Правда

Интервију преносимо у целости. Ако је ЕУ, како рекосте на дебати, озбиљна институција која не мења услове пред сам улазак, зашто онда и Ви користите термин „покретна мета“, а српски званичници термин „покретни циљеви“? — Ту нема ничег контрадикторног. На пример, ако кажемо да би држава која је кандидат за чланство требало да испуни стандарде у области заштите животне средине, ти стандарди су се променили у односу на стандарде који су постојали у време када је Турска ‘90-их започињала преговоре. Дакле, стандарди су се променили и држава чланица треба да испуни стандарде који су сада на снази. То је оно што је покретна мета. Али, фундаментално правило да би држава требало да достигне стандарде у области демократије, да разреши питања која су везана за границе са суседима или сличне врсте фундаменталних правила, онa се нису променилa, онa су увек истa. Српски званичници кадa помињу покретне циљеве не мисле на екологију. Чак не мисле ни на усклађивање неких закона из економије са законима у ЕУ, већ често помињу политичке циљеве које намеће ЕУ или поједине земље чланице ЕУ. Само прошле недеље су високи српски званичници неколико пута изјавили да је Косово питање свих питања. — Опет не видим ни да ту постоји нешто контрадикторно. Када су први пут почели разговори са Србијом, још давне 2000. године, нико никада Србији није рекао да ће моћи да постигне чланство, а да претходно не реши питање Косова. То питање је увек било ту и увек је било присутно. Можда имам неко своје мишљење како би то решење требало да изгледа, али моје мишљење о томе није уопште битно. Битно је шта о томе мисле Србија и њени представници, шта мисли Косово и његови представници и шта мисли ЕУ. Морамо исто да признамо да је питање граница увек било питање које је било укључено у критеријуме из Копенхагена. Исту такву обавезу имала је Хрватска да разреши своје односе са Словенијом у погледу граница. Исто је то био случај са Португалијом и Шпанијом, у време њиховог придруживања. Признаћете да однос Србије и Косова није исти као однос Словеније и Хрватске, односно Шпаније и Португалије. Косово је саставни део територије Србије и питање Косова је питање њеног територијалног интегритета. То је важно питање како за грађане Србије тако и за све власти које су се мењале, не само у последњих 15 година. Српске власти би се увредиле када бисте им упоредили Србију и Косово и Шпанију и Португалију. — Схватам да би то било, како сте рекли, увредљиво за многе српске званичнике. Међутим, морамо да признамо чињеницу да решење питања везаних за границу јесте питање суверенитета. Схватам да није исто поредити односе Србије и Косова са односима међу раније поменутим земљама, рекао сам и током излагања да сам свестан посебности која карактерише односе између Косова и Србије, али правило да морају да се разреше сва питања везана за границе је увек постојало, за све земље кандидате. Оно није уведено за Србију као ново правило. Како ће се то питање решити, не могу да утичем. Не кажем да би Србија требало да призна независност Косова, јер ће то, просто, бити само одлука коју ће суверено донети грађани Србије и њени органи. Посматрајмо, хипотетички, придруживање Србије Европској унији као брак између мушкарца и жене. То двоје људи прави неку врсту компромиса уласком у брак, али се зна граница тог компромиса. Где је граница тог компромиса који би Србија требало да прави? И, да ли се осим захтева „морате ово и ово“, може добити и нека врста шаргарепе? — Свако појединачно мора да одлучи где су те границе. У овом сличају, у овом браку је бар срећна околност да брак не уговарају родитељи младе и младожење, него млада и младожења. Свако за себе одлучује шта је за њих прихватљиво и докле су спремни да иду. Видели смо на примеру Исланда да је у одређеном моменту одлучио да повуче своју кандидатуру, јер је одлучио да су услови у том моменту за њега представљали превише и да није спреман да иде преко те границе. Уколико би Србија одлучила нешто слично, сматрао бих да је то штета. Али бих морао, а и ЕУ би исто тако морала то да посматра то као суверену одлуку Србије. Желим још једном да нагласим да у потпуности схватам осетљивост овог питања односа између Србије и Косова. Али, не разумем зашто се питање уређења односа између Србије и Косова у толикој мери посматра као питање везано за чланство у ЕУ и као питање преговора о том чланству. Јер, чак и ако би се Србији, да тако најгрубље кажем, у неком моменту рекло да је признање Косова услов за чланство и ако би Србија након тога рекла да то не може да прихвати, то не значи да би дошао крај свему. То просто значи да би вероватно постојали добри трговачки односи и добри односи сарадње између Србије и ЕУ, али без чланства. Међутим, проблем односа Србије и Косова би и даље остао неразрешен. Србија тиме што учествује у разговорима у Бриселу показује да жели