Правда

Ка­да сам ре­као да ћу у Не­ђа­ри­ће, ни­ко ни­је хтио да ме во­зи. Они ко­ји оду из Не­ђа­ри­ћа, ри­јет­ко се вра­ћа­ју та­мо. У Не­ђа­ри­ћи­ма смрт је до­ма­ћа жи­во­ти­ња. Гле­да­ли су ме као лу­да­ка, као не­ког ко би усред ева­ку­а­ци­је Сај­го­на тра­жио пи­ло­та да га од­ве­зе та­мо на пи­ће. „Ја ћу да те во­зим, ме­штре”, до­ба­цио је Ми­ро Ке­њић, ис­пи­ја­ју­ћи шпри­цер на те­ра­си „Па­но­ра­ме” на Па­ла­ма. Ми­ро је осло­бо­ђен вој­ске. Због бо­ле­сти. Има исту бо­лест као и ге­не­рал Ми­ло­ва­но­вић, ка­же. Ми­ро но­си ло­вач­ку пу­шку, ма­скир­ну ко­шу­љу од­сје­че­них ру­ка­ва, и цр­ни ше­ши­рић. Мно­го се зно­ји. Са со­бом, у ак­тен­та­шни, има уви­јек го­ми­лу ве­ша, пре­о­бу­ку. Кад нас за­у­ста­ве па­тро­ле, ка­же: „Ово вам је по­зна­ти но­ви­нар Је­врић, из Ду­ге, а ја сам му пра­ти­лац.” И ва­ди пот­ко­шу­љу, да се пре­сву­че. Ду­ва кроз цр­не гу­сте бр­ко­ве и жа­ли се на про­ма­ју, на пре­хла­ду, на бу­бре­ге. „А мо­же ли се да­ље, ме­штре?”, пи­та сва­ког на ко­га на­и­ђе­мо. У Не­ђа­ри­ће се сти­за­ло пре­ко аеро­дром­ске пи­сте. Ми­ро је љут, јер сам сре­дио, пре­ко ве­зе, да ума­ло по­ги­не­мо. Жу­ри­ло ми се у Не­ђа­ри­ће и тра­жио сам да ме во­зи аеро­дром­ском це­стом. Ни­смо пре­шли ни сто ме­та­ра, ка­да смо на­ле­тје­ли на ми­тра­љез, фик­си­ран на ме­тар од зе­мље. За­ри­ше се три мет­ка у вра­та ауто­мо­би­ла. А нас дво­ји­цу ни по пр­сту. Бр­ко­ви Ми­ра Ке­њи­ћа, мог пра­ти­о­ца, мо­кри су од зно­ја. Хук­ће кроз бр­ко­ве, и псу­је: „Ја бу­да­ле! И гдје га слу­шам!” У Не­ђа­ри­ћи­ма су му отац и мај­ка. Дје­цу и же­ну је из­ву­као на Па­ле. Га­ђа­ју Не­ђа­ри­ће снај­пе­ри­сти са сту­дент­ских до­мо­ва. Из ру­ше­ви­на згра­де у ко­јој је не­ка­да би­ло „Осло­бо­ђе­ње”. Ми­но­ба­ца­чи­ма са Мој­ми­ла. Га­ђа­ју бес­тр­зај­ним то­по­ви­ма, про­тив­а­ви­он­ским ми­тра­ље­зи­ма са Иг­ма­на. У Не­ђа­ри­ће во­ди са­мо јед­на ули­ца, Ка­син­дол­ска. Ако пре­сје­ку Ка­син­дол­ску и спо­је се са Бут­ми­ром, Не­ђа­ри­ћи оста­ју од­сје­че­ни. Пре­ла­зим ули­цу ко­ја од ка­сар­не во­ди пре­ма До­му сли­је­пих. Ср­би су ски­ну­ли са по­зор­ни­це, са би­не, за­вје­су. Ве­ли­ку за­вје­су. Там­но­цр­ве­ну, пли­ша­ну, те­шку. Ра­за­пе­ли