Правда

Најпознатији хрватски новинар Дарко Худелист управо је завршио своју књигу “Рим, а не Београд“, која ће у октобру изаћи из штампе. То је књига – Худелист је назива “интегралном историографијом” – која ће уздрмати јавност на ексјугословенским просторима чак и више него Худелистови текстови или књига разговора са Добрицом Ћосићем, и која по први пут објашњава улогу Ватикана, Католичке цркве,папе Војтиле, Збигњева Бжежинског, хрватске и српске елите и генерала, у распаду Југославије и крвавом рату који ће га обележити. Ексклузивно за нови број Недељника, Дарко Худелист објашњава до којих је сазнања дошао и како је пројекат “Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата” (1975-1984), заједно са скупом у Марији Бистрици пред 400.000 католичких верника, представљао предигру референдума 1991. године. Замало да Срби буду католици: Небитан догађај из 740. године променио ток наше историје У читавом сплету догађаја који је обележио “улазак човечанства из старог у ново доба” и велики преврат велику улогу одиграо је папа Војтила. Нису га без разлога многи називали “папом глобалне комуникације”. Али, није то било лишено одређених противречности… Папа Војтила је, посебно кроз своју врло блиску сарадњу, па и савезништво, са САД (најпре са Бжежинским, а онда и с Роналдом Реганом, с којим се састао чак четири пута; први пут, у јуну 1982, у најстрожој тајности у Ватикану), суделовао у процесу који је на крају резултирао стварањем глобалног капитализма, са свим његовим унутрашњим контрадикцијама и негативним странама. Контрадикцијама с којима се данас отворено суочава папа Фрања. Папа Јован Павле други био је активан учесник Хладног рата, делујући, наравно, на страни и у корист Запада – а против комунизма и атеизма какав је постојао у Источној Европи, укључујући и његову завичајну Пољску. Једна од његових мисија била је одбацивање споразума у Јалти 1945. и стварање једне нове, уједињене Европе (то је данашња Европска унија) која ће бити утемељена на хришћанским традицијама (укључујући и католичанство и православље) – говори Худелист. Откривена судбија српског злата: Анте Павелић у Ватикан однео силно благо које је отео од Срба! Бжежински се с Војтилом упознао и зближио на Харварду 26. јула 1976, након чега се њих двојица почињу и дописивати (и то на пољском језику). Врло је плаузибилна интерпретација – коју сасвим отворено подржава и ватикански биограф папе Војтиле, италијански универзитетски професор и историчар Андреа Рикарди, да је Бжежински, заједно с филаделфијским надбискупом Џоном Кролом (такође делом Пољак по пореклу), лобирао за Војтилин избор за папу у јесен 1978. Бжежински је “играо” на неколико нивоа. С једне стране, био је идеолог информатичке револуције, с друге је заступао тезу – и у томе је у Војтили нашао свог истомишљеника и сарадника – да комунистички, Источни блок, предвођен СССР-ом, треба “напасти” поспешивањем националних/националистичких покрета у католичким земљама Источне Европе, с нагласком, наравно, на Пољску. С овим процесом “поспешивања национализма” био је апсолутно компатибилан јубилејски покрет Католичке цркве у Хрватској, “Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата” (1975-1984). Степинац: Српски војник, усташки зликовац или комунистичка жртва?! Или све то заједно? – Треба имати у виду да је Црква у Хрватској кренула с њим већ у јесен 1975, дакле пуне три године пре Војтилиног избора за папу. И ту се види колико су хрватски бискупи, “одгојени” и формирани на засадама Другога ватиканског концила, били напредни и далековидни, а, на крају крајева, и прилично храбри. Једна мала дигресија: покрет ‘Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата’ иницирао је, још средином 1930-их, тадашњи загребачки надбискуп-коадјутор Алојзије Степинац, заједно са својим главним саветником, језуитом Стјепаном Кризином Сакачем. То је због Другог светског рата силом морало бити прекинуто, да би целу ту причу наставио, средином 1970-их, загребачки надбискуп и први бискуп Цркве у Хрвата Фрањо Кухарић, заједно са својим сарадницима (међу којима је најважнији био тадашњи главни уредник Гласа Концила дон Живко Кустић) – објашњава Худелист.

Прочитајте још:ПРОТЕСТИ СЕ ШИРЕ: Македонци најављују нове демонстрацијеУкинута пресуда владики Вранишковском

Истовремено, 1975. на 1976, Југославију је захватила тешка системска економска криза, за коју, како се показало, правог решења и лека није било. Штавише, Југославија у привредном смислу као да почиње да пркоси свету и Западу (наравно, на своју властиту штету) у исто време док се у светским оквирима рађа глобални капитализам, Југославија 1976. прелази на ЗУР и – договорну економију. “Катастрофална стратегија! – напомиње он. Већ крајем 1978. највиши политички орган у Југославији, Председништво, на једној својој затвореној седници констатује да у благајни више нема довољно новца (девиза) за куповање вискија, којим је дотад частило најуваженије госте – државнике из иностранства. Државне власти у СФРЈ, укључујући и власт у СР Хрватској, имале су детаљан увид у оно што је Католичка црква у Хрватској радила у том кључном и преломном периоду. Између осталог, и захваљујући томе што су сва заседања Бискупске конференције Југославије (БКЈ) на загребачком Каптолу била тајно снимана од Удбе, а била је озвучена и канцеларија надбискупа Кухарића. Али, шта је о свему мислио Тито? За све се знало, чак до најситнијег детаља (један од бискупа, тј. један од чланова БКЈ, знам који, био је читаво то време врло лојалан и прилично ‘професионалан’ сарадник Службе државне безбедности), али свеједно – никакве репресије у односу на Цркву није било. Ни 1975-1976 (акција Солин, са 100.000 окупљених верника), ни 1979 (прослава Бранимирове године у Нину, са 200.000 присутних), ни Национални екуменски конгрес у Марији Бистрици 1984 – са 400.000 присутних верника… То је питање, све до смрти, мучило и Живка Кустића (често ми га је понављао): зашто нас Тито није забранио, а знао је што све радимо? Има веома много, и стварних и потенцијалних, разлога -објашњава Худелист. Извор: Недељник