Правда

Интервију преносимо у целости. Поштовани господине Јанићу, Ви сте један од најбољих познавалаца дела Светог владике Николаја Велимировића. Шта је, по Вама, суштина његове националне и политички мисли, и колико нам она може помоћи данас? - Не сматрам себе неким великим стручњаком за дело владичино. Није то само оно што је писано, већ и оно што је проповедано, нарочито оно што је радио а што ни он ни сведоци тога нису бележили. Али то је тема за подужу расправу; расправу која је хитна ради обнове српске националне свести, али која се скоро неће зачети. А без ње неће доћи до стварне обнове нашег верског и националног идентитета. До обнове српства. Владичина мисао јесте еволутивна, мисао духовног сазревања, које се паралелно развијало са националним и политичким сазревањем. Све до, назовимо га зрелим периодом, стављањем на чело Богомољачког покрета. Било је ту и младалачких трагања и додира са разним хришћанским учењима, мање-више јеретичким, али и са оним нехришћанским. Први светски рат, живот у емиграцији, активни рад на националној пропаганди, дружење са разним политичким, националним и верским групама време је каљења његовог верског и политичког идентитета.Али тек повратком у отаџбину и напуштањем разних интелектуалистичких, магловитих гностичких визија, он ће постати онај кога ми данас познајемо и чествујемо. Тада је он, учећи народ, и учећи се од њега, пригрлио светосавско православље. Тада је свео политичку идеологију на слободарство и задругарство. То није демократија, већ много више од ње. То није ни странчарење, али ни диктатура. Његов однос према свету је пирамидалан: Бог-краљ-домаћин-народ. Ова структура није класификована. Бог је са свима директној релацији, али и у узрастајућем низу. Краљ је самодржац (суверен) кроз миропомазање одговоран Богу за себе и народ који је добио од њега, домаћин је одговоран краљу (држави) и Богу за свој дом. Народ је одговоран домаћину, краљу и Богу. Из овога следи и владичин однос према нацији. Нација није искључивање других народа. Нација је свест заједнице о идентитету. Срби су примали хришћанство појединачно, али своје православно хришћанство добили су кроз учење Светога Саве. Светосавље је дало Србима колективно сазнање о себи. (Кроз православље-светосавље Срби су достигли своје јаство.) Из овога је јасно да владичини погледи на нацију и политику врло мало имају сличности са данашњом политичком ситуацијом, да је оно револуционарно учење које захтева радикалне промене човека и друштва. Ви Светог оца Јустина Ћелијскогзнате из прве руке. Данас смо сведоци постојања различитих тумачење и интерпретација његове личности и дела. Какав је, по Вама, однос данашње црквено-богословске јавности према ави Јустину? Која је главна поука из његове духовне-аскетске заоставштине за данашње време? - О Светом Јустину Ћелијском постоје различита тумачења. И то је добро. И православна и јеретичка, и похвална и покудна, њему су само на славу. И истинити ставови о којима сведочи и његово дело и његов живот, и интерпретације које желе да га прикажу другојачијим него што јесте откривају његову духовну величину. Његов је живот сведочење Господа. А живот и дело једна монолитна православне духовности. Више пута је говорио: све јереси и све лажи кроз историју хришћанства истичу из Христоборства и Богоборства. Из тог аспекта видим и покушаје, чак и његових ученика, да се нетачно интерпретирају и ниподаштавају његов живот и његово тумачење учења (догме) Цркве. Али то није ниподаштавање слуге Божјег Јустина Ћелијског, него ниподаштавање Христоса, одбацивање Јеванђеља, морална деструкција Срба. Одвођење нашег крстоносног народа са пута Спасења и живота вечног на пут личне и колективне деструкције. Ава је био стена православља на коју су наваљивали комунистички бесови и на коју сада наваљују бесови екуменизма. А и једни и други су само име за злочинитеља. Помињете „данашњу богословско-црквену јавност“. Сигурно мислите на неке који су завршили теолошке науке. То није хришћанска јавност, нити су њихови ставови за праве хришћане као јеретичка учења непрепознатљиви. Они то што су скоро више не