Правда

До­шао је умје­сто ка­пе­та­на, бр­ка­те мом­чи­не ко­ји је уви­јек ишао ис­пред сво­је вој­ске. И на Рав­ном по­ги­нуо. Сил­на је то је­ди­ни­ца би­ла. Мом­ци са Дур­ми­то­ра као да су за гар­ду би­ра­ни. Уви­јек пр­ви у ак­ци­ја­ма чи­шће­ња, пр­ви у пи­ћу, чи­ме су се по­но­си­ли, као и сво­јим рат­ним ју­на­штви­ма, по­сљед­њи у из­вла­че­њу. Ма­ли пре­пла­ше­ни ка­пе­тан пи­ску­та­ва гла­са, пр­ви пут на фрон­ту, чим је до­шао у је­ди­ни­цу за­бра­нио је ра­ки­ју. Тра­жио је да се бри­ју сва­ко ју­тро. Да ша­то­ри бу­ду уред­но за­тег­ну­ти. Да вра­те пе­то­кра­ке на ка­пе и по­ски­да­ју цр­но­гор­ске ка­пе тро­ји­ци гу­сла­ра ко­ји су би­ли са њи­ма. Ка­пе­тан Жа­бац мла­та­рао је ду­гим тан­ким ру­чи­ца­ма, при­је­тио вој­ним су­дом због опљач­ка­не ра­ки­је, због не­рас­пре­мље­них кре­ве­та. Не­срећ­ни ка­пе­тан Жа­бац сво­је пр­во ва­тре­но кр­ште­ње је до­жи­вио ка­да су му Ба­ња­ни за­пу­ца­ли из­над гла­ве, „ло­ве­ћи” не­ви­дљи­вог снај­пе­ри­сту. За­био је гла­ву у хер­це­го­вач­ки крш, а из ра­сје­че­не усне по­те­кла му је крв. „Срећ­не ти ра­не, ју­на­че!” — ве­ке­та­ли су за њим.

Читајте колумне Небојше Јеврића:Небојша Јеврић: Лако је научити животињу

Жа­бац је са­мо фрк­тао, при­је­тио да ће их све пред вој­ни суд и за­пи­си­вао ко­ли­ко је ко ра­ки­је ла­пио, ко­ли­ко ко пр­шу­та у је­ди­ни­цу до­нио. Ку­ва­ри су те ве­че­ри, у на­пу­ште­ном се­лу, ки­ло­ме­тар од фрон­та, у по­лу­сру­ше­ној ку­ћи, на­шли тро­ји­цу на­мр­тво пи­ја­них до­бро­во­ља­ца ка­ко спа­ва­ју. На­шље­ма­ла се бра­ћа ра­ки­је и по­спа­ла. На ка­па­ма ни­су има­ли озна­ка, ни до­ку­ме­на­та код се­бе. Иако су зна­ли да се ра­ди о Ср­би­ма, да их на­у­че па­ме­ти, бр­кај­ли­је из Жап­че­ве че­те их по­хап­се и по­тје­ра­ју пре­ма шта­бу. Ка­ко не­ко да тр­ке­љи­ше ку­ће на њи­хо­вој те­ри­то­ри­ји. На пу­ту пре­ма шта­бу, док су во­ди­ли ухап­ше­не до­бро­вољ­це, ве­за­не ли­си­ца­ма, на­ле­тје­ли су на Жап­ца. „Ко су ови?” „Тро­ји­ца хр­ват­ских му­по­ва­ца, ухва­ти­ли смо их ис­пред на­ших по­ло­жа­ја, дру­же ка­пе­та­не. И во­ди­мо их у штаб.” „До­бри сте ви, до­бри мом­ци. До­бри. Пред­ло­жи­ћу вас за на­град­но. Не­го, вра­ти­те се ви у је­ди­ни­цу, а њих тро­ји­цу ће­мо ја и шо­фер да од­ве­де­мо до шта­ба.” „Ра­зу­ми­је­мо, дру­же ка­пе­та­не! Ра­зу­ми­је­мо, дру­же, дру­же, дру­же!” Раз­дрн­да­ном пра­шња­вом џа­дом во­зио је ка­пе­тан Жа­бац тро­ји­цу пи­ја­них до­бро­во­ља­ца. И већ је ви­дио но­ве чвар­ке, већ ви­дио се­бе у ма­јор­ској уни­фор­ми, ка­ко ра­пор­ти­ра ад­ми­ра­лу Јо­ки­ћу. Сје­дио сам у шта­бу са без­бјед­ња­ком ка­да је, сав на­ду­вен, сав ва­жан, Жа­бац ушао са за­ро­бље­ни­ци­ма. „Зна­те, при­ла­зио сам им по­ла­ко са ле­ђа... Он­да смо их ја и мо­ји мом­ци за­ско­чи­ли. Би­ли су на­о­ру­жа­ни до зу­ба”, при­чао је у Ко­ман­ди, по­ка­зу­ју­ћи на тро­ји­цу при­ве­де­них. „То су про­фе­си­о­нал­ци. Вје­ро­ват­но пла­ће­ни­ци. Мо­лим те, но­ви­нар, да ме по­сле сли­каш са њи­ма.” Оба­вје­штај­ни офи­цир је за­гле­дао „зен­ге” ко­је је Жа­бац до­вео. „Зен­ге” су се је­два су­здр­жа­ва­ле да не пук­ну у сми­јех. „Си­пац, ма је­си ли ти то Си­пац!” — вик­нуо сам. До­кле ми­слиш да те ја са ро­би­је чу­пам?” Сип­ца, Ци­га­ни­на из Ма­рин­ко­ве ба­ре, ко­га су у Го­спи­ћу хап­си­ли због укра­де­ног те­ле­фо­на, опет су ве­за­ли ли­си­ца­ма. „Си­пац, бра­те, Си­пац, срп­ски до­бро­во­љац. Ис­при­чај ка­пе­та­ну ка­ко сам клао уста­ше по Го­спи­ћу, ма­му им уста­шку је­бем. Ка­жи им ко­ме је Ги­шка на ра­ме­ни­ма из­дах­нуо. Ко је спа­сио Ди­во­се­ло. Ре­ци им, сло­бо­де ти, нек пу­сте Сип­ца срп­ског до­бро­вољ­ца.” „Шта си тра­жио, Си­пац?” „Го­бле­не, бра­те, го­бле­не. Ево по­гле­дај. Све ћу то на бу­вља­ку да тап­нем — жи­ва ло­ва, жи­ва ло­ва. То­га се Цр­но­гор­ци ни­су сје­ти­ли. Жи­ва ло­ва”, по­на­вља Си­пац и ва­ди ис­под блу­зе го­бле­не, из­ва­ђе­не из ра­мо­ва, умо­та­не у рол­ну. У сми­је­ху ко­ји је за­тим на­стао, ни­ко ни­је ни при­ми­је­тио ка­ко се ка­пе­тан Жа­бац из­гу­био и ку­да је иза­шао.

Прочитајте још ратних репортажа:РАТНА РЕПОРТАЖА: Не­ђо Цар и Све­ти Лу­каРАТНА РЕПОРТАЖА: ЗлатоРатна репортажа: Бол­ни­ца у Ме­љи­на­ма

Извор: Правда/Небојша Јеврић