Поводом двадесетогодишњице злочина у Сребреници, Наташа Кандић, коориднаторка РЕКОМ-а и бивша извршна директорка Фонда за хуманитарно право (ФХП) Београд, дала је интервју медију ГлобалИкс.
Интервију преносимо у целости.
Двадесета је годишњица геноцида у Сребереници, да ли је Сребреница по Вама симбол геноцида модерног доба? Сребреница је симбол најтежег и највећег страдања после Другог светског рата у Европи. Наравно, постоји и Руанда, али оно што се мислило да се у Европи никада неће догодити, укључујући и Балкан, догодило се ’95-те године, а било је назнака да је могуће да се после Другог светског рата на Балкану и догоди. Када је почео распад бивше Југославије било је више индиција да су у оптицају ови тешки злочини. Не треба да заборавимо да је сам Ратко Младић ’92-е године, на Скупштини у мају месецу, Скупштини српског народа у Бања Луци, да је он тада када је постављен за команданата Војске Републике Српске, а када је Скупштина прокламовала циљ одвајање народа, да је он тада тамо рекао и први пут употребио термин геноцид, за прокламовани циљ Српске скупштине. Рекао је тада да је тај прокламовани циљ, то одвајање народа, да је то немогуће урадити да остану само Срби, да он не зна како ће то Крајишник и Краџић да објасне свету, и рекао је: „Људи, то је геноцид.“ Данас се Ратку Младићу суди за геноцид, а он је у мају ’92-е године за прокламовани циљ, за национални интерес који је та Скупштина тада прокламовала рекао да је у суштини реч о геноциду. У том смислу, ништа се није урадило од ’92 до ’95 године да се спречи да се догоди тај геноцид. Тако да се геноцид догодио. Постоји одговорност за тај геноцид, постоји кривична одговорност али постоји и политичка и друштвена одговорност. У контексту политичке и друшвене одговорности онда мора бити забрањено не само порицање геноцида, него и вређање људског достојанства жртава. Свака полемика да ли је то геноцид, да ли је то најтежи злочин, постаје бесмислена зато што постоји кривична пресуда Међународног суда правде. Осим тога све године после тог злочина морају да буду посвећене поштовању, изражавању саосећања са жртвама, а никако политичким полемикама и подстицању једне негативне климе у контексту; шта су српски национални интереси, шта је у контексту у прилогу помирења, тумачење да резолуције које одају почаст жртвама нису у духу помирења, и то је недопустиво посебно у контексту двадесетогодишњице Сребренице. Оно што је задатак свих је да створе једну благу климу којој ће приоритет да буде суосећање са жртвама геноцида у Сребреници.
Ви сте већ били у Сребреници и претпостављамо да ћете бити и ове године. Како се Ви лично осећате када сте на обиљежавању тих догађаја, с обзиром да су ту истовремено и жртве и важне особе (ВИП). Какав је осјећај бити тамо на годишњици између тих различитих контраста; неко жели бити виђен, неко тугује, какав је ваш лични осећај тамо? Откако је отворен тај Документациони центар у Поточарима, чини ми се да то све више добија један веома конкретан смисао, то ће бити место и за знање о томе шта се догодило и за одавање почасти, али мислим да ће временом постати место где ће средњошколци, студенти, долазити пре свега да слушају сведоке, да слушају доказе. И онда после тога с тим детаљним, добрим знањем, другачије је то када се оде на то мезарје, када се оде са жељом да се ода почаст свим тим жртвама. Мислим да је важно да постоји пуно догађаја у вези с Поточарима и да се свуда у региону догађају и не морамо сви да будемо тог дана када су сахране, важно је да на разним местима правимо јавне протесте који имају за циљ мобилизацију свих грађана, становника са подручја бивше Југославије за одавање поштовања жртвама. Иначе, мени је песма, девојчице која пева песму, која се понавља из године у годину. Све друго се мења… Мењају се људи, мајке, сестре, сви постају старији, неких више нема да могу да дођу да посете те гробове, али та песма, тај глас девојчице, он из године у годину нас опомиње да тај бол траје и да заправо мртве морамо имати стално на уму, да не смемо ништа урадити што их може додатно повредити. Морамо о томе водити рачуна и о томе да године пролазе, а да остаје на генерацијама да осмисле како ће то одавање поште једног дана без чланова породице, како ће оно изгледати. Зато је важно да постоји безброј садржаја и да та песма остане завек као једна опомена која ће увек на исти начин да нас опомиње и да се никада не промени, све друго ће се временом мењати. Бит ће више, ја верујем нежности, више саосећања, више поштовања, али би лично волела да се та песма увек чује на дан годишњице.
