Правда

Игра­ли су на вр­ху бр­да Жуч, из­над Во­го­шће, по­ред зе­му­ни­це по­кри­ве­не гре­да­ма од сру­ше­не шта­ле. У зе­му­ни­ци је би­ло смр­дљи­во и вла­жно, ни­је им се у њу ула­зи­ло. Ода­тле, са вр­ха бр­да, на­во­ди­ли су на­шу ар­ти­ље­ри­ју. А тре­нут­но је ми­ро­ва­ла. Игра­ли су по­кер, ка­да су по­че­ле да па­да­ју гра­на­те. Са­му­рај је имао два па­ра ке­че­ва, Грк три­линг да­ма, Пи­зда­ра три сед­ми­це, то је ви­ђе­но. Ми­шко Кра­љев­ча­нин твр­дио је да има фул. То ни­је ви­ђе­но. Би­ла је то стра­шна пар­ти­ја. Био је ре­пот, па ду­пло, па опет ду­пло, па три­ста пре­ко, ка­да је па­ла пр­ва гра­на­та, иза њих. „Пра­тим”, ре­као је Грк и ни­је се по­мје­рио с мје­ста. „Ду­пло”, ре­као је Са­му­рај. Пи­зда­ра ни­је сти­гао ни­шта да ка­же, ка­да је па­ла дру­га гра­на­та. „Тре­ћа ће у нас”, ре­као је Ми­шко, али ни­ко ни­је устао да се скло­ни у бун­кер. Ни­ко се ни­је по­мје­рио. Би­ла је то ве­ли­ка пар­ти­ја, а по­кер је озбиљ­на игра. Ко уста­не да се скло­ни у бун­кер исто је као да је ба­цио кар­те. „Тре­ћа ће на нас”, по­но­вио је Ми­шко. „Је л’ до­ла­зиш?” — пи­тао је Грк. „Ако пра­тиш, по­ло­жи па­ре”, ре­као је Пи­зда­ра. А он­да је па­ла тре­ћа. Пра­во на зе­му­ни­цу на вр­ху бр­да. Гра­на­та ми­но­ба­ца­ча од сто два­де­сет ми­ли­ме­та­ра. Про­би­ла је кров зе­му­ни­це, на­пра­вљен од на­тру­лих гре­да, и екс­пло­ди­ра­ла уну­тра. Ни је­дан ге­лер ни­је ни­ко­га за­ско­чио. Да су се скло­ни­ли, да су би­ле ло­ши­је кар­те, ни­ко не би пре­жи­вио. Тог да­на игра­на је ве­ли­ка пар­ти­ја по­ке­ра са че­тво­ри­цом по­бјед­ни­ка, и то је тре­ба­ло про­сла­ви­ти. Прочитајте још ратних репортажа ОВДЕ. Извор: Правда/Небојша Јеврић