марамицу, којом се обрисао, баца на асфалт. Како је бацио марамицу, тако га је бркајлија запуцао ногом у леђа и простро по асфалту. „Зашто бијеш човјека, лудаче?” — вришти на њега мајор из прес центра, задужен да прати новинаре и преврће очима, показујући на нас. „А зашто он баца марамице по цести? Да ли зна идиот да је Црна Гора еколошка држава? Шта ће рећи страни новинари?” Три сата у Цавтату чекамо Европску мисију која треба да дође бродом из Дубровника. Море је немирно. Од мора јутрос зависи да ли ће Европска мисија доћи. А таласи високи два метра о срушену се кућу разбијају. Сједећи на обали покушавам да завршим причу о добровољцима из Херцег Новог који су ишли да бране луку Лора. Опкољени са свих страна, у јазбини, издани и заборављени од свих, гледали су како баркаса која је кренула да им помогне лети у ваздух. Гледали су како галебови носе цријева војника који је ту, пред њима, погинуо, а ништа нису могли да ураде, осим да у галебове пуцају. Галебове са комадима људског меса у кљуну. Те ноћи играли су рулет. Те ноћи је, играјући руски рулет, погинуо Веселин Шоћ. Преговори ће бити данас, ако буде мирно море. Али таласи су велики и мисије још нема. На греду спаљене куће слијеће галеб. Нишаним у њега полако и дуго. Чекам да полети. А он никако да крене. Или је то гавран Едгара Алана Поа, који је у моју причу залутао. Пуцам и галеб пада на згариште. На пепео се слива крв и падају растурена пера. На путу према Купарима срећем Ашанина, пријатеља из дјетињства. Имао је срчани напад и утекао је из болнице. На фронт. Показује ми мртву мачку у дворишту спаљене куће. Двије друге мачке откидају комаде меса са ње. Гађамо их камењем. Мјаукање мачака мијеша се са експлозијама граната. Мачке развлаче цријева. „Јеси ли знао да се најбоље жице за виолину праве од мачјих цријева?” — питам га. Он ми прича да више никада неће јести свињетину, да је гледао свиње како њушкају по лешевима. Ја њему о кокошки, која је кљуцала око мртваца. Зову га да пође. „Е, баш се лијепо испричасмо.” „Испричасмо, богоми, и поздрави кући.” „Поздравићу”, кажем, „поздравићу.” Навече, идем на вечеру са добром другарком, новинарком из Новог. Два дана раније видјела је руку црнца коју су јеле рибе. Несрећнике, што су дошли да ратују за новац — не сахрањују. Бацају их у море. Намјерно наручујем рибу. Дуплу порцију. Келнер доноси јело а ја јој кажем да је риба упецана на мјесту гдје је она видјела руку коју скубају рибе. Она устаје и оставља ме самог за столом. Смијем се и једем и њену порцију. Неђо Цар из Никшића долази за сто и прича како су јуче ишли на извлачење момка коме је граната откинула руку. Носили су га на носилима, а Неђо, који је кренуо посљедњи, понио је и руку. Када се рањеник освијестио, Неђо му је показао откинуту руку и упитао: „Виђи, брате, да нијеси ти ово изгубио, да није ово твоје.” Господе, како смо се смијали. Понекад ме је страх тог смијеха. Страх ме је да останем сам, са таквим смијехом у ушима... Кафана је пуна ратних репортера. Сви гледамо извјештај из Вуковара на телевизији. Новинар држи у руци златне зубе нађене у џепу неког усташе. Златне зубе извађене из вилица мртваца. Или живих. Не осјећам гађење. Не осјећам мучнину. Осјећам само љубомору због зуба — кликера које новинар држи на длану. Љубомору што нисам на његовом мјесту. „Ово је одлицан пропагандни стос”, каже Роберто, мали Роберто са РАИ уно, дуе, тре, кватро... Дејвид Бајндер, Дејо Крејзи, новинар „Њујорк тајмса”, пјевао је, пијан, за сусједним столом: „Биће скоро пропаст света, нек пропадне, није штета!” Пада страшна киша. Таласи се о стијење разбијају. Црни коњаници на црним коњима из воде излазе. Европска мисија опет није дошла. Жваћем жваку и правим велики балон. Балон пуца. Жвака ми се залијепила за бркове и браду.
Прочитајте још:Ратна репортажа: О једном коњу и једној смртиРатна репортажа: БезданицаРатна репортажа: Прес центарРатна репортажа: Игра сеоска луда
Извор: Правда