да разговара са Приштином. Aли и она а и јавно мњење замерају што ЕУ, тако да кажемо, млако реагује на све чешће помињање „Велике Албаније“ и што се чини да ЕУ од Приштине не очекује толико колико од Србије. — Могу да схватим да постоје такве перцепције и виђења. С друге стране, ако бисте питали Албанију или Косово како они перципирају ове односе, сасвим је вероватно да би они потпуно супротно доживели у којој мери је ЕУ попустљива или има више разумевања за једну или за другу страну. Ако читате различите анализе или извештаје о томе какво је стање и какав је напредак постигнут, видећете много више похвала за рачун Србије него на рачун Косова или Албаније. И, на крају крајева, без обзира на то каква је чија перцепција, важно је да „Велика Албанија“ никада неће бити кандидат за чланство у ЕУ. Поменули сте кризу у ЕУ. Колико земље ЕУ појединачно, а и сама ЕУ, трпе због лоших одоса са Русијом? — Ако погледате анкете, биће вам јасно да велика већина грађана ЕУ доживљава Русију као једну врсту претње и то са више различитих аспеката. Самим тим они подржавају своје државе и ЕУ у ставу и приступу овом питању. То, међутим, ни на који начин не значи да грађани ЕУ желе да се ово претвори у било какав дуготрајни сукоб који би довео до тога да на крају постоји неко ко је победник и неко ко је у том сукобу губитник. Напротив, велика већина грађана ЕУ жели да се ово питање реши мирно, кроз сарадњу и на начин који ће отворити простор за већу сарадњу између ЕУ и Русије у будућности. Зашто би се Русија посматрала као претња Европи? Hије она дошла у нечије предње двориште, тако да кажемо, већ је НАТО дошао у предње двориште Русије, па се она осетила угроженом. — Не могу да се сложим са тим што сте казали и мислим да то уопште није истина. Видели смо у недавној прошлости случај окупације и анексије Крима. То не представља тотално и потпуно кршење међународног права, али не само међународног права него и неких конкретних договора као што је Меморандум из Будимпеште којим се уређује питање предавања нуклеарног арсенала Украјине Русији. Ви можете као аргумент да наведете да је на Криму одржан референдум. Јесте, али је одржан под условима окупације, и на неки начин, додуше са годину дана закашњења, и сам господин Путин се сложио са таквом оценом. И то признао. Дакле, није НАТО ушао у предње двориште Русије, јер ко дефинише да је Источна Украјина предње двориште Русије. Нисмо ни рекли да је Источна Украјина предње двориште Русије, али се дошло до њеног предњег дворишта, као што су САД осетиле… — Нема НАТО трупа, морам да вас прекинем. НАТО трупа нема, али има руских трупа. Ни у једној земљи која није чланица НАТО-а, нема НАТО трупа. Крим је одувек био у саставу Русије, па је договором био уступљен Украјини. Како за тај случај кажете: Аха, то је кршење међународног права, а у одговорима на претходна питања сте говорили: Србија и Косово би требало да реше то питање? Зар се није десила много гора ствар на Косову? Део српске територије је насилно одузет. Зашто већи део људи из ЕУ нема исти принцип када говори о питању Крима и Косова? — Могу да схватим што говорите да постоје, како сте ви објаснили, другачији стандарди. Исти стандарди треба да важе за исте или сличне ситуације. Ситиуације у Србији и на Криму нису исте и сличне. И, зашто увек кад говоримо о двоструким стандардима, говоримо да их само ЕУ има. Зар није недавно, пре неки месец, у Приштини руски председник Путин управо одржао велики митинг на коме је подржао независност и развој Косова. Ситуација на Косову је ситуација проистекла из рата, након чега је уследила сецесија, а на Криму је то ситуација окупације и референдума који је после тога уследио. Чак и да је та ситуација упоредива, зашто се, кад год се говори о двоструким стандардима, само говори да их практикује ЕУ, зашто се никад не каже да их практикује и Русија. Желим да додам да се надам да ће Русија и Украјина успешно пронаћи решење и за питање Крима и за питање Источне Украјине. Надам се да се то питање неће решити ни на који начин насилно, нити наметањем воље међународне заједнице, него да ће се наћи кроз разговоре између Украјине и Русије. Исто као што се надам да ће се решење за односе између Србије и Косова наћи кроз разговоре. Русија никад за Источну Украјину није рекла да жели да је припоји. Никада званино није речено: ми ћемо Донбас припојити Русији. Претпостављамо да сте негде погрешно прочитали, Владимир Путин није био у Приштини и није рекао то што сте цитирали. — Онда је моја грешка за господина Путина. За Источну Украјину можда то нису званично рекли, али оно што раде руски војници на терену, то врло јасно показује.

Прочитајте још:ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: „Ноћни вукови“ иду у Украјину!СТОПАМА ПРЕДАКА: Ово су припреме за величанствену војну параду 9.маја у Доњецку! (ВИДЕО)

Извор: rs.sputniknews.com