су је из­ме­ђу два сту­ба ко­ји­ма је не­ка­да про­ла­зи­ла стру­ја. То је је­ди­на за­шти­та они­ма ко­ји пре­тр­ча­ва­ју ули­цу од му­сли­ман­ских снај­пе­ри­ста. Ов­дје стру­је одав­но не­ма. „Ово је ‘Te­a­tar of dead’, ка­же Ми­цу­би­ши Чет­ник, до­бро­во­љац из Ја­па­на. До­шао је ова­мо јер мр­зи Аме­ри­кан­це. У Хи­ро­ши­ми је стра­да­ла ци­је­ла са­му­рај­ска фа­ми­ли­ја ње­го­вог оца. По чи­та­вој Гр­ба­ви­ци ис­пи­сао је гра­фи­те про­тив Аме­ри­ка­на­ца, уста­ша и ба­ли­ја — на ја­пан­ском. У ђач­ку све­ску упи­су­је срп­ске ри­је­чи. Пр­во су га на­у­чи­ли да псу­је. При­чао ми је да га је оста­ви­ла дје­вој­ка и да је због ње до­шао ова­мо да по­ги­не. Ис­пред вра­та ку­ће, Ми­ро­ва мај­ка, за­бра­ђе­на цр­ном ма­ра­мом. На­по­љу на­ло­жи­ла ва­три­цу, при­ста­ви­ла џе­зву и ку­ва ка­фу. Не сми­ју да ку­ва­ју у ку­ћи због му­сли­ма­на. Чим ви­де да се из не­ког оџа­ка пу­ши, му­сли­ма­ни од­мах га­ђа­ју ту ку­ћу. Ис­пред ку­ће је ба­шта с ја­го­да­ма. „Не­мој да бе­реш ја­го­де. Има мно­го му­ва ко­је сли­је­ћу на мр­тва­це. Ко­је сли­је­ћу на ја­го­де.” У дво­ри­шту је ка­фа­на. Ми­ро пу­ни ко­ла ства­ри­ма за Па­ле. Из тро­спрат­не ку­ће узи­ма са­мо оно што мо­же да ста­не у ју­го. И ђед и ба­ба и он од­ла­зе из Не­ђа­ри­ћа. И ка­на­ри­нац Ки­ћо. Из­бје­гли­ца. На ра­стан­ку, Ми­ро ми оста­вља кљу­че­ве од ка­фа­не, кљу­че­ве од ку­ће. „Ни­ком не тре­ба­ју кљу­че­ви, Ми­ро”, ка­жем му. „Ов­дје се вра­та ка­ши­ка­ром и зо­љом отва­ра­ју.” Сто ме­та­ра од Ми­ро­ве ку­ће је пр­ва ли­ни­ја. У школ­ском дво­ри­шту су ми­но­ба­цач­ли­је. Га­вро Шу­ћур, вој­во­да Га­вро, Га­ври­ло Гро­мов­ник. По­ред ми­но­ба­ца­ча је ка­зан са ра­ки­јом. По­ги­нуо је је­дан од че­тво­ри­це бра­ће Гр­ко­ви­ћа. Они су од­ни­је­ли бу­рад са џи­бром за пе­че­ње ра­ки­је ко­ју је њи­хов брат при­пре­мио. Ра­киј­ски ка­зан по­ста­ви­ли крај ми­но­ба­ца­ча. Ка­зан ло­же др­ве­ним сан­ду­ци­ма од гра­на­та. Пе­ку ра­ки­ју бра­ту за ду­шу. Крај ми­но­ба­ца­ча је те­ле­ви­зор на ба­те­ри­је. Гле­да­мо Али­јин „Днев­ник”. При­ка­зу­ју опљач­ка­ну рад­њу из ко­је је од­не­се­но све осим сла­ни­не. „Ср­бо­ћет­нић­ке те­ро­ри­стич­ке сна­ге пљач­ка­ју све по гра­ду”, ка­же