Правда

Пише: Ненад Поповић, председник Српске народне партије Иако су прохујале две и по године од како су се под патронатом баронесе Кетрин Ештон у Бриселу први пут састали тадашњи премијери, Ивица Дачић и Хашим Тачи, а више од седам година од како је лажна држава Косово једнострано прогласила независност, наши званичници нису успели, а плашим се да се нису истински ни потрудили, да као једну од кључних тема наметну расправу о имовини Србије на Косову и Метохији. Ове године, пет дана пре Видовдана, у Бриселу је заказан наставак преговора, овога пута Александра Вучића и Исе Мустафе и чини се да се расправа о имовинским питањима више не би смела одлагати. Данас се, без претеривања и патетике, може рећи да се "Косовски бој" не бије само за поштовање међународног права и очување нашег територијалног интегритета и суверенитета на КиМ...”Косовски бој” се данас бије за "Трепчу", "Брезовицу", "Газиводе", за огромну, на десетине и стотине милиона евра вредну имовину Електропривреде, Телекома, Железница, Нафтне индустрије, Путева Србије и многих других државних предузећа Србије наКиМ. Само у катастарским евиденцијама земљишта на КиМ је, према подацима Републичког геодетског завода од децембра 2008, као власништво државе Србије уписано било 319.256 хектара (29 одсто укупног земљишта на КиМ), а као друштвена својина још 157.666 хектара (14 одсто). Само непокретна имовина у државном власништву на КиМ процењена је на 220 милиона евра. За разлику од многих других, углавном политичких, ову битку Србија може да добије. Ако се већ имовина свуда на Западу сматра "светињом", зашто се Србија устручава да то питање истури у први план? Тим пре што су сви аргументи у тој расправи на нашој страни. Српска имовина на Косову је неотуђива својина државе Србије. Па, и дан данас наши порески обвезници уредно враћају све дугове предузећа са КиМ страним повериоцима! Србија је, према подацима Народне банке Србије, преузела 858 милиона евра дуга КиМ страним повериоцима као јавни дуг и од 2002. редовно отплаћује кредите предузећа из јужне покрајине, настале између седамдесетих и деведесетих година 20. века према Светској банци, Париском и Лондонском клубу поверилаца, Банци за развој СаветаЕвропе, Европској инвестиционој банци и још неким кредиторима. Од тада је до краја 2014. Србија страним кредиторима исплатила 548 милиона евра - 154,8 милиона на име главнице и 393,2 милиона за камате. Тим кредитима, које сада враћа Србија, на КиМ су изграђене бројне термоелектране, рудници, фабрике, путеви, акумулације за снабдевање градова водом и наводњавање, а међу њима и систем "Ибар-Лепенац” са хидроелектраном и акумулацијом "Газиводе”, акумулационог језера које је на последњем састанку Вучића и Мустафе постало предмет највећег спорења. Можда је, са чисто економског аспекта, одлука да Србија преузме на себе спољни дуг КиМ била погрешна, јер је додатно оптерећивала пореске обвезнике Србије, али она сада може да послужи као необориви доказ да су сва та предузећа са КиМ власништво Србије. То је заправо својеврсна тапија - власнички лист који потврђује власништво Србије над имовином на КиМ. Тим пре што Србија и сада сервисира тај дуг, чија је главница још око 351 милион евра, а последња рата доспева за плаћање тек 2041. године. Тачно је да се касни са захтевом да се тема српске имовине на КиМ стави на дневни ред, али још није све изгубљено. Недавно сам упознао представнике Стејт Дипартмента, Сената и Конгреса САД, да је Србија у протеклих шест деценија уложила више од 17 милијарди долара у путну, енергетску и телекомуникациону инфраструктуру на КиМ и да је по том основу Србија власник 80 одсто инфраструктурних ипривредних капацитета на КиМ. То је језик који Американци, али и Немци, Британци и Французи, најбоље разумеју, јер је право својине неприкосновено право у сваком демократском друштву. Да још увек није касно, сведочи и чињеница да је привремена власт у Приштини, након жестоког протеста Владе Србије, али и под притиском представника међународне заједнице, одустала од намере да прода "Трепчу". Сада је, ваљда, свима јасно да "Трепча" практично не може да буде приватизована без пристанка Србије. Осим што у руднику ради 3.300 Срба који живе северно од Ибра, Фонд за развој Србије је, са уделом од 55,14 одсто, већински власник "Трепче". Уз то, додатних 22 одсто капитала "Трепче" поседују српске компаније ("Гоша”, "Дунавосигурање", "Термоелектро”, "Југобанка" и "Београдскабанка" у стечају...). Удео Србије у "Трепчи" био би још већи, ако би се око 480 милиона евра доспелих, а ненаплаћених потраживања српских компанија претворила у власништво над рудником, чије је минералне резерве Светска банка проценила на 13,5 милијарди евра. Иста је ситуација и у случају "Брезовице" чији су оснивачи ЈП "Скијалишта Србије" и "Инекс-Интер Експорт". Иако се Србија првобитно, Бриселским споразумом, практично одрекла акумулационог језера "Газиводе", охрабрује обећање премијера Вучића да то неће дозволити. Уосталом, две трећине језера се налази у Србији, а брана, хидроелектрана и део језера се налазе у српској општини Зубин Поток. Изградња бране је финансирана кредитом ММФ-а, који је најпре отплаћивала Југославија, а потом Србија. Брану је изградила "Хидоградња" из Београда, а да би се формирало језеро морали су да се раселе Срби из Ибарског Колашина, потопљено је више од 600 домаћинстава, две цркве и четири гробља. Потопљени су и чувени двори Јелене Анжујске из периода Немањића. Хиљаде Срба из тог краја су исељени уз мизерну надокнаду, јер сведоци тврде да се за ар земље могла купити само кутија најјефтинијих цигарета! У сваком случају, сасвим је јасно да власништво над капацитетима"Газивода" не може да буде промењено једностраним одлукама из Приштине. Премијер Вучић би сада требало да уради само оно што је већ најавио. "Наш захтев је да отворимо тему имовине, а не да нам она буде одузимана преко ноћи, да о томе ништа не знамо, да се правимо да ништа не видимо и да онда када све буде завршено неко каже хајде сада отворите тему имовине, када нам остану два мала комбината на северу", рекао је Вучић у јануару. Пет месеци касније то би требало да понови и Федерики Могерини, дајући јасно до знања Европској унији да је то много важније питање од "Парка мира". А њен одговор ће јасно показати да ли ЕУ поштује својину само својих грађана, или је то универзална вредност, која важи свуда на свету. Паралелно са овом "битком за српску имовину на Косову", Србија мора да настави да инвестира на КиМ, јер ће Срби тамо опстати једино ако буду имали посао, добре путеве, школе, универзитете, болнице, здравствену заштиту. Само ако будемо економски ојачали на Косову, моћи ћемо успешно да водимо и политичку борбу за Косово. Зато Србија мора да пружи снажну подршку привредном развоју српске заједнице на КиМ, пре свега кроз подстицаје за развој малих и породичних предузећа и предузетништва. Српска заједница опстаће на КиМ само ако буде имала посао и јасну економску перспективу.

Прочитајте још:

• А може ли исти венац у Скелане и у Поточаре?
• Како се борити против пропаганде Запада
• Геополитика „србијанства”

Извор: Данас