Постоји тврдња да је Велика Британија на основу Вучићеве изјаве да је спреман поклонити се жртвама злочина како би српски народ ходао усправно, да је Велика Британија на основу тога направила Предлог резолуције о Сребренци. Шта мислите о овој тврдњи и шта по вама значе те Вучићеве речи? Као прво, мислим да је Британија нацрт Резолуције направила давно пре тога. Тај нацрт који смо имали прилике да видимо у тачкама мислим да је врло добар и да нема ниједне реченице, ниједне констатације која било некога могла да вређа, да плаши, те да су неки занемарени. То је одавање поште Среберници, сребреничким жртвама, геноциду, да се не заборави шта може да се деси када преовладају одређени политички интереси. Да обавезно долази до страдања једне заједнице, једног народа и да се стварају хисторијске грешке које јако тешко после санирати и умањити. Грешке остају и оне се морају онда признати. Мислим да је јако добро што уз ову резолуцију има јако паметних, мудрих коментара. Мени се јако допало, и мислим да би то требали сви схватити, саопштење Немачке амбасаде у Београду која се позвала на своје искуство и рекла је да на том путу према помирењу увек у центру пажње треба да стоје сопствена дела, а не евентуалне грешке у поступцима других. И то је оно што је овог пута погрешно, што се види у Србији, а то је да се стално позива: а где су српске жртве, а нама смета да се стално спомињу само једне жртве. Али не, 11. јули је дан када се одаје почаст жртвама геноцида у Сребреници и то мора бити тај дан. Не можемо се позивати на грешке неких других, него се морамо само позивати на сопствена недела и да та недела не правдамо, него да се никада тога не одрекнемо, него да признамо да смо направили и да морамо да нађемо гаранцију да се више никада неће поновити. Вучићева изјава да ће сагнути главу и поклонити се жртвама у Сребреници је добра, посебно зато што долази од Александра Вучића који је некада говорио другачије, припадао другим круговима и био у првим редовима оних који су заговарали, подражавали и учествовали у тој ратној опцији. Зато је његова изјава важна, много важнија него када је било шта рекао Борис Тадић приликом одавања поште Сребреници. Међутим, очито је да ни Александар Вучић , а ни други политичари било где у регији не разумеју заправо шта значи то, суочавање са прошлошћу. Нико не разуме да се мора почети са својим неделима, са својом прошлошћу и да онда нема места ту стално позивању да нема помињања помирења, има само помињања геноцида. То је потпуно беспредметно, у средишту пажње мора да се ставе жртве и свесност, одговорност да је Србија допринела томе максимално, да постоје те жртве и да се тај геноцид догодио.
Како објашњавате србијанско непризнавање геноцида? Србија се позива на пресуду Међународног суда правде и каже Србија није одговорна за геноцид. Значи није учествовала у извршењу геноцида, него је одговорна за неспречавање и то је главни адут Србије у томе што она не користи термин геноцид. Да је у Сребреници почињен злочин, утврђено је кривичним пресудама и пресудама Међународног суда правде. Према томе, свака земља која претендује да успостави поново владавину права не сме да пориче да се догодио геноцид, не сме да ниподаштава одлуке кривичног суда какав је Хашки трибунал и суда правде какав је Међународни суд. Значи, Србија мора да престане да се игра са прошлошћу јер не вреди изјава Александра Вучића да хоће да сагне главу ако кажу: “ми не прихватамо резолуцију, Влада Србије је против резолуције, ми не можемо да прихватимо то“. Значи ништа онда не вреди уколико Србија не прихвати, онда је та изјава искључиво политичка, мада у суштини постоји порицање да је почињен геноцид.