за­ба­лу­ша­ли му­сли­ман­ски но­ви­нар. У под­не, ша­љем им од Шу­ћур Га­вра гра­на­ту. На згра­ду са­ра­јев­ске те­ле­ви­зи­је. Гра­на­ту из ко­је ни­је из­ва­ђен оси­гу­рач. Не­ће екс­пло­ди­ра­ти. На њој сам цр­ве­ним кар­ми­ном на­пи­сао: „Од ср­бо­ћет­нић­ког те­ро­ри­сте — но­ви­на­ра и до­бро­вољ­ца, се­лам.” И по­зив да до­ђу на пи­ће. У мо­ју ме­ха­ну. Од са­мо­ље­пљи­ве та­пе­те исје­као сам сло­ва и за­ли­је­пио на вра­та ка­фа­не: „Пр­ва рат­на ме­ха­на — НЕ­МА ТЕ ВИ­ШЕ, АЛИ­ЈА” Док бор­бе још тра­ју, обла­чим кел­нер­ску блу­зу, и бе­рем по дво­ри­шту ру­же за ва­зу. У ка­фа­ни је оста­ло још два­де­се­так фла­ша пи­ћа. Око пет, ка­да им је до­шла смје­на, сти­жу пр­ви го­сти. За­ја­пу­ре­ни, ула­зе да се од­мо­ре. Ула­зе са зо­ља­ма, оса­ма, сан­ду­ци­ма му­ни­ци­је, пу­шка­ма, у ка­фа­ну. „Шта дру­штво же­ли да по­пи­је?” — пи­там, др­же­ћи пре­ко ру­ке би­је­лу ма­ра­му. До­но­сим и тра­жим да на­пла­тим. Они цр­ве­не, ко још ов­дје пи­ће на­пла­ћу­је, али ва­де но­вац. „Не­ће мо­ћи, мом­ци. Не при­ма­мо па­пир­не па­ре.” „Ка­ко, бре, не при­маш?” „Ли­је­по; ис­кљу­чи­во ме­тал.” „Шта ће ти гво­зде­не па­ре?” „Шта ћу ако пад­не гра­на­та и за­па­ли ми ка­фа­ну. Оста­дох без па­за­ра.” Три да­на су они оби­ја­ли ка­си­це по Не­ђа­ри­ћи­ма, ло­ми­ли ка­си­це-пра­си­це и ску­пља­ли ме­тал­не па­ре, да пла­ћа­ју пи­ће. Че­твр­тог да­на до­био сам на по­клон кел­не­ра. Ме­ха Тро­ва­ча, чу­ве­ног са­ра­јев­ског кел­не­ра са же­ље­знич­ке ста­ни­це, из ноћ­не смје­не, за­ро­би­ли су чет­ни­ци. Био је при­сил­но мо­би­ли­сан и на­шли су га пи­ја­ног гдје спа­ва у ро­ву ко­ји су тих да­на за­у­зе­ли на До­бри­њи. „Не­мој­те, ба, ра­ја”, ку­као је Ме­хо, „да ме да­је­те у раз­мје­ну. Опет ће да до­ђе Ца­цо по Ме­ха. Па: ај, Ме­хо, пу­цај. Па: ај, Ме­хо, ко­пај. А Ме­хо ни­је ју­нак, јок. Ни ба­бо Ра­миз ју­нак ни­је био. Не дај­те пап­ци­ма да ме раз­ми­је­не.” „Па шта да ра­ди­мо с њим?” „Ћуј, шта би с Ме­хом! Има­те не­ку бир­ти­ју, бо­лан. Не тре­ба Ме­хи пла­та. Са­мо бак­шиш. Ја­шта, ја­ро. А сви ће­те, бра­ћо ћет­ни­ци, код Ме­хе има­ти цр­ту. Ко што сте уви­јек код Ме­хе има­ли.” И та­ко до­ве­до­ше јед­ног ју­тра Бр­не­то­ви чет­ни­ци