Правда

1. Балканска партија кренула је ка завршници: они што од било ког локалног играча очекују потезе који ће значајно променити прилике на терену још једном ће се легитимисати као свет танких живаца и дебелог незнања. У тој завршници дакле неће се бројати дриблинзи и бравуре, јер их неће бити – а и ако неким случајем и истрчи неки Меси, на време ће остати без ноге. Бројаће се само грешке, односно најбољи играчи биће они који их буду најмање правили. Лепота игре биће хендикеп који се неће преживети. 2. Прву грешку у завршници направио је Бакир Изетбеговић, потпуно збуњен порукама које је у петак чуо из Београда. Вучић је ОК, рекао је Изетбеговић, зато што хоће да се поклони жртвама у Сребреници; али Србија није, зато што захтева изручење Насера Орића, кога Изетбеговић сматра „невиним човеком“, и зато што не прихвата да је у Сребреници почињен геноцид. Тешко је у свему томе избећи поенту, у којој је Вучић на отвореној сцени направио идентификацију са сребреничким жртвама, а Изетбеговић – који је, хвалећи Вучића, морао да прихвати пружену руку, док је, кудећи Србију, показао дубоко незадовољство Вучићевим наступом и немоћ да се одупре гласовима хистеричне бошњачке јавности – упао је у клопку идентификујући се са Орићем, кога мало ко и на Западу не опсиује као скота, додуше „нашег скота“. Хајде да видимо шта су поводом Сребренице урадили српски лидери – важно је на овом месту не рећи Вучић, будући да су своје улоге у артикулацији те политике имали и Николић, и Дачић, и Додик. 3. Прво, Србија није упала у клопку која се на прву лопту цртала као најлогичније решење – није тражила руски вето у Савету безбедности на предстојећу британску резолуцију о геноциду у Сребреници. Зашто је то била клопка? Зато што би се Србија таквим потезом представила као „руски клијент“, дакле пасиван политички фактор који би на тај начин изазвао западне земље, а да притом не би могао да обезбеди руске гаранције да ће бити заштићен. Уместо тога, Србија се званично обратила Русији, додуше и свим осталим сталним чланицама Савета безбедности, показујући своје неслагање са нацртом резолуције и негирајући да је у Сребреници почињен геноцид. Истовремено, из Николићевог кабинета стигле су најаве да би Србија могла од Русије да затражи вето, чиме се показало да се и о томе размишља. Дачић се у Санкт-Петербургу јавно конфронтирао са Бриселом, тврдећи да за ЕУ није проблем био Јужни ток, већ то што је он пролазио кроз Србију. Додик, као човек са најмањим маневарским капацитетом међу њима, али самим тим и великом убојном снагом, био је са Лавровом директнији извлачећи од њега јаку изјаву о „апсолутно антисрпској резлуцији“ о Сребреници. Наравно, увек ће бити оних верују да ова четири наступа нису били синхронизовани, као што је тешко било кога уверавати у супротно. Тек, једно је јасно: да су били синхронизовани, била би то добра синхронизација. 4. Вучићева спремност да иде у Поточаре и одбијање да одустане од изручења Орића, што је највише збунило Изетбеговића, наравно, са једне стране, доводи у питање његов одлазак на комеморацију 11. јула. Ако га тамо не буде, није у постојећим околностима свеједно што га неће бити зато што не одустаје од једног превејаног злочинца, уместо што га неће бити зато што одбија да се поклони жртвама. Ако пак оде у Сребреницу, на чему ће западне амбасаде сигурно радити, није свеједно што ће тамо бити као неко кога су моделовали и довукли западни амбасадори да га понизе заједно са народом који представља или као неко кога ће сви гледати као човека који захтева Орићево изручење. 5. Интерпретаторима Вучићевог наступа о Сребреници промакао је један веома важан детаљ. Наиме, он је рекао да је свој став усагласио са Николићем, чиме је потрошен још један важан адут западних земаља. Наиме, сукоб између Вучића и Николића, на коме су неколико последњих месеци доста радиле западне амбасаде и домаћи петоколонашки медији – а који би, како видим, био драг и неким патриотама – довео би Србију у веома тешку ситуацију. Наиме, расколом између Вучића и Николића први би био ослабљен и сведен искључиво на своју западну парадигму, а други, једнако ослабљен, на руску. Подела друштва постала би акутна, уз све опасности које то носи, Вучић би био гурнут према Демократској странци и много моћнијој „београдској чаршији“, а Николић према оној врсти патриота који Србију виде искључиво као „руског клијента“. Наравно, одбијање Вучића и Николића да се потуку отвара им други фронт, за сада нешто бенигнији. Наиме, приликом гласања на влади троје министара није било за одбијање сагласности са британским предлогом резолуције. 6. Српско изјашњавање о Сребреници, које јесте прва степеница у балканској завршници, открива контуре стратегије која ће у том најважнијем делу партије бити примењена. Прво, Србија неће изазивати западне силе и неће им стварати алиби да скину рукавице и ударе. То, наравно, неће значити одсуство сваког конфликта на тој линији, посебно не изостајање обавештјних операција и провокација против Србије, али Србија неће стварати разлоге за фронтални удар. Друга црвена линија биће прилична осетљивост Србије на то да не разочара Русују и доведе у питање њену подршку. Речју, сигурно је да сви потези Србије у том периоду неће бити проруски, али важније од тога је да ниједан не буде антируски. Да ни Руси немају проблем с тим показао је у Београду Алексеј Пушков, који се у име Русије захвалио Србији на њеној политици наутралности, док је само који дан пре Данијел Сервер исту ту полиитку неутралности Србији набио на нос као највећи проблем. Треће, Србија ће – пренаглашено, како Вучић воли да ради – слати миротворне поруке у региону, уверена да би јој сваки конфликт у чијем стварању би сама учествовала, на леђа натоварила оне силе са којима нема снаге да се бори. У томе ће посебно бити важни односи са Бошњацима, због чега „сребренички маневар“ добија дубљи смисао. И, четврто, Вучић и Николић ће, чини се, веома пазити да не уђу у међусобни сукоб. То ће, наравно, увећати притисак на њих најјаче интересне организације у Србији – београдске чаршије – која их туче и тући ће их и слева, а одскоро и здесна, што ствара веома занимљиве везе између либералних медија и делова одавно проказане деснице. 7. Хоће ли та политика моћи да буде успешна? Најискреније, пре не, него да. Партија, коју играмо најцрњим од свих црних фигура, одмакла је до завршнице, и не стојимо сјајно. Алтернативе које се на сцени нуде – на скали од потпуне и брзе предаје до стварања Масаде од Србије, у овој фази, међутим, не обећавају више. Како рекосмо, у завршници се неће бројати дриблинзи, већ само грешке. Ни њихово одсуство неће нам гарантовати мир споља, зато је онај унутрашњи важан бар онолико колико је важан у рату.

Прочитајте још:КРЕЈГ РОБЕРТС: Амерички лидери не заслужују ни да Путину изују ципелеЏОРЏ СОРОШ: Трећи светски рат је близу, Кина спрема нешто велико у овој години!

Извор: Нови Стандард