Правда

Пла­мен за­па­ље­них ку­ћа освје­тља­вао је плит­ке ро­во­ве у ко­ји­ма смо би­ли. Му­сли­ма­ни су на­па­да­ли из мра­ка, ур­ла­ју­ћи „Ала­ху’ек­бер”. Ми њих ни­смо ви­дје­ли, али су они нас до­бро ви­дје­ли. Сва­ки дан из­го­ри не­чи­ја ку­ћа у Не­ђа­ри­ћи­ма. Му­сли­ма­ни га­ђа­ју не­ка­квим за­па­љи­вим ме­ци­ма до­ма­ће из­ра­де. Та­кав ме­так, кад по­го­ди зид ку­ће, за­па­ли се и го­ри још пет ми­ну­та и по ки­ши. А они га­ђа­ју про­зо­ре. До­вољ­но је да два мет­ка пад­ну у уну­тра­шњост ку­ће. И на­мје­штај, за­вје­се, те­пи­си, све уско­ро пла­не. А ако уђеш да га­сиш, снај­пе­ри­сти че­ка­ју. Зна­ју у ко­ји су про­зор упу­ти­ли за­па­љи­ви ме­так. „Ала­ху’ек­бер”, чу­ло се ур­ла­ње из мра­ка. Ви­дје­ли смо их ка­ко па­да­ју, и дру­ге ка­ко иска­чу иза њих, га­зе пре­ко оних пр­вих и кре­ћу на­при­јед. У за­па­ље­ној ку­ћи иза нас екс­пло­ди­рао је сан­дук с му­ни­ци­јом. Про­би­ли су на Лу­ка­вич­кој це­сти, на нај­и­сту­ре­ни­јем по­ло­жа­ју, код ку­ће ђе­да Ла­ла Бо­ра. Из тог прав­ца чу­ло се пу­ца­ње, ври­ска, и ку­ку­ри­је­ка­ње пи­је­тла. Ђе­дов бун­кер био је крај ко­ко­шињ­ца. У бун­ке­ру ђед у фо­те­љи, са осам­де­сет че­твор­ком, ми­тра­ље­зом. По­ред ње­га пи­је­тао, ки­ки­рез, ко­ји му кљу­ца жи­то са дла­на. „Овај мој пи­је­тао уви­јек за­ку­ку­ри­је­че ка­да се уста­ше спре­ма­ју за на­пад”, ре­као ми је тог да­на. Ђед Ла­ле Бо­ро ра­њен је у пр­вом на­па­ду. При­ву­кли су се то­ли­ко бли­зу, да су га ухва­ти­ли за ци­јев ми­тра­ље­за и уба­ци­ли му бом­бу уну­тра. По­чео је Бај­рам. „Ала­ху’ек­бер”, чу­ло се из мра­ка. „Кр­вав вам Бај­рам, Тур­ци!” — ври­штао је То­ма Ве­љан­чић, и пу­цао сто­је­ћи, цио ре­де­ник из ми­тра­ље­за.

Читајте колумне Небојше Јеврића:Небојша Јеврић: Лако је научити животињуНебојша Јеврић: Ој Србијо голема робијо

Са звуч­ни­ка из Сма­јо­ве ку­ће чу­ло се, са нај­ја­чег по­ја­ча­ла ко­га смо на До­бри­њи на­шли: „Спрем­те се, спрем­те, чет­ни­ци.” У при­зе­мље ку­ће по­го­ди­ла је зо­ља. Иза жи­ви­це из­ле­тио је му­сли­ман ду­ге си­је­де бра­де, там­но­пут, са зе­ле­ном пле­те­ном ка­пи­цом на гла­ви, и кре­нуо да пу­ца па­пов­ком на ко­јој је био тром­блон. Са ра­ме­на. Га­ђа­ли су га исто­вре­ме­но њих тро­ји­ца. Био је то­ли­ко бли­зу да му се при пла­ме­ну за­па­ље­не ку­ће ви­дје­ло ли­це. Или сам то ка­сни­је уми­слио. Пао је на на­га­зне ми­не. Не знам ко га је од тро­ји­це овје­рио. Са про­зо­ра се чу­ло „Спрем­те се, спрем­те, чет­ни­ци”, пи­је­вац ђе­да Ла­ла Бо­ре је ку­ку­ри­је­као са кро­шње др­ве­та, а ми­не су рас­ту­ри­ле ко­ма­де ти­је­ла сје­до­бра­дог ше­хи­да, са зе­ле­ном ка­пи­цом. „Јебô те Ти­то, ови се не ша­ле.” „Јебô те­бе Ви­не­ту, што Ти­то, што при­зи­ваш...” На­био сам гла­ву у ров. Но­здр­ве су ми се на­пу­ни­ле зе­мљом. У пљо­ски ви­ше ни­је би­ло ни ка­пи ра­ки­је. Ко­шу­ља ми се за­ли­је­пи­ла за ле­ђа, од зно­ја и ро­се. У зо­ру све је би­ло го­то­во. На при­ла­зи­ма ку­ћи оста­ло је два­на­ест мр­твих ба­ли­ја. Код сва­ког смо на­шли хо­џин за­пис, до­ву на арап­ском са пре­во­дом на срп­ски: „Ко ову до­ву но­си, не мо­же од мет­ка и са­бље по­ги­ну­ти.” До­го­ри­је­ва­ле су спа­ље­не ку­ће. У сми­рај да­на, по­што је све про­шло, по­ги­нуо је То­мо Ве­љан­чић. На пу­ту пре­ма ка­сар­ни, у Не­ђа­ри­ћи­ма, на­шао га је му­сли­ман­ски снај­пе­ри­ста. Или срп­ски. Уми­рао је ду­го. Ни­је се мо­гло пре­ко пи­сте, ни­је се мо­гло пре­ко аеро­дром­ске це­сте. На Па­ле се та­да ишло пре­ко Твр­ди­ни­ћа. Три са­та су га во­зи­ли до Па­ла, а он­да је још че­ти­ри че­као опе­ра­ци­ју. Још ратних репортажа Небојше Јеврића можете прочитати ОВДЕ. Извор: Правда/Небојша Јеврић