Ме­ха Тро­ва­ча, кел­не­ра са штај­ге, у пр­ву рат­ну ме­ха­ну „Не­ма те ви­ше, Али­ја”. На зи­ду ка­фа­не смо на­пи­са­ли: „На­мјер­но уби­јен ко­но­бар пла­ћа се пе­де­сет ма­ра­ка”. Ме­ху ни­ко не ди­ра. На­пла­ћу­је пи­ће у ме­тал­ним па­ра­ма. Јед­на ме­тал­на — ка­фа, дви­је ме­тал­не — ви­њак. А што се бак­ши­ша ти­че, мо­же и у па­пир­ним. Не бу­ни се Ме­хо. Пи­је­мо ту на сто ме­та­ра од му­сли­ма­на, у рат­ној ка­фа­ни. Ту до­но­се и ра­ње­ни­ке на пре­ви­ја­ње. Ту им по­за­дин­ци до­вла­че ру­чак. Тих да­на у Не­ђа­ри­ћи­ма би­ло је мно­го мр­твих. По­ги­нуо је Го­ран Са­вић. У ак­ци­ју је оти­шао из бол­ни­це. Оти­шао је, са ге­ле­ром у вра­ту, у бор­бу. Уби­ли су Здрав­ка Ђу­ро­ви­ћа, Ми­ла­на Алек­сан­дро­ви­ћа, Пе­ра Ра­до­ви­ћа. Ри­јет­ко је ко­ја ку­ћа у Не­ђа­ри­ћи­ма оста­ла чи­та­ва. Сва­ки дан снај­пе­ри­ста не­ког овје­ри. Из гра­да ко­ји го­ри, нај­ве­ћег кон­цло­го­ра за Ср­бе, сти­жу ви­је­сти о зло­чи­ни­ма Ју­ке Пра­зи­не, о Ца­цу, о јав­ним ку­ћа­ма... По­ја­ви­ли су се и пр­ви раз­ми­је­ње­ни Ср­би. Док нас Ме­хо Тро­вач по­слу­жу­је, чо­вјек са шта­ком, сав по­кри­вен ожиљ­ци­ма, при­ча: У мје­сну за­јед­ни­цу на Али­па­ши­ном по­љу уни­је­ли су пи­јач­ну те­згу. За­ве­за­ли су ме, ра­за­пе­ли као Хри­ста. И ко би год до­шао — же­не, дје­ца... ту­као ме је. По­ли­ли су ме бен­зи­ном и при­је­ти­ли да ће ме за­па­ли­ти. Чо­вје­ка ко­ји је до­ве­ден истог да­на са мном су осу­не­ти­ли. Док су ме ту­кли па­ли­ца­ма би­ло је до­бро. Не бо­ли па­ли­ца, бо­ли др­жа­ли­ца од сје­ки­ре. Из­ве­ли су нас ше­сна­е­сто­ри­цу и по­ста­ви­ли као жи­ви зид пре­ма Ср­би­ма. А они су сје­ди­ли иза нас. Пи­ли су и пје­ва­ли: „Ка­ко да те не по­зна­јем, кад си му­сли­ман, ти се кла­њаш сва­ко ју­тро, по­стиш ра­ма­зан”, Сва­ки но­ви бје­гу­нац из Са­ра­је­ва до­но­си но­ве при­че. О ха­ре­ми­ма, о оцу пред ко­јим су си­ло­ва­ли ћер­ку. Ко­га су на­тје­ра­ли да ли­же сје­ме по­ми­је­ша­но са кр­вљу ко­је се ци­је­ди­ло из утро­бе дје­вој­чи­це. На Гр­ба­ви­ци су ухва­ти­ли Пре­дра­га Мо­че­ви­ћа, у ка­фи­ћу ре­пре­зен­та­тив­ца Ба­жда­ре­ви­ћа „Пла­ви 10”. Раз­би­ли су му гла­ву ма­љем, а он­да су му гла­ву од­сје­кли. Од­ни­је­ли су је у