Правда

Го­ри­ла је ма­ки­ја, го­ри­ло је не­бо. Чи­тав дан су па­да­ле гра­на­те са јед­не на дру­гу оба­лу Не­ре­тве. У дво­ри­шту ка­ме­не ку­ће, по­ред ну­жни­ка, рас­па­да­ле су се ле­ши­не по­би­је­них сви­ња. На­ду­ве­не, по­кри­ве­не уси­ре­ном кр­вљу и ро­је­ви­ма му­ва. Сун­це се ни­је ви­дје­ло. Сун­це, ужа­ре­ну цр­ве­ну ку­глу, ог­ње­ну по­га­чу, по­кри­вао је облак цр­ног ди­ма. У ку­хи­њи се чу­ла хар­мо­ни­ка. Пи­ја­ни вој­ни­ци су пје­ва­ли и пу­ца­ли у сви­ње. Дје­вој­чи­ца се скри­ва­ла у по­лу­мра­ку оста­ве, са мач­ком у на­руч­ју. Ша­ре­ном сук­њи­цом ко­ју је за­ди­гла по­кри­ла је мач­ку. Из ње­ног кри­ла ви­ри­ла је са­мо гла­ва мач­ке. Ни­су пла­ка­ле. Ни она ни мач­ка. Је­дан вој­ник је по­вра­ћао кроз про­зор. Дје­вој­чи­ца ни­је зна­ла ода­кле су до­шли вој­ни­ци. Ни­је зна­ла за­што су сви по­бје­гли. За­што су је за­бо­ра­ви­ли. И мач­ка и она би­ле су глад­не.   2. Ка­да су кре­ну­ли за Хер­це­го­ви­ну Цр­ни и По­руч­ник су са со­бом по­ве­ли Сви­ле­ног. Гру­па ко­јој су се при­кљу­чи­ли од по­чет­ка ра­та би­ла је за­јед­но. У Ву­ко­ва­ру су их зва­ли „Вод смр­ти”, у Кра­ји­ни „Га­вра­но­ви”. Они су одав­но сво­ја име­на за­бо­ра­ви­ли. Об­у­че­ни у змиј­ске ко­шу­ље, смо­та­ни у цр­но­круг, при­пи­је­ни уз ка­мен че­ка­ли су ноћ, да по­ку­ша­ју да по­вра­те се­ло Мр­тви До, ко­је су при­је два да­на узе­ли му­сли­ма­ни. Чи­тав дан су се пен­тра­ли уза сти­је­ње да би им до­шли с ле­ђа. Уни­фор­ме су им би­ле ис­ци­је­па­не, ру­ке из­ра­на­вље­не и кр­ва­ве. Био је ле­пљив љет­њи дан; на ка­ме­ну, без во­де. А они су че­ка­ли ноћ. При­пи­је­ни уз ка­ме­њар, без во­де, иако су ис­пред ку­ћа би­ли бу­на­ри. Са пр­вим мра­ком су на­па­ли. По­че­ло је пу­ца­ње, кри­ци. По­пу­ца­ла су ста­кла на про­зо­ри­ма. Пла­фон се ру­шио. Је­дан за дру­гим из­ви­ђа­чи су утр­ча­ва­ли у ку­ћу. Под је био по­кри­вен кр­вљу, ко­ма­ди­ма ме­са. Не­ко је до­зи­вао мај­ку. Дво­ји­ца ра­ње­них су се пре­да­ли, сли­је­пи хар­мо­ни­каш, за­кло­њен ор­ма­ром, у ћо­шку со­бе је и да­ље сви­рао; из ход­ни­ка се чуо крик уми­ру­ћег. Ода­кле је дје­вој­чи­ца зна­ла да су Цр­ни и ње­го­ви мом­ци ко­ји су упа­ли у со­бу при­ја­те­љи. Да не­ће ни­шта ура­ди­ти њој и мач­ки. Ода­кле је то мо­гла зна­ти мач­ка. Упла­ше­на, мач­ка је ис­ко­чи­ла из кри­ла, огре­ба­ла дје­вој­чи­цу по ру­ци и ума­кла на­по­ље. Дје­вој­чи­ца је ис­тр­ча­ла за њом у мрак.

