Пре само 40-50 година деца нису доживљавала природу као нешто опасно и непријатељско, већ су је познавала и волела...
Аутор: Борис Пишот Током априла и маја месеца, имао сам неколико излета са школском децом по питомим планинама и брдима Србије. Временске прилике су биле такве да смо ишли искључиво на једнодневне излете, који су подразумевали пешачења од пар сати и оброке на отвореном. Циљ ових излета није био само одвајање старијих основаца од седења за рачунаром и набијање кондиције, већ пре свега едукација за безбедан боравак на отвореном, као и посматрање рада у групи окупљених дечака и девојчица.
Брижни родитељи и њихови савети
Пођимо најпре од сусрета са родитељима, који обесхрабрују не само децу, већ и водиче. Да парафразирам нешто речено у филму о нашим наравима: "Децо моја, какве родитеље имате, више бих волео да су то родитељи непријатеља него ваши". Енормна количина родитељске бриге и кукњаве, којој смо били изложени ми инструктори и планинарски водичи, више је него поражавајућа. Једном речју деца одрастају у стерилној тврђави далеко од свега нормалног за тај узраст – игре, прљања, самосталности, авантуре, природе, земље и неба. Уз то, у присуству родитеља деца су видно укочена и несигурна. Родитељи брину како ће се деца сачувати од вукова, медведа, изгладњавања, кише, опекотина, блата, траве, шуме, потока…. Чудна листа опасности које вребају децу у природи недалеко од града. Наредно горко искуство су савети које родитељи дају деци пре уласка у аутобус и који звуче скроз катастрофично: "Чувај се змија и дивљих животиња… Пази се громова… Немој да полетиш са врха планине у амбис… Буди миран…" Све то прате тужни погледи одвајања, ваљда зато што деца сама одлазе у "смртоносне дивљине Дивчибара".
Комуникација
Међусобна комуникација деце током првих сат-два уопште не постоји. Уместо ње, присутна је комуникација у којој доминирају мобилни телефони и игрице, као и отуђено бивствовање у групи са слушалицама у ушима. И касније током излета, деца се тешко одричу мобилних телефона. Постепено, та зависност лагано нестаје током боравка на отвореном, али један мањи број деце се жестоко опире гашењу мобилних и музичких уређаја.
Храна и опрема за боравак у природи
За жаљење је и сам поглед на храну и делове опреме коју су родитељи спаковали деци. У скоро 100% случајева деца нису учествовала у паковању и немају појма шта носе у ранцу, ни од хране ни од пресвлаке. Иако су добили прецизан списак, родитељи нису нашли за сходно да га се придржавају. Уместо сувог воћа, јабуке, довољне количине воде за вишечасовно пешачење, деца су пошла са гомилом грицкалица, жвака, бомбона, сокова, сокова у праху за растварање…. Тоалет папир је био најчешће заборављана ствар са списка. Понеко је понео папирне марамице због кијавице, а неком су остале салвете од сендвича. Резервне чарапе је имала само једна девојчица (8 разред). Флашу воде од 1 литра имало је јако мало деце, јер родитељи не виде ништа лоше у томе што дете не пије воду, већ само конзумира воћне сокове, који су наравно препуни шећера и не гасе жеђ током пешачења. Шибице и преклопив ножић су научна фантастика. Није их имало ни једно дете иако смо и на томе инсистирали у списку. И мене је после свега ухватио страх да ли ћемо успети да код деце активирамо онај природни осећај задовољства и уживања у активностима на отвореном простору.