Односи Вучић-Додик, поготово када је у питању одбијање нацрта ове резолуције. Да ли се ти односи могу сматрати синхронизованим и договореним? Мислим да оно што се може видети у јавним односима је да су Република Српска и Србија биле много ближе за време претходне власти Бориса Тадића, а за сад може се рећи да су на неком истом трону председник Србије Томислав Николић и председник ентитета Милорад Додик, а да је премијер изван тог политичког слагања. Оно што је битно јесте да Србија не улази у те игре око позива Русије да стави вето, што је потпуно ужасан предлог. То је најјаче до сада позивање Русије да стави вето, мислим да РС на један врло отворен начин пориче тај геноцид, заборављајући да постоји нека историја, нека будућност. Да је некадашња власт под Драганом Чавићем да је донесен једна извештај о догађајима у Сребреници, да је констатовано шта се догодило. То је један веома документовани извештај који никако није документ који пориче него потврђује све што је утврђено хашком пресудом Међународног суда правде. Према томе, чини ми се да не постоје баш у великој сагласности нити да су на истом фону Србија и РС. Оно што је добро и веома важно је да Србија има јасну сву регионалну политику и да у овим тренуцима из Србије иде тај тон, та брига о томе како ће неприхватање резолуције или критика резолуције, како ће се одразити на односе између Срба и Бошњака. Али мислим да Србија има још времена и да Влада Србије има још времена да разуме. Почињена недела и одговорност забрањују Србији да се стави у позицију некога ко пориче, минимизира и релативизира, него мора да преузме одговорност за недела, а у овом случају била је финанцијска подршка, била је подршка у оружју, била је у војсци, према томе постоји итекако одговорност Србије за злочин који је почињен у Сребреници без обзира на одлуку Међународног суда правде.
Како коментаришете расписивање интерполових потерница за грађанима БиХ и начин на који оне утичу на однос између две државе? Ми имамо тренутно да култура , уметност у читавој регији почела је да се понаша некако самостално, да се развија, да се повезују уметници, да постоји поново стварање једног доброг подручја, пре свега захваљујући језику, захваљујући једној култури која се толико година стварала. Међутим оно што је оптерећујуће у односима у региону је да с једне стране имамо и слободу кретања и добру комуникацију, онда имамо и кориштење жртава, злоупотреба, чак и тих удружења жртава, као на пример сада у случају Насера Орића. Насер Орић је потпуно друго питање, он није био у Сребреници када се тај геноцид догодио, тако да га не можемо везивати за жртве геноцида. Оно што је битно, то је да треба спречити да догађаји око Насера Орића утичу на однос према тим мртвим људима, према жртвама геноцида , и на обележавање. Оно што је битно, да државни органи морају да се понашају у складу са законом, у складу са циљевима суочавања са прошлошћу. Није ничији интерес да Србија суди држављанима БиХ, то мора да ради Тужилатво и суд БиХ. Суд БиХ треба да суди држављанима БиХ. У случају да стварно има доказа које помиње државно тужилаштво Србије, које помиње премијер, ти докази морају да се нађу у рукама Тужилаштва БиХ. А Тужилаштво укоико има доказа оно мора да процесуира Насера Орића независно од тога да ли је он некада био командант у Сребреници или не. Ако постоје докази да је Насер Орић то учинио, то нема никакаве везе са жртвама геноцида у Сребреници.