Читајте колимне Небојше Јеврића:Извињења Сребреници

3. Мно­го сам во­лио Сви­ле­ног. И тек кад је по­ги­нуо са­знао сам исти­ну о ње­му. По­бје­гао је од ку­ће пред крај школ­ске го­ди­не и у Не­ђа­ри­ће до­шао као до­бро­во­љац. Пр­во ни­су хтје­ли да га при­ме, али он је ре­као да су му ро­ди­те­љи по­ги­ну­ли у са­о­бра­ћај­ној не­сре­ћи (а ла­гао је). Ре­као је да има два­де­сет го­ди­на (а ла­гао је). Ре­као је да су му за­кла­ли стри­ца (а ла­гао је). По­на­вљао је раз­ред и ни­је смио да оде ку­ћи. По­бје­гао је у Бо­сну. У Не­ђа­ри­ћи­ма је по чи­тав дан ба­цао нож, са дје­ча­ци­ма из на­се­ља, сав ва­жан, по­ка­зи­вао ка­ко се рас­кла­па и скла­па па­пов­ка. За Хер­це­го­ви­ну је кре­нуо због Цр­ног и По­руч­ни­ка. Сви­ле­ни је по­сљед­њи ушао у ку­ћу. Ула­зе­ћи, ви­дио је дје­вој­чи­цу ка­ко тр­чи пре­ко ли­ва­де, пре­ма чу­ки са ко­је је ту­као ми­тра­љез. Хтио је да је за­шти­ти, да јој ка­же да ста­не, да се не бо­ји. Пре­тр­чао је пре­ко ли­ва­де, пре­ско­чио ле­ши­ну сви­ње, за­о­би­шао ка­ме­ни зид. А он­да је ис­пред се­бе угле­дао цр­не си­лу­е­те и осје­тио удар, пао. Ни­је сти­гао да из­ву­че оси­гу­рач од бом­бе. Ухва­ти­ли су га жи­вог. Про­пу­сти­ли су дје­вој­чи­цу да про­ђе и са­че­ка­ли Сви­ле­ног.   4. Ра­сто­ја­ње из­ме­ђу ку­ћа је три­ста ме­та­ра. У јед­ној, на па­то­су, пр­ља­вом од пи­ка­ва­ца, по­вра­ћа­ња, кр­ви, ле­жи Сви­ле­ни, дје­чак круп­них очи­ју. У дру­гој ку­ћи су из­ви­ђа­чи, хар­мо­ни­каш, дво­ји­ца ра­ње­ни­ка и че­тво­ри­ца мр­тва­ца. По­руч­ник има пр­љав за­вој око гла­ве. За­ка­чи­ли су га ко­ма­ди хер­це­го­вач­ког ка­ме­на. Кад гра­на­та уда­ри у крш, на све стра­не по­ле­те сто­ти­не ка­ме­них ге­ле­ра. Озно­је­ни пр­сти му се гр­че­ви­то сте­жу око ра­дио-ста­ни­це. „Ало, уста­шо, ма­му ти је­бем, ја­ви се!” „Бог, деч­ки, про­сим ли­је­по, шта мо­гу да учи­ним за вас?” „Зо­вем да вам је­бем мај­ку!” „Хтио је и овај твој па ви­ше не­ће. Је л’ та­ко да не­ћеш?” Чу­је се уда­рац и крик Сви­ле­ног. „Да­ће­мо вам дво­ји­цу ра­ње­ни­ка и хар­мо­ни­ка­ша ако пу­сти­те дје­ча­ка.” „Вра­ти­ће­мо вам га. Али у дје­ло­ви­ма.” „Ка­кви сте то љу­ди? Да­ће­мо вам тро­ји­цу ва­ших за дје­ча­ка.” „Ко­ју тро­ји­цу! Да­ће­мо их ми ва­ма. Шта ће ми ба­ли­је? Ра­ње­ни­ци ми не тре­ба­ју, а хар­мо­ни­каш не зна сви­ра­ти.” У дру­гој ку­ћи би­ли су Хр­ва­ти. Они су за­ро­би­ли Сви­ле­ног. А „Га­вра­но­ви” су има­ли за­ро­бље­не му­сли­ма­не. „Да­јем ти тро­ји­цу ва­ших за ди­је­те.” „Они су Ала­хо­ви, чет­ник. Ни­су мо­ји. Ра­ди­те по­сао за нас. Пре­ка­сно си се сје­тио а и пит­бул­те­ри­је­ри