По граду се прича о три сандука злата које су војници нашли и предали официрима. Ту им се изгубио сваки траг.
Бијесан на људе са петокраком на капама, псујем и пријетим да ћу о томе писати за нови број „Дуге”. „Немој да пишеш о томе”, каже ми Бошко Милошевић, Бошко Бољшевик, који нас грди, мири, савјетује, и, упркос љекарским забранама, пије кило ракије дневно, и припаљује цигар на цигар. „Јебе ми се живо, наравно да ћу да пишем!” „Јеси ли видио ти то злато?” „Нисам.” „Е па онда немој да пишеш! Ратне су приче као ловачке приче. И то на квадрат. Какав квадрат! Ратне су приче ловачке приче на куб, на десети.” Ипак сам га послушао. Причу о злату нисам написао, а тек сутрадан, када ми је у посјету дошао Мишко Зоранић, чуо сам шта се стварно са златом догодило. Зоранић је водио антидиверзантску групу на дубровачком ратишту и они су „пронашли” злато за које смо сви тада били сигурни да је нестало негдје у тајним складиштима дебелгузих штапских мастиљара. „Била је ноћ. Једна од оних ноћи када се највише пуцало на дубровачком ратишту. С неба је падало камење. Кад мина погоди камен, хиљаде камених гелера лете у небо. Камена сјечива комадају тјелеса. Командант јединице је наредио мојој групи да заузме положај на гробљу, које се налазило на ничијој земљи. Између наших и њихових положаја. Одавно сам заборавио који су наши, а који њихови. Гађали су нас и једни и други. Нисмо смјели нос да промолимо из гробница. Са којих смо поскидали поклопце. Помијешали смо се с мртвацима.” „Дуго сам”, каже, „упоређивао једну моју бутну кост са бутном кости мртваца чији ми је гроб те ноћи послужио као склониште. Узалуд смо моторолама звали помоћ. Капетан је повукао војску два километра од наших положаја. Могао нам је прићи и побити нас ко је хтио. Била је то наша прва борба. На све наше захтјеве да добијемо појачање, из штаба су одговарали: „Ништа се не бојте, ми смо ту, близу вас. Ако пробију, стићи ћемо.”
Читајте колумне Небојше Јеврића:НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Фирер из нашег сокакаНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Успешна женаНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Европа куртизана
А били су далеко од нас два километра. Кад се више није могло, кад смо већ видјели црне силуете да нам се примичу и кад нам је помоћ била неопходна, ускаче код мене у гробницу Циганин Орле Селимовић: „Шефе, дај ти мени ту моторолу, да видиш ти како Цига појачање набавља.” „Ћути, Орле, јебем ти матер ноћас, и ко ми те стави у јединицу”, вичем на њега. „Дај, болан, шефе, пусти Орла Селимовића, знам ја са официрима. Двије и по године сам војску служио. Нисам џабе шест мјесеци провео код војску у затвор!” Падају гранате, а ја псујем Циганина, ал’ кажем, ајде да видим шта оће, откуд знаш. И тад ми је Орле предложио да позовем команданта, и да му јавимо како смо у гробници, која нам је послужила као заклон од мина, пронашли три сандука венецијанских дуката и да неко из војне команде мора под хитно да дође да их преузме, јер ће се борци међусобно поубијати око подјеле плијена.” „Окренуо сам”, наставља Зоранић, „команданта и испричао му о злату. „Ништа не дирајте! Ништа не дирајте! Поставите стражаре! Минирајте около да нико не може да приђе, из свег наоружања отварајте ватру према непријатељу! Ми стижемо, одмах стижемо! Ништа се не сјекирај, јуначино, долази твој командант. Са транспортерима, са моторизованом јединицом.” Послије пола сата, стигла је помоћ”, завршава причу Зоранић.
Прочитајте још репортажа Небојше ЈеврићаОВДЕ
Извор: Правда/Небојша Јeврић