Вучић је изјавио такође да га брине стање у БиХ и да се плаши нових догађања овде, међутим нема ту никакве рефлексије на Србију. Колико та политика утиче на те порозне односе унутар БиХ? Ја мислим да ово око обележавања Сребренице доста уназађује постигнуте односе , али мислим да свако мора да брине о клими у својој држави и да брине колико може да допринесе тој регионалној стабилности. Али нико не може да преузима бригу за односе у другој држави, зато што су на територију бивше Југославије створене државе које потпуно неовисно воде политику. Оно што треба да повезује и преседнике и премијере, а то је једна стална брига да се екстремизми минимизирају. Да се могуће негативне последице тог екстремизма благовремено уоче, да се минимизирају и да се створи једна заједницчка снага да се не догоди преливање тероризма, да се не догоди да десница јача и да поново имамо време као уочи 90-тих година. Значи нама је потребно да имамо политичаре који су апсолутно спремни да не дозволе јачање екстремизма сопстевених национализама и да раде на успостављању једне владавине права, путем суђења за ратне злочине, путем неке регионалне комисије која ће пописати све жртве, сачинити тај поименични регистар свих имена жртава и прекинути ту манипулацију коју ми имамо од Другог светског рата. Колико је, и на којем је месту побијено, бачено у јаме, бачено у разне кречане. Да знамо имена људи који су убијени због свог имена.
Куда генерално Вучић води Србију по Вама? Декларативно пут је Европа. Он то каже и пред Русима, кључно питање на том путу је тај Бриселски дијалог, нормализација односа са Косовом. То је у једном периоду ишло јако добро, било је много више промена него у време власти Бориса Тадића. Али састанак у Бриселу, донео је једно изненађење, а то је да без обзира на јавне изјаве министарке Могерини, да заправо нема напретка, да је сад ситуација потпуно једна блокада и да се следећи састанак мора добро припремити или ће тај бриселски дијалог пропасти, а онда је тај пут према Европи затворен.
Намеће се још једна теза, а то је да је ово с Орићем још једна хашка трговина са Србијом а у вези са Шешељом. То нема никакве везе, Шешељ је показао да је надиграо и Трибунал. Очито њега нема већ месец дан у јавности, он да је у добром здравственом стању не би дозволио никоме да се игра с њим а да се он не појављује. Он живи да буде пред камерама, да може јавно нешто да каже. Значи ја верујем да је он врло болестан. Хаг је велике грешке направио у односу на њега, дозволио је да он дванаест година буде у притвору и да нема пресуде. То је недопустиво, и у том смислу трибунал је и даље наставио после тога да прави грешке, па се онда тужилаштво жалило, па су га пустили без икаквих условљавања, па је онда тражено да се врати. Никако никоме није било јасно, ни ко није хтео да има ту научну лекцију, да их је Шешељ увек успевао онако прворазредно да насамари. Шта може да се догоди, ко некога ко лежи у кревету може да пакује и да враћа у притвор, то не може да ради ниједан суд и да је у питању не знам ко. Они су били обавезни због жртава, а и он има право да му се суди и пресуди у разумном року. Дванаест година нису били у стању да донесу пресуду. Мислим да нема никакве трговине, Србија је врло непрофесионално и политички непоштено одиграла ово са Орићем. Зато што тај Протокол о сарадњи који су потписали и тужиластва Србије и Босне и Херцеговине обавезује Србију на ново понашање, да престане са праксом да покушава да суди свима са територије бивше југославије, да преузима надлежност бивше државе, да узурпира надлежност државе која више не постоји. Нема више судова бивше Југославије, не може тужилаштво Србије да даје себи право да суди свима, не може. У циљу правде, у циљу будућности, изградње владавине права, ако има доказе у складу са потписнаим Протоколом, доказе против Орића, треба да преда тужилаштву за ратне злочине Босне и Херцеговине. А то тужиластво је обавезно уколико има доказа да је Орић умешан у ратне злочине, мора да процесуира те ратне злочине.