пла­стич­ној ке­си од два­де­сет пет па­ра, из ко­је се ци­је­дио мо­зак. У ка­фа­ни у Не­ђа­ри­ћи­ма Рад­ми­ло Ра­дан, ко­ме су из­би­ли се­дам зу­ба, за­гно­је­не ви­ли­це, је­два при­ча, о су­ди­ји Бран­ку Та­си­ћу, Ср­би­ну, ко­ји му је су­дио. Сва­ко ма­ло уста­је и пљу­је гној. У Не­ђа­ри­ћи­ма, у ко­је се они ко­ји оду не вра­ћа­ју, оп­ко­ље­ни са свих стра­на, пи­је­мо у ка­фа­ни у ко­јој на зи­ду пи­ше: „На­мјер­но уби­јен ко­но­бар пла­ћа се пе­де­сет ма­ра­ка.” „Бра­те, сло­бо­де ти, дај нам на за­јам пе­де­сет ма­ро­на, вра­ти­ће­мо ти кад до­ђе­мо у Бе­о­град”, са­ли­је­ће ме Цр­ни, до­бро­во­љац са Ка­ра­бур­ме, три пу­та ра­ња­ван у Ву­ко­ва­ру, ли­ца по­кри­ве­ног ожиљ­ци­ма од ге­ле­ра. „Да­ће­мо Сви­ле­ном да га рок­не. Да ски­не јун­фер.” Сви­ле­ни, дје­чак круп­них цр­них очи­ју, од­не­куд из Ју­жне Ср­би­је, ко­јем су отац и брат по­ги­ну­ли у руд­нич­кој не­сре­ћи, и ко­ји је до­шао ова­мо јер ни­је имао гдје дру­го да оде, смје­шка се, и цр­ве­ни. „Ја бих је­дан густ сок”, на­ру­чу­је код Ме­хе. „Је­бо ћет­ни­ка ко­ји пи­је сок”, бу­ни се Ме­хо Тро­вач. „Мо­ре ли чај?” „Ни­је он ка­пе­тан Дра­ган да пи­је чај”, до­ба­цу­ју иза дру­гог сто­ла.

Читајте колумне Небојше Јеврића:Небојша Јеврић: Ој Србијо голема робијо

* * * У на­пу­ште­ну му­сли­ман­ску ку­ћу у Не­ђа­ри­ћи­ма усе­ли­ли су се срп­ски до­бро­вољ­ци, чет­ни­ци. На ку­ћи је срп­ска за­ста­ва а ис­пред, у дво­ри­шту, го­ми­ла књи­га ко­је ки­сну: „Исто­ри­ја исла­ма”, „Ку­ран”, „Исто­ри­ја Ара­па”, „Арап­ско-срп­ски реч­ник”. Са ка­се­то­фо­на, ко­ји шкри­пи, чу­је се: „На пла­ни­ни, на Је­ли­ци, са­ста­ли се сви чет­ни­ци.” „Вид’, ба, Не­ба, от­куд ти”, де­ре се и тр­чи пре­ма ме­ни мо­мак ко­га знам са Тр­пињ­ске це­сте, из Сла­во­ни­је, То­мо Ве­љан­чић. У со­би, док се за­ли­ва­мо ра­ки­јом, од отро­ва по­ско­ка пра­вље­не, То­ма ми по­ка­зу­је пре­су­ду, ко­ју је до­био ње­гов отац, по­што му је сли­ка са ра­ти­шта иза­шла у „Ду­ги”: Хр­ват­ске осло­бо­ди­лач­ке сна­ге Спе­ци­јал­ни из­вјеш­тај­ни одјел г. Вељјан­чић Сре­тен Се­ло Сло­вин — Ва­реш При­оп­ћа­ва­мо вам да је Спе­ци­јал­ни из­вје­штај­ни одјел ХОС-а утвр­дио зло­чи­нач­ку ак­тив­ност ва­шег си­на То­ме ко­ју