Правда

Си­тан, ви­жљаст мо­мак, ко­ме су очи­це игра­ле као на уљу, там­но­пут као Ци­га­нин, у елез­зе тре­нер­ци и са два пр­ста де­бе­лим злат­ним лан­цем око вра­та, до­нио ми је пред зо­ру нов­ча­ник у ко­ме је би­ла но­ви­нар­ска ле­ги­ти­ма­ци­ја и ре­као: „Мно­го до­бро ка­раш ове ко­му­ња­ре у но­ви­на­ма. Из­ви­ни, бра­те, што смо ти ола­ди­ли нов­ча­ник.” Не­ђо Цар сте­као је ве­ли­ку сла­ву у ја­ну­ар­ским де­мон­стра­ци­ја­ма као чо­вјек ко­ји је раз­о­ру­жа­вао цр­но­гор­ску ми­ли­ци­ју. Ми­ли­ци­о­не­ри су др­жа­ли је­дан дру­гог за опа­са­че, и Не­ђо је скон­тао да мо­же да им по­ски­да пи­што­ље, а да му не мо­гу ни­шта. Ако је ко­ји од ми­ли­ци­о­не­ра и осје­тио ка­ко му ски­да­ју пи­штољ, ни­је мо­гао да ре­а­гу­је, јер ако пу­сти опа­сач свог дру­га за ко­ји се др­жи, пу­ћи ће жи­ви зид и пре­га­зи­ће их ма­са.

Читајте на Правди колумне Небојше Јеврића:НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Фирер из нашег сокакаНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Успешна жена

Не­ђа Ца­ра срео сам по­но­во ових да­на на ду­бро­вач­ком ра­ти­шту. До­шао је као до­бро­во­љац. Оста­ће нам зе­мља без лу­пе­жа. Мно­го је оних ко­ји се у жи­во­ту ку­ну „Сло­бо­де ми” до­шли на ра­ти­ште, ту­ђу сло­бо­ду да бра­не. Сје­ди­мо на ка­ме­ну ис­пред спа­ље­не ку­ће у Ко­на­вли­ма, а Не­ђо Цар ми се жа­ли. Ка­да су ишли на чи­шће­ње Ко­на­ва­ла, био је у ди­вер­зант­ској гру­пи. Ка­же да му ни­је па­да­ло на па­мет да ула­зи у ку­ће због ви­де­о­ри­кор­де­ра. „Кра­ду они ко­ји у бив­шој Ју­ги ни­су има­ли му­да за то. Ја зо­љом у ку­ћу. Не­ћу да раз­ми­шљам је ли ми­ни­ра­на или ни­је.” Га­ђао је ку­ћу за ко­ју је ми­слио да је ми­ни­ра­на, са сто ме­та­ра, зо­љом. Ка­да су до­шли до ку­ће, „про­ва­лио” је да ста­ра ку­ћа ко­на­вљан­ског до­ма­ћи­на има ду­пли зид. От­крио је, али ни­ком ни­је ре­као. Су­тра­дан на­ве­че вра­тио се да из­бу­на­ри штек. Да ви­ди шта је то Хр­ват из Ко­на­ва­ла из­ме­ђу два зи­да са­крио. „Си­не, сло­бо­де ми, вје­ро­вао сам да ћу га­ран­то­ва­но да на­ђем сан­дук жу­тог, сан­дук зла­та. Или бар два три ша­ла­мај­се­ра.” „И шта си на­шао?” — пи­там. Не­ђо Цар ва­ди у пли­ша­но плат­но умо­та­ну ико­ну Све­тог Лу­ке, срп­ску ико­ну, ко­ја је ту, из­ме­ђу два зи­да, би­ла за­зи­да­на. Све­тог Лу­ке што је, из­ме­ђу ка­ме­них зи­до­ва, то­ли­ке го­ди­не про­вео. Ко­на­вља­ни су не­ка­да би­ли пра­во­слав­ци. Још и да­нас сла­ве пра­во­слав­ни Бо­жић и ло­же бад­ња­ке. Пра­во­слав­ни Бо­жић се у Ко­на­вли­ма зо­ве Ста­ри Бо­жић. Ка­да су оста­ви­ли пра­во­сла­вље и пре­шли у ка­то­ли­чан­ство, ка­да су вје­ру про­ми­је­ни­ли, Ко­на­вља­ни су за­зи­да­ли свог све­ца. Не­ђо Цар и ја сје­ди­мо на ка­ме­ну у спа­ље­ним Ко­на­вли­ма. „Си­не, је л’ би мо­гао ову ико­ну да ми ува­љаш за не­ку кин­ту? Је л’ вре­ди че­му?” „Мо­гу”, ка­жем, „ка­ко да не мо­гу.” Све­ти Лу­ка, Цар и ја пи­је­мо опљач­ка­но ко­на­вљан­ско ви­но. Низ ли­це све­ца се ко­тр­ља­ју дви­је те­шке пи­ја­нач­ке су­зе.

Прочитајте још:Ратна репортажа: Без­да­ни­цаРАТНА РЕПОРТАЖА: Сми­јехРатна репортажа: ПанцирРАТНА РЕПОРТАЖА: Жи­вот жва­ка

Извор: Правда/Небојша Јеврић