Правда

Због тога што се најважнији догађај у српској историји у минулих шест векова – Косовски бој – одиграо наВидовдан, 15. јуна 1389. године (по старом календару), преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања, па се косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свести, развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида. Вид је сматран врховним божанством – „Богом над боговима“ а сви други богови тек полубоговима. Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који „отвара очи“. „То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија“ и у „његовој моћи је обелодањење свих ствари“, веровао је народ, поткрепљујући то и речима Милоша Обилића у народној песми „Кнежева вечера“, када одговара кнезу Лазару: „Сјутра јесте лијеп Видовданак, Виђећемо у Пољу Косову ко је вјера, ко ли је невјера!“ Услед свевидеће моћи старог словенског божанства Вида, Видовдан важи и као дан прорицања и гатања, најчешће уз помоћ траве вид, познате у народу и као видац, видић, видовка, видовчица… У неким крајевима Шумадије видовчица, трава сићушног прелепог светлоцрвеног цвета, брана је зором, пре сунца, а у другим крајевима – с вечери. Обично то раде девојке – удаваче и потапају је у воду, па се ујутру сва чељад умива ради очнога вида – да их преко године не би болеле очи. У многим крајевима се, пак, пре сванућа руке продену кроз траву ради захватања виде-росе и умивања очију. На Видовдан се, према књигама и веровањима староставним, не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне. Тог дана ваља и окусити зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују: „Види, Видо како плетем“, „Види, Видо како везем“, „Видовчице, по богу сестрице, што очима ја видела, то рукама и створила“. У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се „проветре ради мољаца“. Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле. У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем – да се види и изброји. Тешко је поверовати да би то чинили и данашњи новокомпоновани богаташи, јер то су, махом, софистициране Кир Јање које радије „милују“ него што проветравају паре. У Хомољу се веровало да година може оманути ако на Видовдан нема облака, у Гружи да „птица кукавица која почиње на Младенце да кука за косовском погибијом, престаје да кука од Видовдана“, а у Шумадији да на „Видов дан, у глуво доба ноћи, све воде на Косову потеку црвене као крв“, а крвљу косовских јунака обојени су и косовски божури. На Видовдан је било, а понегде их још има, и доста гатања девојачких (циници би рекли и илузија) ради брзе и срећне удаје. Тако је у околини Власенице био обичај да девојке, убравши видове траве, налију воде у лонац који су купиле без погађања, узму мало соли, хлеба, детелину са четири листа и једну тканицу коју пребаце преко лонца и пред спавање прозборе: „Свети Виде и видова траво отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко – ево му детелина од четири крила нека к мени долети, ако је гладан – ево му соли и хлеба нека се наједе, ако је жедан – ево му воде нека се напије, ако не може преко воде прећи – ево му ћуприје (тканице) нека пређе!“ У неким крајевима девојке су (ваљда и момци) тражиле неку виду-траву и стављале је пред спавање под главу да им се ђувегија „прикаже“. „Ког момка која уочи Видова дне усни, за њега ће и поћи“.

Прочитајте још:Данас је Видовдан: Са чиме идемо пред светог кнеза ЛазараНЕОБИЧНА ПОЈАВА: Мистериозини вртлог гута све пред собом (ВИДЕО)

Извор: dnevne.rs