је по­чи­нио над не­ду­жним хр­ват­ским пу­чан­ством у Ву­ко­ва­ру и окол­ним мје­сти­ма, због че­га је про­гла­шен рат­ним зло­чин­цем. Исто­доб­но вам при­оп­ћа­ва­мо да ће се спе­ци­јал­не „трој­ке” ХОС-а ко­је дје­лу­ју на под­руч­ју Бе­о­гра­да и Са­ра­је­ва по­бри­ну­ти да ва­шег си­на стиг­не за­слу­же­на ка­зна, ако не он­да му бра­ћу Бо­ри­сла­ва и Вла­ду! Смрт зло­чин­цу Ве­љан­чић То­ми! Ис­под је пе­чат на ко­ме пи­ше: НДХ — Хр­ват­ска Из­вјеш­тај­на слу­жба, и сло­во U. Оно исто сло­во ко­је су уре­зи­ва­ли у Ја­се­нов­цу на обри­ја­не срп­ске гла­ве! И док се сми­је­мо, зво­ни те­ле­фон. Ти­на, до­бро­вољ­ка, по­ди­же слу­ша­ли­цу. „Не­ко зо­ве из Мин­хе­на.” „Де, Је­вра, ја­ви им се, нек’ ми­сле да су сти­гли цр­но­гор­ски чет­ни­ци”, ка­же То­мо. От­пи­јам гу­тљај, да про­чи­стим гр­ло, и узи­мам те­ле­фон. „Во­ђе­ка­ни­це Мин­кен. Ва­ла­хи, ја би да пи­там шта је са Сма­јом, дје­цом, шта са ку­ћом”, чу­је се жен­ски глас. „Ов­дје глав­ни штаб гво­зде­ног пу­ка ‘Па­вле Ђу­ри­шић’ и цр­но­гор­ских чет­ни­ка. Ма­јор Је­врић, порт­па­рол за штам­пу. Из­во­ли­те.” Слу­ша­ли­цу узи­ма му­шка­рац, ка­же зо­ве се Ша­бо, из Мин­ке­на зо­ве. „Ђе­не­рал­штаб­ни офи­цир ма­јор Је­врић, из­во­ли­те!” „Ја бих, ва­ла­хи, са­мо да пи­там, шта је са ку­ћом, шта је са Сма­јом и фа­ми­ли­јом.” „Ку­ћа је од­у­зе­та за по­тре­бе ђе­не­рал­шта­ба гво­зде­ног пу­ка ‘Па­вле Ђу­ри­шић’ и цр­но­гор­ских чет­ни­ка, а што се фа­ми­ли­је ти­че, ни­су пру­жа­ли от­пор, сви су у за­мр­зи­ва­чу.” Грк пу­ца кроз про­зор. Пе­де­сет ме­та­ра да­ље го­ри ку­ћа. Ве­се­ли Ша­бо, ако је уоп­ште и звао из Мин­хе­на, оба­ви­је­стио је од­мах „зе­ле­не бе­рет­ке”, да се у ку­ћи Сма­ја Со­ко­ло­ви­ћа, у Не­ђа­ри­ћи­ма, пре­ма Лу­ка­вич­кој це­сти, на­ла­зи глав­ни штаб цр­но­гор­ских чет­ни­ка. Те­ле­фо­ни су још ра­ди­ли. По­ла са­та ка­сни­је по­че­ле су, са три стра­не, по Сма­јо­вој ку­ћи и око ње да па­да­ју гра­на­те. У по­дру­му, док че­ка­мо да ми­но­ба­цач­ки на­пад про­ђе, По­руч­ник, до­бро­во­љац из На­се­ља, при­је­ти да ће да ме за­ко­ље: „Је­бем ли ти кр­ва­ву мај­ку, пи­ска­ра­ло! Због твог за­је­ба­ва­ња сви има гла­ве да зи­ја­ни­мо.” * * * Тих да­на смо чи­сти­ли