Али Вукчевић ево каже да тај протокол има додатне ставке, у смислу да се испитују жртве, да ли су оне за то да се изручи. То је нетачно, нити жртве не могу да одређују о томе, нит удружења да ли ће неком суђење бити или у једној или у другој држави. Постоје закони, постоје правни разлози, о томе не могу да одлучују жртве. Могу да се противе, да се њихова изјава преда некоме, неком органу, али ту постоји начин да тужилаштва реагују, а то је да тужилаштво предложи да тај и тај сведок који није сагласан, да се преда изјава, да га се позове да сведочи.
Споменули сте то како је Србија декларативно на путу за ЕУ, и Босна је ето декларативно на том путу, да ли ове две земље у принципу имају неку заједничку мирну будућност? Ја сам охрабрена да све ипак иде у неком бољем правцу. Да је комуникација оно што је најважније, да нема више тог страха људи, да има толико када погледате, толико размене, толико заједничког рада, да више нема простора за неки страх. Чврсто верујем да нас има довољно, ако нисмо били у стању да ’91-е, да ми без оружја зауставимо оне са оружјем, да сада са оволиким искуством, надам се да има и политичара и оних који никада не би дозволили да нам се то догоди. Пазите, оно што морамо бити свесни што се догодило, смрт, убијање, одузимаје имовине, рушење кућа, то се догодило обичним људима, ми можемо на прсте да избројимо политичаре којима се нешто од тога догодило, они који су до последњег тренутка хтели да се боре да се сачува неки мир, они су страдали. А они који су нашли интерес у рату, у оружју, у новим изворима богаћења, они данас ћуте. Али верујем да има довољно гаранција, довољно енергије, довољно снаге да се никада више не понови припрема 90-тих за рат који је почео ’92-е.
И за крај једно лично питање. Због тога што радите имали сте проблеме, то је често спомињано и у медијима. Каква је ситуација данас по том питању, да ли тога још увек има и како се носите с тим? Знате шта, када се неко бави људским правима,онда је то нормално. И то да се не допада једној групи, па другој групи, па да се не допада политичарима оно што ја радим. Никада се није допадало политичарима, али ја сам то узимала као нормално, не може другачије, када су у питању ратни злочини и тешка кршења људских права. Данас сам у неким годинама када стално мислим на то колико је важно да свака жртва има своје име, да се више никада не понови Јасеновац, да говоримо о бројкама људи који су убијени, а да не знамо њихова имена. Зато заговарамо заснивање те регионалне комисије која ће направити попис свих жртава. Али, наравно, морамо знати околности и шта се догодило са цивилима, и морамо знати како су војници страдали, да ли је то страдање у неким борбама, неки су такођер страдали као жртве ратних злочина, погубљени после затварања. Затим оно што се догађало у логорима, мора се направити попис свих логора и заточеничких места, и то је сад нешто чему сам ја врло посвећена. И надам се да ће политичари прихватити уз помоћ цивилног друштва које ради на томе, за именовање жртава, да формирају регионалну комисију, да отклоне недостатке судова, зато што њихов задатак није да попишу имена жртава. Задатак судова је да утврди одговорност оних који су оптужени и то је врло важно, и мислим да се са суђењима мора наставити. Код нас у региону се удомаћила пракса, велики број људи каже: „Ето, он је злочинац и шета се слободно.“ Мислим да судови морају да утврде да ли је то тачно, да ли је злочинац на слободи. Ако је на слооди, зашто нико не подноси кривичну пријаву, зашто се не хапси? Али, оно што је битно је користити капацитете цивилног друштва, да се што више постигне на поштовању тих жртава, зато ми се чини да ово што ја радим и што раде, нпр., Удружење транзициона правда, одговорности и сјећање у БиХ, Центар за транзиционо правну демократију у Бања Луци , да је све то врло важно и један велики подстицај државама да заједнички оснују ту једну регионалану комисију која ће утврдити све чињенице, учинити да ниједан злочин не буде заборављен , да се свако име зна и да постоје темељи за изградњу једне културе саосећања са жртвама.
Прочитајте још:ПОД ЛУПОМ: Запад прати став Србије према руском предлогу резолуције о СребренициНиколић спреман да оде у Сребреницу
Извор: GlobalX, balkanbreakingnews.com