Смисао школе за боравак у природи
Суштина ове школе у природи је оспособити децу за сигуран боравак на отвореном, развити им љубав према природи, тако да овакве активности постану њихова потреба. Али предуслов за то јесте да успемо да едукујемо родитеље. Деца морају да се прљају. Деца морају да кисну. Деца морају да осете хладноћу. Деца морају да знају да је лако осушити ципеле у шуми. Деца морају да знају да упале ватру. Деца морају да науче да користе нож, секиру, тестеру. Деца морају да знају да се умотају у најлон и преседе под дрветом док пада киша. Деца морају да се убоду, саплету, посеку, добију жуљеве. Дете које ово није доживело нема квалитетан увод у самосталан живот, таквом детету много тога фали- више него што је овде побројано. Поменимо и ствари које су нажалост “виша математика”. Ниједно од деце коју смо водили на пешачење није чак ни у теорији знало да припреми ложиште и све неопходно за паљење ватре, чак ни са шибицама у сувим условима. Ниједно дете није знало да на адекватан начин користи нож за оштрење штапа за печење сланине. Ниједно дете није знало да направи суво седиште издигнуто од тла за ноћење под дрветом. Ниједно дете није знало да увуче ноге у ранац / торбу приликом симулације ноћења на отвореном. Ниједно дете није знало да планира храну за ненадани продужен боравак. Ниједном детету није пало на памет да допуни своју испражњену флашу воде на потоку. Јако мали број деце се сетио да у сигналну ватру којом позива у помоћ убаци сирово грање које боље дими. Ниједно дете није знало да мора да скине знојаву одећу и влажну обућу приликом припреме за ноћење на отвореном. Ниједно дете (од њих 50) није никада камповало или спавало у шатору до своје 14. године. Као главну препреку су навели змије, бубе и друге "страшне немани" које вребају у камповима или на отвореном. Када смо децу питали колико пута су видели змије, паукове и друге "опасне звери" у природи ван зоо врта, потврдили су да их готово нико није видео изузев 2-3 дечкића чији очеви пецају, па су тако имали само визуелни контакт са воденим змијама.
Чему служе нож, секира, тестера…
Веома занимљиви су били одговори на питање зашто се носи нож у планини. За дечаке први разлог је био одбрана од или напад на дивље животиње и људе, као и прављење копља. Девојчице су биле за нијансу мање ратоборне. Иако је и код њих било нападачких идеја, ипак су као најважније споменуле чишћење јабука и поморанџи. Тек смо потпитањима успели да наведемо децу на закључак да је нож изузетно користан алат којим се секу гране за потпалу и склониште, да се њиме сецка сланина, да може да помогне уколико смо изгубили отварач за конзерве и слично. Ипак борбено-ратничка употребљивост сечива је држала примат. Девојчице од 14 година апсолутно никада нису користиле тестеру ни секиру, док је понеко од дечака истог узраста секиру и тестеру само држао у рукама захваљујући томе што је имају њихови очеви у викендици или на пецању, али је деци било строго забрањено да их користе, због родитељског страха да се могу повредити. Дечацима је секира, на првом месту, оружје за борбу протв немани. Никоме није пало на памет да је она неопходни део опреме који се увек носи у ранцу. Све у свему, резултати су поражавајући, скоро сам убеђен да овакву количину незнања испољавају сва деца овог узраста, па чак и деца из нешто урбанијих сеоских средина. Што се тиче деце у забаченим селима, њих ионако скоро да и нема. Сва питања која смо постављали деци док смо се кретали по терену била су базична, усмерена на онај основни квантум знања за сналажење у само мало отежаним условима. Пре само 40-50 година скоро да и није било деце од 6-7 година која нису знала да упале ватру од мокрог грања и да се припреме за ноћење у природи. Та деца су боравила у природи, нису је доживљавала као нешто опасно и непријатељско, већ су је познавала и волела. Очигледно је удаљавање од природе временом бивало све веће, па је тако стасала генерација родитеља која нема осећај за природу, па га не може развити ни код своје деце. Када нешто не познајеш, онда се тога и бојиш. Онда имаш децу која мисле да се ватра чува у упаљачу и да ју је могуће упалити искључиво кантом безоловног бензина. Људи, тргнимо се, још није касно да се поново успоставе покидане везе са природом… Поплаве које су нам се догодиле показале су јасно као на длану, колико су рањиви градови у којима живимо и колико је крхка инфраструктура која их повезује. А тек колико је крхка људска свест, колико су рањиви људи без струје, телефона, замрзивача, супермаркета… Желим на крају, да парафразирам још једног нашег глумца: "Сидо, ниси родила идиота, наше дете је постало идиот, јер је модерно бити идиот". Промените ту идиотску моду, спакујте ранац заједно са својим дететом и отисните се у природу. Бар понекад… Макар на пар сати… За почетак…
Прочитајте још:
Извор: ekologija.rs