Аеро­дром­ско на­се­ље. Пр­во је ар­ти­ље­ри­ја са аеро­дро­ма ту­кла по згра­да­ма из ко­јих су му­сли­ма­ни пу­ца­ли по аеро­дром­ској це­сти, по пи­сти. На аеро­дром­ској це­сти по­ги­ну­ла је ма­ла Сне­жа, дје­вој­чи­ца од ше­сна­ест го­ди­на, ко­ја је би­ла са до­бро­вољ­ци­ма. По­сле ар­ти­ље­ри­је ишли су чет­ни­ци. Стан по стан, по­друм по по­друм. У ко­ји год по­друм уђе­мо, по­дру­ми пу­ни ци­ви­ла. Чет­ни­ци су ула­зи­ли у по­дру­ме и ле­ги­ти­ми­са­ли. Ср­би на јед­ну, му­сли­ма­ни на дру­гу, Хр­ва­ти на тре­ћу стра­ну. Ушли у је­дан по­друм, та­мо по­ро­ди­ца му­сли­ма­на. Му­шка­рац ста­ри­ји, она­ко, ви­диш га, под ста­ре да­не ди­је­те до­био. На­о­ча­ри му као пе­пе­ља­ре. Тај ни­је пу­цао. Не ви­ди два ме­тра ис­пред се­бе. Ди­је­те од пет го­ди­на и же­на. Пи­зда­ра и Грк во­де га у стан, да пре­тре­су, да ви­де има ли оруж­ја. Још Пи­зда­ра ви­че дје­те­ту: „Оста­ни ту, не­мој ни­куд ода­тле!” Оду у стан, кад та­мо, он про­фе­сор те­о­ло­ги­је на му­сли­ман­ском те­о­ло­шком фа­кул­те­ту. Је­дан од осни­ва­ча СДА. Сли­као се са Али­јом. „Та­ман смо хтје­ли да га рок­не­мо, не­ма ве­зе што ни­је пу­цао, он им је иде­о­лог, кад ма­ли се отрг­нуо и ис­тр­чао од­о­здо. Гу­ра ме­не, гу­ра Пи­зда­ру, пла­че, су­за су­зу сти­же, и гр­ли ста­рог. И ви­че: ‘Не­мој­те ми уби­ти та­ту!’ Ђе ћеш га уби­ти он­да”, при­ча Го­ран Гр­ко­вић, хај­дук еп­ске хра­бро­сти, а град­ска ра­ја, ја­хач на оштри­ци жи­ле­та. И по­пра­вља ду­гу ко­су, уви­јек опра­ну, за­ве­за­ну у ки­ку. Ка­да је ди­пло­ми­рао пра­во, од­нио је ди­пло­му ку­ћи, и оти­шао са чет­ни­ци­ма, као до­бро­во­љац, у за­пад­ну Сла­во­ни­ју. Грк зо­ве мо­то­ро­лом тран­спор­тер да од­ве­зе ци­ви­ле. „Мо­мак, је л’ мо­гу не­што да те за­мо­лим?” — пи­та про­фе­сор. „Шта?” „Мо­гу л’ да те за­мо­лим”, ка­же, „да ми са­чу­ваш ове књи­ге. То ми је све што имам у жи­во­ту.” А књи­ге на арап­ском. Сми­јем се јад­ном про­фе­со­ру и не мо­гу да му ка­жем, ко­ли­ко је био бли­зу смр­ти, да му је са­мо дје­чак тог ју­тра спа­сио жи­вот. У то ври­је­ме До­бри­ња је би­ла ни­чи­ја. Удар­не гру­пе, по че­ти­ри-пет мо­ма­ка, упа­да­ле су по на­се­љу, тра­жи­ле оруж­је, пре­тре­са­ле ста­но­ве и