Правда

„Пух” ко­јим су се во­зи­ли на­и­шао је на уста­шку за­сје­ду, на кла­сич­ну „ко­ре­ан­ку”. У ње­му су че­тво­ри­ца вој­ни­ка из­гор­је­ла. На­шао сам сли­ке њи­хо­вих угље­ни­са­них ле­ше­ва. Бор­ко је имао осам ра­на. Дви­је од мет­ка, а шест од ге­ле­ра. По­го­ђен је у обје ру­ке и но­ге. Ме­так му је от­ки­нуо прст на де­сној ру­ци. Пу­ца­ло је по њи­ма са свих стра­на. Во­зи­ло се за­па­ли­ло. Не сје­ћа се ка­ко је ис­ко­чио из ко­ла, ка­ко се пре­ба­цио иза зи­ди­ћа, по­ред пу­та, у дво­ри­ште за­па­ље­не ку­ће. Три да­на је Бор­ко из Под­би­шћа ле­жао скри­вен иза зи­ди­ћа. „Нај­те­же су ми би­ле му­ве. И то што не­ма во­де. При­ти­сли су ме ро­је­ви му­ва, а не мо­гу да их отје­рам. Не знаш на ко­јој ра­ни их је ви­ше. Да ли на ру­ци, на ко­јој ви­си прст, или по но­га­ма. До­хва­тио сам не­ко­ли­ко гор­ких ма­сли­на. А из­над ме­не ман­да­ри­не. Гле­дам по чи­тав дан и не мо­гу да их до­хва­тим.” На­шли су га тек тре­ћи дан. Спа­си­ло га је то што је дру­ги пре­жи­вје­ли (та­ко­ђе ра­њен са­мо лак­ше, ко­ји је као и он про­вео три да­на у жбу­њу пре­ко пу­та) ви­дио ка­ко се пре­ба­цио пре­ко зи­да. Док са Ник­ши­ћа­ни­ма пи­јем ка­фу у ТВ са­ли бол­ни­це, чу­је се пу­цањ. На пу­ца­ње у гра­ду већ су сви на­ви­кли. Пу­ца­ју ка­да од­ла­зе на фронт, пу­ца­ју ка­да се са фрон­та вра­ћа­ју.

Читајте колимне Небојше Јеврића:НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Европа куртизана

У ход­ни­ку се чу­је ку­ка­ње, ври­ска. Из­ла­зи­мо. Но­се мом­ка из чи­јих гру­ди ши­ба крв. Не зна­ју­ћи да је ме­так у ци­је­ви, у ње­га је пу­цао при­ја­тељ из дје­тињ­ства. Обо­ји­ца су из Су­то­ри­не, и би­ли су у кру­гу бол­ни­це на обез­бје­ђе­њу. Док уби­је­ног уно­се у опе­ра­ци­о­ну са­лу, онај ко­ји је убио иде од јед­ног до дру­гог вој­ни­ка: „Ре­ци­те ми хо­ће ли оста­ти жив, мо­лим вас, ре­ци­те ми.” Ка­да је пао, он га је пр­ви при­хва­тио. Ру­ка му је кр­ва­ва. „Ре­ци­те ми хо­ће ли оста­ти?!” — гр­ца и ву­че ме за ру­кав. Дво­ји­ца га др­же а он се ба­ца­ка, по­ку­ша­ва­ју­ћи да се отрг­не. Ка­да се отео, из све сна­ге уда­ра гла­вом о ка­ме­ну огра­ду бол­ни­це. Пу­кле су му обје ар­ка­де. Ли­це, ру­ке, очи, све је на ње­му по­кри­ве­но кр­вљу уби­је­ног, ко­ја се по­ми­је­ша­ла са ње­го­вом кр­вљу. Окр­ва­вље­ном ру­ком хва­та ме за фу­тро­лу пи­што­ља. „Мо­лим вас да пу­ца­те у ме­не! Мо­лим вас да ме уби­је­те...! Мо­лим.” Док га ву­ку, го­то­во но­се, пут пре­ви­ја­ли­шта, ба­ца­ка се као ин­сект, окре­нут на ле­ђа, пру­жа окр­ва­вље­не пип­ке и пре­кли­ње: „Мо­лим вас, дај­те ми пи­штољ...”

Прочитајте још ратних репортажа:РАТНА РЕПОРТАЖА: Жи­вот жва­каРАТНА РЕПОРТАЖА: Не­ђо Цар и Све­ти Лу­каРАТНА РЕПОРТАЖА: Злато

Извор: Правда