Запалио се камен. Горио је блиједим плавичастим пламеном. Горила је ријека. Зелена ријека у коју су са каменог моста некад скакали најхрабрији.
Горила је макија, горило је небо. Читав дан су падале гранате са једне на другу обалу Неретве. У дворишту камене куће, поред нужника, распадале су се лешине побијених свиња. Надувене, покривене усиреном крвљу и ројевима мува. Сунце се није видјело. Сунце, ужарену црвену куглу, огњену погачу, покривао је облак црног дима. У кухињи се чула хармоника. Пијани војници су пјевали и пуцали у свиње. Дјевојчица се скривала у полумраку оставе, са мачком у наручју. Шареном сукњицом коју је задигла покрила је мачку. Из њеног крила вирила је само глава мачке. Нису плакале. Ни она ни мачка. Један војник је повраћао кроз прозор. Дјевојчица није знала одакле су дошли војници. Није знала зашто су сви побјегли. Зашто су је заборавили. И мачка и она биле су гладне. 2. Када су кренули за Херцеговину Црни и Поручник су са собом повели Свиленог. Група којој су се прикључили од почетка рата била је заједно. У Вуковару су их звали „Вод смрти”, у Крајини „Гавранови”. Они су одавно своја имена заборавили. Обучени у змијске кошуље, смотани у црнокруг, припијени уз камен чекали су ноћ, да покушају да поврате село Мртви До, које су прије два дана узели муслимани. Читав дан су се пентрали уза стијење да би им дошли с леђа. Униформе су им биле исцијепане, руке изранављене и крваве. Био је лепљив љетњи дан; на камену, без воде. А они су чекали ноћ. Припијени уз камењар, без воде, иако су испред кућа били бунари. Са првим мраком су напали. Почело је пуцање, крици. Попуцала су стакла на прозорима. Плафон се рушио. Један за другим извиђачи су утрчавали у кућу. Под је био покривен крвљу, комадима меса. Неко је дозивао мајку. Двојица рањених су се предали, слијепи хармоникаш, заклоњен ормаром, у ћошку собе је и даље свирао; из ходника се чуо крик умирућег. Одакле је дјевојчица знала да су Црни и његови момци који су упали у собу пријатељи. Да неће ништа урадити њој и мачки. Одакле је то могла знати мачка. Уплашена, мачка је искочила из крила, огребала дјевојчицу по руци и умакла напоље. Дјевојчица је истрчала за њом у мрак.
Читајте колимне Небојше Јеврића:Извињења Сребреници
3. Много сам волио Свиленог. И тек кад је погинуо сазнао сам истину о њему. Побјегао је од куће пред крај школске године и у Неђариће дошао као добровољац. Прво нису хтјели да га приме, али он је рекао да су му родитељи погинули у саобраћајној несрећи (а лагао је). Рекао је да има двадесет година (а лагао је). Рекао је да су му заклали стрица (а лагао је). Понављао је разред и није смио да оде кући. Побјегао је у Босну. У Неђарићима је по читав дан бацао нож, са дјечацима из насеља, сав важан, показивао како се расклапа и склапа паповка. За Херцеговину је кренуо због Црног и Поручника. Свилени је посљедњи ушао у кућу. Улазећи, видио је дјевојчицу како трчи преко ливаде, према чуки са које је тукао митраљез. Хтио је да је заштити, да јој каже да стане, да се не боји. Претрчао је преко ливаде, прескочио лешину свиње, заобишао камени зид. А онда је испред себе угледао црне силуете и осјетио удар, пао. Није стигао да извуче осигурач од бомбе. Ухватили су га живог. Пропустили су дјевојчицу да прође и сачекали Свиленог. 4. Растојање између кућа је триста метара. У једној, на патосу, прљавом од пикаваца, повраћања, крви, лежи Свилени, дјечак крупних очију. У другој кући су извиђачи, хармоникаш, двојица рањеника и четворица мртваца. Поручник има прљав завој око главе. Закачили су га комади херцеговачког камена. Кад граната удари у крш, на све стране полете стотине камених гелера. Ознојени прсти му се грчевито стежу око радио-станице. „Ало, усташо, маму ти јебем, јави се!” „Бог, дечки, просим лијепо, шта могу да учиним за вас?” „Зовем да вам јебем мајку!” „Хтио је и овај твој па више неће. Је л’ тако да нећеш?” Чује се ударац и крик Свиленог. „Даћемо вам двојицу рањеника и хармоникаша ако пустите дјечака.” „Вратићемо вам га. Али у дјеловима.” „Какви сте то људи? Даћемо вам тројицу ваших за дјечака.” „Коју тројицу! Даћемо их ми вама. Шта ће ми балије? Рањеници ми не требају, а хармоникаш не зна свирати.” У другој кући били су Хрвати. Они су заробили Свиленог. А „Гавранови” су имали заробљене муслимане. „Дајем ти тројицу ваших за дијете.” „Они су Алахови, четник. Нису моји. Радите посао за нас. Прекасно си се сјетио а и питбултеријери су ми гладни. Морам да их нахраним.” „Зар нисте савезници са њима?” „Кољи, Чедо, и суши за зиму. Ионако су вам све крмке побили.” Режање паса мијеша се са крицима жртве. „Четник, имаш директан пренос преко мотороле. Макс, гризи; гризи, Рекс!” Чује се крик Свиленог и режање паса. Поручник искључује моторолу. Црни кундаком удара у главу престрашеног рањеника. Једном, онда још једном. И не примјећује мозак, помијешан с крвљу на ципелама. У углу собе хармоникаш свира. Онај коме се у мраку не разазнаје лице пуца у једног, па у другог заробљеника. Хармоникаш свира пјесму коју су некада заједно пјевали и ови у овој и они у оној кући: „Кад тамо у башти, у хладу јасмина, с ибриком у руци стајаше Емина.” „Свирај нашу, стоко!” — виче онај из мрака коме се не разазнаје лице. И све је пуно крви. 5. Сутрадан: каменом пустињом, друмом који је, на неколико мјеста, разрушен минама, разрованим гусјеницама тенкова, према варошици изгубљеној међу планинама, путују њих тројица. Поручник и Црни, пијани од ракије и бола, обневидјели од крви, и слијепи хармоникаш. Прсти-шкорпије лутају преко дирки. Пјевају о Косову и Ловћену. Сунце је високо на небу. Поручник вади згужване новчанице, лијепи хармоникашу на чело, ставља му на хармонику. Наручује пјесме. Хармоникаш свира и ћути. „Пјевај, јеси ли добио лову, пјевај!” У долини, која је остала за њима, виде се села која горе. На километар пред градом старица у црном испред камене куће продаје трешње боје згрушане крви, увијене у листове лопура, и ракију. „Изађи, купи флашу.” „Немам више кинте!” „Немаш?” „Немам. Све сам, буразеру, дао музици”, а глава му пијано пада хармоникашу на раме. „Њему?” „Њему... Добро свира!” „Излази, стоко, напоље!” — виче Црни и избацује хармоникаша из кола. Хармоникаш пада преко камења. Хармоника закачи врата и пусти још један крик. А онда пуцањ у каменој пустињи. „Он ће мом другу да наплаћује музику, мајку ли му јебем”, каже Црни себи у браду и, тетурајући, разбија флашу о камен.
Прочитајте још ратних репортажа Небојше Јеврића:Ратна репортажа: Оклопно бициклоРАТНА РЕПОРТАЖА: Хоџин запис и Томина смртРатна репортажа: Главни штаб гвозденог пука „Павле Ђуришић“ и црногорских четника
Извор: Правда/Небојша Јеврић