по­вла­чи­ле се. Му­сли­ма­ни ни­су има­ли озбиљ­ни­јих по­ло­жа­ја. Др­жа­ли су стра­же по по­дру­ми­ма, по ха­у­сто­ри­ма. Ули­цу ко­ју је тре­ба­ло пре­тр­ча­ти по­кри­вао је снај­пер. Му­сли­ман­ски снај­пе­ри­ста пр­во га­ђа у тр­бух, да ра­ни. Он­да че­ка, ра­ње­ник је ма­мац. Че­ка оне ко­ји кре­ну да га из­вла­че. Тек по­сли­је, тре­ћим, че­твр­тим мет­ком, до­ту­че жр­тву. У Са­ра­је­ву ка­жу: овје­ри. Дје­чак Не­над Са­вић кре­нуо је пр­ви. И по­ги­нуо од пр­вог мет­ка. Ме­так га је на­шао. Из ха­у­сто­ра, гдје смо ле­жа­ли скри­ве­ни, То­ма Ве­љан­чић ис­ка­че на ули­цу. Псу­ју­ћи у прав­цу из ко­га је до­шао ме­так, од­мје­ра­ва га од ша­ке до лак­та снај­пе­ри­сти, ко­ји се кри­је у не­кој од раз­ру­ше­них ку­ћа. И ба­ца се у за­клон. Снај­пе­ри­ста се не ја­вља. Из сва­ког по­ло­мље­ног про­зо­ра мо­же да вре­ба смрт. Та­мо не­гдје у по­лу­мра­ку раз­ру­ше­ног ста­на, са­да чи­сти оруж­је, са­да спре­ма но­ви ме­так. Са­ра­је­во, До­бри­ња. Олим­пиј­ско на­се­ље. Тре­ба пре­ћи ули­цу на ко­јој ле­жи мр­тав дје­чак. То­мо Ве­љан­чић ис­тр­ча­ва по­но­во и сто­је­ћи на ули­ци, ви­че: „Си­сај га, се­стро!” Тек та­да се са про­зо­ра, са вр­ха згра­де, чуо пу­цањ. Али пре­ка­сно. То­мо је већ био у за­кло­ну. А он­да смо сви, из тром­бло­на, зо­ља, из ауто­ма­та, отво­ри­ли ва­тру пре­ма мје­сту ода­кле се снај­пе­ри­ста огла­сио. Док су дво­ји­ца ву­кли бе­жи­вот­но ти­је­ло дје­ча­ка пре­ко ули­це, оста­ли су пу­ца­ли. Ка­да су у Са­ра­је­во сти­гли фран­цу­ски ле­ги­о­на­ри, опре­мље­ни нај­са­вр­ше­ни­јим уре­ђа­ји­ма за от­кри­ва­ње снај­пе­ри­ста, да кон­тро­ли­шу при­др­жа­ва­ње спо­ра­зу­ма о пре­ки­ду снај­пер­ске ва­тре, при­чао сам им о то­ме ка­ко је То­ма Ве­љан­чић на До­бри­њи, у под­не, сто­је­ћи сам на ули­ци, и сми­ју­ћи се, от­кри­вао снај­пе­ри­сте. Ле­ги­о­нар са ис­те­то­ви­ра­ним ре­шет­ка­ма из­ме­ђу пал­ца и ка­жи­пр­ста са­мо је по­на­вљао: „That is not po­si­ble. Serbs are crazy! That is not po­si­ble.”

Прочитајте још ратних репортажа:РАТНА РЕПОРТАЖА: ЗлатоРатна репортажа: Бол­ни­ца у Ме­љи­на­маРАТНА РЕПОРТАЖА: „Зен­ге” су се је­два су­здр­жа­ва­ле да не пук­ну у сми­јехРатна репортажа: Тенк

Извор: Правда/Небојша Јеврић