су ми глад­ни. Мо­рам да их на­хра­ним.” „Зар ни­сте са­ве­зни­ци са њи­ма?” „Ко­љи, Че­до, и су­ши за зи­му. Иона­ко су вам све крм­ке по­би­ли.” Ре­жа­ње па­са ми­је­ша се са кри­ци­ма жр­тве. „Чет­ник, имаш ди­рек­тан пре­нос пре­ко мо­то­ро­ле. Макс, гри­зи; гри­зи, Рекс!” Чу­је се крик Сви­ле­ног и ре­жа­ње па­са. По­руч­ник ис­кљу­чу­је мо­то­ро­лу. Цр­ни кун­да­ком уда­ра у гла­ву пре­стра­ше­ног ра­ње­ни­ка. Јед­ном, он­да још јед­ном. И не при­мје­ћу­је мо­зак, по­ми­је­шан с кр­вљу на ци­пе­ла­ма. У углу со­бе хар­мо­ни­каш сви­ра. Онај ко­ме се у мра­ку не ра­за­зна­је ли­це пу­ца у јед­ног, па у дру­гог за­ро­бље­ни­ка. Хар­мо­ни­каш сви­ра пје­сму ко­ју су не­ка­да за­јед­но пје­ва­ли и ови у овој и они у оној ку­ћи: „Кад та­мо у ба­шти, у хла­ду ја­сми­на, с ибри­ком у ру­ци ста­ја­ше Еми­на.” „Сви­рај на­шу, сто­ко!” — ви­че онај из мра­ка ко­ме се не ра­за­зна­је ли­це. И све је пу­но кр­ви.   5. Су­тра­дан: ка­ме­ном пу­сти­њом, дру­мом ко­ји је, на не­ко­ли­ко мје­ста, раз­ру­шен ми­на­ма, раз­ро­ва­ним гу­сје­ни­ца­ма тен­ко­ва, пре­ма ва­ро­ши­ци из­гу­бље­ној ме­ђу пла­ни­на­ма, пу­ту­ју њих тро­ји­ца. По­руч­ник и Цр­ни, пи­ја­ни од ра­ки­је и бо­ла, об­не­ви­дје­ли од кр­ви, и сли­је­пи хар­мо­ни­каш. Пр­сти-шкор­пи­је лу­та­ју пре­ко дир­ки. Пје­ва­ју о Ко­со­ву и Лов­ће­ну. Сун­це је ви­со­ко на не­бу. По­руч­ник ва­ди згу­жва­не нов­ча­ни­це, ли­је­пи хар­мо­ни­ка­шу на че­ло, ста­вља му на хар­мо­ни­ку. На­ру­чу­је пје­сме. Хар­мо­ни­каш сви­ра и ћу­ти. „Пје­вај, је­си ли до­био ло­ву, пје­вај!” У до­ли­ни, ко­ја је оста­ла за њи­ма, ви­де се се­ла ко­ја го­ре. На ки­ло­ме­тар пред гра­дом ста­ри­ца у цр­ном ис­пред ка­ме­не ку­ће про­да­је тре­шње бо­је згру­ша­не кр­ви, уви­је­не у ли­сто­ве ло­пу­ра, и ра­ки­ју. „Иза­ђи, ку­пи фла­шу.” „Не­мам ви­ше кин­те!” „Не­маш?” „Не­мам. Све сам, бу­ра­зе­ру, дао му­зи­ци”, а гла­ва му пи­ја­но па­да хар­мо­ни­ка­шу на ра­ме. „Ње­му?” „Ње­му... До­бро сви­ра!” „Из­ла­зи, сто­ко, на­по­ље!” — ви­че Цр­ни и из­ба­цу­је хар­мо­ни­ка­ша из ко­ла. Хар­мо­ни­каш па­да пре­ко ка­ме­ња. Хар­мо­ни­ка за­ка­чи вра­та и пу­сти још је­дан крик. А он­да пу­цањ у ка­ме­ној пу­сти­њи. „Он ће мом дру­гу да на­пла­ћу­је му­зи­ку, мај­ку ли му је­бем”, ка­же Цр­ни се­би у бра­ду и, те­ту­ра­ју­ћи, раз­би­ја фла­шу о ка­мен.

Прочитајте још ратних репортажа Небојше Јеврића:Ратна репортажа: Оклопно бициклоРАТНА РЕПОРТАЖА: Хо­џин за­пис и То­ми­на смртРатна репортажа: Глав­ни штаб гво­зде­ног пу­ка „Па­вле Ђу­ри­шић“ и цр­но­гор­ских чет­ни­ка

Извор: Правда/Небојша Јеврић