Прочитајте још:Извор: Политика
ТРАГЕДИЈА У ТРИ ЧИНА: Инжињеринг револуције у Србији
Пише: Мухарем Баздуљ Ишчитавам ових дана књигу Марлене Шпери „Инжењеринг револуције”с поднасловом „Парадокс промовисања демократије у Србији”. Књига је објављена на енглеском у издању штампарије Универзитета у Пенсилванији. Ауторка се већ дуго бави дипломатијом, има двојно (америчко и холандско) држављанство, тренутно ради за УН, а раније је радила, између осталог, за Маршалову фондацију, те за Америчку амбасаду у Хрватској. Књига је изузетно занимљива, јер не само да се бави начинима на који су стране државе и фондације утицале (односно нису утицале) на политичку сцену у Србији од 1990. до 2012. године него и показује како је управо Србија (по)служила Западу као својеврстан глобални покусни кунић кад је реч о новим формама „промовисања демократије”. Уосталом, пред сам крај књиге ауторка дословно каже како је свргавање Милошевића представљало први успешан пример како отворено пружање финансијске помоћи у сврху демократизације, а не тајне операције које води ЦИА, односно директна војна интервенција, носи лавовски део заслуга у рушењу неког диктатора. У наредних пет година, а на истом трагу, долази до рушења Шеварнадзеа у Грузији, затим до „наранџасте револуције” у Украјини, као и „револуције лала” у Киргистану. Од 2011. године следи „арапско пролеће”, односно низ преврата у арапском свету, које велики западни медији изнова пореде са свргавањем Милошевића. Књига Марлене Шпери има пет поглавља. Прво и уводно бави се „промовисањем демократије” и пружањем помоћи политичким партијама у иностранству у понешто уопштеном кључу, док се у последњем, петом, износе закључци. Наслови преостала три поглавља, међутим, индикативни су као лаконски описи фаза „промовисања демократије” у Србији: „Одсуство помоћи у Милошевићевој Србији 1990–1996”, „Припреме за промену режима 1997–2000”, те „Промовисање демократије у Милошевићевој сенци 2001–2012”. У најкраћем, у првој фази помоћи противницима режима скоро да уопште није било, што због санкција, што због перцепције Милошевића као фактора мира на Балкану и националистичког имиџа највећег дела опозиције; у другој фази делило се шаком и капом; у трећој је помоћ најпре пружана искључиво проевропским и антинационалистичким снагама, док је према партијама и лидерима с националистичком позадином и са пртљагом учешћа у рату подигнут својеврстан симболички санитарни кордон. То се променило 2008. године након избора после којих је склопљена коалиција ДС-а и СПС-а. На интервенцију Бориса Тадића, Фондација Фридрих Еберт успоставља везе са СПС-ом, затим промовише ову партију по Немачкој и подупире њен захтев за повратак у чланство Социјалистичке интернационале. То је био сигнал завршетка једне ере. Кад после неколико месеци Томислав Николић и Александар Вучић напусте СРС и формирају СНС, страним фондацијама и међународној заједници више неће бити зазорно да сарађују с њима. Они ни раније нису имали проблема са гласачком подршком, него једино с међународним легитимитетом. Кад је то решено, власт је била иза другог ћошка. У својој књизи Марлена Шпери подвлачи црту и покушава, из перспективе Запада, да извуче закључак који аспекти „промовисања демократије” јесу, а који нису имали успеха, те које лекције из Србије су успешно, а које неуспешно примењене другде у свету. То, наравно, опет подсећа на судбину покусног кунића. Има Агата Кристи онај сјајан кримић „Трагедија у три чина”, где велики глумац сер Чарлс Картрајт убија троје људи да би могао да ожени девојку у коју је заљубљен, мада је већ ожењен, но жена му је у лудници, а као католик не може да добије развод. Детектив Херкул Поаро има мотив за друго и треће убиство: друга жртва зна за Картрајтов брак, а трећа пак страда као неугодан сведок другог убиства, но мучи га чињеница да за прво убиство не може да замисли никакав мотив. И онда му сине: прво убиство је било генерална проба. Картрајт се, као глумац, није усудио да организује тровање на јавном месту оне жртве коју му је било стало да убије, а да претходно не испроба ствар на фактички случајном узорку. То је некако најнеугодније осећање које овдашњи читалац стиче након читања оваквих књига. Цео ратни распад Југославије и каснија такозвана транзиција за Запад су у доброј мери били згодан експеримент, чији се закључци после могу применити на „пацијентима” који су им важнији и до којих им је више стало. Не знам шта бива са заморцима који игром случаја преживе лабораторијске експерименте, али чисто сумњам да их пусте на слободу.
Бонус видео
Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.
портала "Правда" као и ТВ продукцију.
Донације можете уплатити путем следећих линкова:
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
Колумне
Ћеранић: Главне западне амбасаде прате сваки Додиков уздах, а о злочину у име Алаха – преко воље
Проблеми са логиком, или Како је Русија затворила бензинску пумпу
У Казању је завршен састанак земаља-чланица БРИКС-а. Неки од резултата.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ - БОГОСЛУЖБЕНА РЕФОРМА: Шта је учио патријарх Павле ( КЊИГА НА ПОКЛОН )
Већ деценијама у Православној Цркви трају покушаји реформе богослужења.
Слободан Антонић: Етнички неутрална Србија
На црној листи песама забрањених за емитовање на радију и ТВ, све до краја осамдесетих год...