Две деценије од краја рата у Хрватској и Босни, народи Балкана нису ближи суштинском помирењу. Кључни проблем су политичке игре великих држава, пре свега Немачке, Британије и САД-а.
Премало је времена прошло од сукоба на Косову и Метохији 1999. године да би се разумели Срби и Албанци. Две деценије од “Дејтона” очигледно нису ништа за помирење у Босни и Херцеговини. Ни 70 година од Другог светског рата није било довољно за трајни мир међу народима Југославије. На Балкану само је за рат потребно мало. Чини се, доста је свега неколико дана. Да су народи “од Вардара па до Триглава” одувек били више пријемчиви мржњи, насиљу и потезању оружја него миру и разумевању историја даје небројено доказа. Последњи покушај корака ка помирењу, направљен у Сребреници, показао је да се Срби и Бошњаци данас подједнако мрко гледају као 1992. године. Ово искуство буди и стрепњу да и прослава две деценије од “Олује”, која се помпезно најављује у Загребу и Книну, не покаже да је атмосфера у Хрватској 2015. идентична као у пролеће 1991. или лето 1995. То би, већ се јавно страхује, био последњи ексер закуцан у ковчег толеранције и помирења на Балкану. Разлога за то није мало - историјски континуитет нетрпељивости, једнострана култура сећања, политичке елите оптерећене интересом, али и мале игре великих сила... Две деценије пошто је стављена тачка на рат у БиХ и Хрватској, утисак је да је помирење народа даље него икада. Анрићево виђење мржње сажето у “Писму из 1920.”, подједнако је живо и актуелно као када је и написано. - Босна је земља мржње. Од свакога се тражи и очекује да мрзи, да се сврстава и на томе истрајава. Над нама се ковитлају урагани мржње - завапио је још тада писац, поставивши трајну дијагнозу свих наших неразумевања и подела. Једна од кључних препрека помирењу јесте различито читање прошлости. Дијаметрално супротна виђења истих догађаја прејака су арматура балканским бункерима у којима дубоко ушанчени народи тумаче прошлост и чекају будућност. На то мисли писац и публициста Мухарем Баздуљ када каже да један од основних разлога за све напетости на овом простору лежи у различитој интерпретацији како рата, тако и догађаја који су до њега довели. Чак и кад постоји сагласност о чињеницама, интерпретација је другачија. - За Хрвате, рецимо, “Олуја” је величанствена ослободилачка акција, а за Србе највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. За Бошњаке, у Сребреници се 1995. године догодио геноцид, а за Србе ратни злочин. Наводим само два примера из 1995. године, а има их много из целих деведесетих: Вуковар, Дубровник, опсада Сарајева, акција “Бљесак” све до НАТО бомбардовања - набраја Баздуљ. У том смислу, подсећа, на нашем простору постоји стање “замрзнутог конфликта”. - Више фактора је ту пресудно, али не треба потценити наивност с којом овдашњи народи пристају да играју споредне улоге у игранкама великих сила и неспремност да се комшијски колективно окрену према бољој будућности. Није нужно да око сваке историјске чињенице постоји сагласност, ако би постојао консензус о будућности. Потребна нам је свест да ће бити трагично ако будемо имали још двадесет или тридесет генерација које ће бити заточене у мочвари деведесетих. Да је кључни разлог кошкања на тесном балканском брвну различито схватање историје, односно, узимање само оних сегмената који су по вољи званичним тумачењима догађаја из прошлости, сматра и политички аналитичар из Загреба Давор Ђенеро. Он ипак оцењује да последњи догађаји у Сребреници, који су многи видели као мрачно предсказање новог сукоба, ствара само привид тензије. - Последње напетости неће резултирати већим проблемима. Нико више нема ресурса за нови рат, а и међународне околности су такве да до тога не може ни доћи - каже Ђенеро. - Све државе су у евроинтеграционом процесу и ЕУ ће својим механизмима уклонити све могућности ратног сукоба. Ђенеро наводи и пример Хрватске у којој се различите чињенице које кроје реалност - просто заборављају. - Парада у Хрватској, поводом “Олује”, гротескна је, јер се заборавља да је Европска унија, чија је Хрватска чланица, пре свега мировни, па тек онда политички и економски пројекат - објашњава наш саговорник. Утисак је, међутим, да је ЕУ под теретом својих проблема више нема ни жеље ни воље да лечи старе ране и исправља криве Дрине и Крке. Њихов једини интерес јесте контролисана ситуација у којој ће се капитал несметано умножавати, али и спроводити њихови политички интереси. Социлог Љубиша Деспотовић каже да регион данас није ни ближе ни даље од помирења него што је био пре двадесет година. Суштина је, по њему, у нерешеним националним питањима, која су засада енгима без кључа. - Свака држава и нација, нарочито оне синтетичке које хиљаду година нису имале државе, и данас покушавају да захвате нешто мимо својих граница - каже Деспотовић. - Економски аспект не иде у прилог помирењу, јер су све нове државе економски далеко испод оног што су биле пре распада СФРЈ. А евроинтеграције су, наводи наш саговорник, само привид да ће регион да се смири и крене у фазу политичког и економског развоја: - Али, у гротлу тих држава, као и шире на Балкану и у Европској унији, имамо процесе који све радикализују - јаку економску кризу и миграције становништва. Регија је пред ерупцијом, иако обичан човек жели само мир. Деспотовић сматра да су Срби најспремнији за помирење, што, како каже, проистиче и из њиховог југословенства, али и због тога што Србија олако прелази преко својих националних интереса и подједнако олако прихвата интеграције. - То што Срби највише желе помирење је добро, неко треба да буде локомотива у тим процесима, али не по цену националних интереса - наводи он. Колико је, међутим, пут до праштања и толеранције дуг и кривудав најбоље се види у бившим југословенским републикама. Сви смо сведоци да се поверење међу народима тешко стиче, а лако прекида. Кључни је опет обичан човек. “Рат се рађа у маси, а помирење само међу појединцима”, мисао је којој се нема шта додати нити одузети. Да није великих сила, додуше. - Народи би се између себе некако и разумели, али кључан проблем су политичке игре великих држава, пре свега Немачке, Британије и САД. Сва национална и политичка права која уживају други народи у српском случају представљене су само као провизоријум направљен само да би био заустављен рат - истиче историчар Чедомир Антић. Што се тиче односа Срба и Хрвата, он као проблем види што је за Србију рат у Хрватској и БиХ завршен 1995. године и од тада званични Београд настоји да све то мање-више заборави: - Најбољи пример лоше намере је понашање хрватских влада. Све су добили, у свему успели, али већ је извесно да су мржња и прогон Срба били само манифестација моћи снага које живе дубоко у хрватском друштву и за које је однос према Србима био само легитимација. Мислим да ће антисрпска осећања у Хрватској у будућности само расти, без обзира на то што Срби више не играју никакву улогу у хрватској политици - наводи Антић.
Мржњом до поштовања
Невладине организације се залажу за беспоговорно суочавање са прошлошћу сваког народа, а посебно српског, што је по њима први корак ка трајној нормализацији односа. Историје и локалне прилике, међутим, отварају простор и за нека сасвим другачија виђења овог проблема. