Правда

У до­ли­ни, из ко­је су се на­ши по­ву­кли, ви­дио се тенк. Ис­кли­знуо је с пу­та и мо­рао је би­ти оста­вљен при­ли­ком из­вла­че­ња. Био је да­ле­ко од нас око ки­ло­ме­тар. У до­ли­ну су по­сли­је то­га ушли Хр­ва­ти па су се и они по­ву­кли. Тенк је ста­јао из­ме­ђу дви­је вој­ске, на оса­ми. „За­што га не из­ву­че­те?” — пи­там. „Из­гле­да да су га Хр­ва­ти ми­ни­ра­ли. Че­ка­мо да по­ша­љу ми­не­ре.” Нас дво­ји­ца, Јо­ви­ца Ву­јо­ше­вић, ре­зер­ви­ста из Ко­то­ра, и ја спу­шта­мо се пу­тем, са­ми, пре­ма тен­ку. Јо­ви­ца у ма­скир­ним пан­та­ло­на­ма хр­ват­ске вој­ске, ја у пр­слу­ку ски­ну­том с мр­твог гар­ди­сте у Те­њи. Не ја­вља­ју­ћи се по­са­ди тро­ци­јев­ца на Бр­га­ту ко­ја је по­кри­ва­ла пут, кре­ну­ли смо пре­ма тен­ку. Но­ви­на­ри ко­ји су са мном — Пав­ке Ма­рин, Ра­миз Ма­ни­ти, Бо­шко Бољ­ше­вик, Ра­до­ји­ца-Бје­ло­и­ца — псу­ју.

Читајте колимне Небојше Јеврића: НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Успешна женаНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Европа куртизанаНебојша Јеврић: Лако је научити животињу

Иде­мо као у шет­њу, по­ла­ко. Жу­ља ме ка­ми­чак у цо­ку­ли. Ојео сам се из­ме­ђу но­гу и бо­ли ме. Пет да­на се ни­сам ку­пао. Ако пу­зи­мо, пу­ца­ће из тро­ци­јев­ца по на­ма, ми­сле­ћи да смо Хр­ва­ти. Ако не пу­зи­мо, иде­ал­на смо ме­та за снај­пе­ри­сте са дру­ге стра­не. Тенк је од нас го­то­во ки­ло­ме­тар да­ле­ко. По­сли­је пет­сто ме­та­ра ка­жем: „Јо­ви­це, хај­де да се вра­ти­мо.” „Шта је, књи­жев­ни­че, шта је, Хе­мин­гвеј, усрао си се!” „Ја сам Ке­мин­гвеј, ни­сам Хе­мин­гвеј.” „Ка­ко Ке­мин­гвеј?” „А ка­ко мо­гу Кр­ва­ти да ка­жу ке­ми­ја?” Сми­је­мо се. Сми­јех је нај­бо­љи ли­јек за страх. У до­ли­ни из­ме­ђу дви­је вој­ске са­бла­сно од­је­ку­је наш сми­јех. По­ред пу­та ста­бло са зре­лим ман­да­ри­на­ма. Бе­рем их и љу­штим. Уста су ми су­ва. Пот­пу­но су­ва. То­ли­ко су­ва да је­два гу­там. Де­сет ме­та­ра ис­пред тен­ка је ку­ћа. Од­јед­ном шкрип­ну­ше вра­та. Ба­ца­мо се у жбу­ње, ли­је­же­мо спрем­ни да отво­ри­мо ва­тру. Из ку­ће из­ла­зи сви­ња и грок­ће. Бла­го­сло­ве­но да је кр­ме не­бе­ско. Зна­мо да је ку­ћа пра­зна и без стра­ха ула­зи­мо. Из ку­ће во­ди кабл пре­ма тен­ку. Тре­ћег, што је са на­ма не ви­дим, тре­ћег, са­мо чу­јем. Ми­нер ко­ме дрх­те ру­ке, Ду­шан Марс, са мо­згом при­ја­те­ља ис­под но­ка­та, ка­же ми: „Ка­да при­ла­зиш ми­ни, при­ла­зиш као же­ни...” Уста­ше су се у то­ку но­ћи при­ву­кли и ми­ни­ра­ли тенк. Ски­да­мо кабл и ку­пи­мо екс­пло­зив са тен­ка. Ку­пи­мо, на­рав­но, и дви­је пр­шу­те из ку­ће. Са јед­ном пр­шу­том с ле­ђа, а дру­гом спри­је­да вра­ћа­мо се на­зад. Уз пут, сре­ће­мо ин­же­њер­це ко­ји се у бор­бе­ном по­рет­ку спу­шта­ју са бр­да, са дру­ге стра­не, пре­ма на­ма. На бр­ду нас че­ка­ју но­ви­на­ри. Ка­жу да су на­ши хтје­ли да пу­ца­ју из про­тив­а­ви­он­ца по на­ма. Ка­жу да су нас они спа­си­ли. Ка­ко је би­ло, пи­та­ју. „Вељ­ко Ка­ди­је­вић нам је кра­так три­ста со­ма ма­ра­ка, то­ли­ко му ваљ­да ва­ља је­дан тенк!” По­кла­њам но­ви­на­ри­ма по је­дан па­ке­тић пла­стич­ног екс­пло­зи­ва ски­ну­тог с тен­ка. Да им се на­ђе, за успо­ме­ну. На­ве­че, док у хо­те­лу за ве­че­ром сви дје­ље­мо пр­шу­ту, чу­јем ко­ле­гу с те­ле­ви­зи­је ка­ко те­ле­фо­ни­ра ре­дак­ци­ји: „Пу­сти Је­ври­ћа, ја­ја­ра, кра­де пр­шут.” А о екс­пло­зи­ву ни ри­је­чи. „Је­сам”, ка­жем, „је­сам, од­у­ви­јек сам ја­ја­ра био.”

Прочитај још ратних репортажа:РАТНА РЕПОРТАЖА: Не­ђо Цар и Све­ти Лу­каРАТНА РЕПОРТАЖА: ЗлатоРатна репортажа: Бол­ни­ца у Ме­љи­на­маРАТНА РЕПОРТАЖА: „Зен­ге” су се је­два су­здр­жа­ва­ле да не пук­ну у сми­јех

Извор: Правда/Небојша Јеврић