крију, заклањајући се на „право интерпретирања хришћанства у духу модерног времена“. Али, за хришћанство нема модерног и немодерног времена. Ми смо достигли „модерност“ Васкрсењем Господњим, и од тога ничег модерније нема, нити може бити. То је посведочило Васкрсење Господње, тако нас је учио ава Јустин, у то верујем и ја, недостојни. Ви сте познат и као човек који у свом личном животу и раду истрајава до краја у одбрани духовних и националних вредности. Нажалост, ту особину има све мање људи у епохи у којој живимо. Како се одбранити од духа конформизма, који осваја не само друштво, него и верујуће и црквене људи? - Да ли истрајавам и колико истрајавам, зна само Бог. Ја верујем да мало истрајавам, скоро да не истрајавам. И то је тужно. Да бисте у нечем истрајавали, морате стварно бити то за шта тврдите да јесте. Самим тим, морате да будете против онога што нисте. Али пре свега, ви морате бити нешто. Отац ме је научио да смо ми нешто јер знамо ко смо. Учио ме је да се не дружим са ништацима. Говорио је: ако мораш да будеш слуга, нађи газду којим можеш да се поносиш. Научили су ме да будем слуга Божији и слуга краљев. За остале ми је рекао да сам им једнак. Нешто слично томе сам нашао код Светог Николаја, и Светог Јустина. И они су сносили последице својих ставова. Више пута сам писао да смо ми народ кратког даха. Народ који није спреман да се мучи. Кад неког муче, ми га не бранимо. Али, тешко њему ако попусти. Презрећемо га. У његовом отпору нам је сва нада. А када мученик нестане, лагано, скоро неприметно, почињу да га помињу. Постаје део колективне свести. Светионик. Кажете да се конформизам увукао и међу црквене људе. Ту сигурно мислите на јерархију. Не тугујте. Тако је вазда било. Сетите се да је онај који је Господу пришао да му помогне да носи Крст био странац. Не неко од ученика. Они су се сакрили. Да ли се слажете са ставом да смо као народ постали млаки, и да је то, поред других, један од важних узрока економске, социјалне и државотворне кризе српског народа? Како пробудити дух одлучности и храбрости и спремности на жртву за веру и отачество? - Ми смо лаодикејци. Тачније, ми смо размажени. Инфантилност је наша колективна особина. Стално очекујемо да нам неко нешто дâ. Стално се позивамо на наша права. Читав друштвени систем се позива на права. Разлог је у томе што ми никаква права немамо. Имамо право на рад, али посла нема. Имамо право на школовање, али места у школама нема. Имамо право на здравље, али лекова нема. Превара је у томе што нико не помиње обавезе. Нема права без обавеза. Помињање наше обавезе се избегава јер она је успостављање релације која доводи до реализације права. Уради то и то и имаћеш право на то и то. Онај који вам дâ обавезу, преузео је обавезу да реализује ваше право. Ако га не реализује, ви имате право на побуну. На одбијање обавезе. Дух одлучности се учи у кући. Има ли га? Не. Нема га јер дома нема. Или скоро да га нема. Децу не васпитавају родитељи. Не говори им се о породичној традицији, а из породичне традиције не указује им се на националну традицију. Ви сте овде поменули спремност за жртву ради узвишених циљева – веру и отачество. Али данас нико није спреман ни за какву жртву. Чак ни за жртву ради најрођенијих. Где је излаз? Излаз је у вери, раду, самоконтроли, карактеру. Треба наћи реалне примере, не празне приче. А примера у нашој прошлости има. Треба народу указати на наду. А нада даје смисао. Не дозволимо да нас они који су нас збацили с богочовечанског пута поново воде ка тзв. срећној будућности, која се сада зове Европа. Срећна будућност се постиже угледањем на примере из прошлости. Другачије никако. Ситуација је више него трагична. Али, Богу се помолимо, јер никад није тако лоше да не може бити горе. Како гледате на актуелну политичкуи економску ситуацију у нашој земљи, као и на чињеницу да се претходна а и актуелна власт, кроз „бриселске споразуме“, лагано одриче суверенитета Србије над Косовом и Метохијом а тиме и од Косовског завета? - Помињете Косовски завет. Мислите да смо га губљењем географског просторапочели да га се одричемо? Косовски завет је српска историософија, а ње се све убрзаније одричемо још од Видовдана 1914. Почели смо да заборављамо на Небеско царство ради земаљског које смо освојили 1918. да би нам га следећих осамдесет година отимали. Није страшно што нам отимају национално тело – српске земље – већ што смо изгубили националну душу. „Бриселски споразум“ и остали споразуми су само папир. Њих се држе слаби а цепају их јаки. Бојим се да смо ми потписали споразум са једним кога народ назива Кусим или Репатим. Вратимо се споразуму који је једном Мојсије прихватио а Господ својим отелотворењем потврдио. А онда ће нам се све што смо изгубили вратити. Учимо се од Јевреја. Сачувајмо нашу душу, утемељимо се у вери јер, треба утувити, Бог даје победе. Неки архијереји Српске православне цркве су у последњих неколико деценије веома оштро критиковали Доситеја Обрадовића. Ви сте урадили једно веома озбиљно истраживање о Доситеју Обрадовићу, чији је резултат Ваша нова књига, „Доситеј и доситејевштина“. Реците шта је права истина о односу Доситеја према Српској православној цркви, да ли је Доситеј критиковао верско-догматске основе Цркве или црквену јерархију, односно тадашње стање у Цркви. Како се Црква односила према Доситеју? Како Ви уопште оцењујете историјски допринос Доситеја Обрадовића српском народу, посебно стварању српске државе у периоду Првог српског устанка? - На читаву лепезу питања која ми упућујете када је Доситеј у питању, најбољи одговор се налази у једној опасци Св. владике Николаја Охридског и Жичког. Он каже да је Доситејева вера вера коју има народ, без великих догматских питања, вера простосрдачна. Он се није бавио догмом и његова критика је критика стања у Цркви, а не критика хришћанства. Мит о Доситејевој критици хришћанства наставио се у миту о негативном односу СПЦ према њему. Оба ова мита су потекла из атеистичких, рационалистичких, позитивистичких и марксистичких кругова. Парадоксално је да се он „разгранао“ унутар црквене литературе тек после 1944. О Доситеју као атеисти писали су, и то узгред у XIX веку, један патријарх цариградски (Антим V), један епископ горњокарловачки (Евгеније), Вук и Његош... Разлог за то писање ја сам у књизи објаснио. Опширно сам писао о прослави Стогодишњице Доситејеве 1911. у Београду, парастосу у Саборној цркви, где је одржао проповед митрополит (патријарх) Димитрије, као и прославама широм српских земаља. Занимљиво је да је неким нашим теолозима критика Доситеја служила за критику марксизма. Што се тиче његовог доприноса Устанку, он је, чини ми се, недовољно у нашој историографији истакнут. Не умањујући Вуков значај за нашу културу, сматрам да је Доситеј учинио много, премного за своје отачество. Хаџи Ђорђе Ј. Јанић,српски књижевни критичар, родио се у месту Власотинце 1941.Дипломирао је југословенску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Објављује од 1968. године књижевну критику, књижевну историју, религиозне есеје и студије, књижевну и политичку полемику, есеје о српском духовном наслеђу, као и поезију. Такође објављује текстове и студије из историје, етнологије, фолклористике, политичке коментаре и геополитичке анализе. Владимир Димитријевић наводи да је Јанић због својих интелектуалних ставова трпео у време Титовог режима.Због огледа „Бог у делу Момчила Настасијевића“, објављеног 1973. у „Теолошким погледима“ (уредник је био владика Данило Крстић) избачен је са радног места професора књижевности у 11. београдској гимназији, и десет година је био без посла. Разлог за избацивање: „морално-политичка неподобност“ (то се данас зове „политичка некоректност“). Јанић је аутор великог броја књига и студија,од којих издвајамо само неке: „Хаџија вечности“, „Хришћанин у свакодневном животу“, „Оци отаца наших“, „Свет страха“, „Трагање за вером Исидоре Секулић“, „Политика као теодулија: политичка мисао владике Николаја“, „Песник и свет у књижевном делу Мирка Магарашевића“, „Са надом чекајући“, „Време и утемељење“, „Доситеј и доситејевштина“...

Прочитајте још:Словенско братство је заблуда осим…НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: У Русију мораш веровати

Извор: Геополитика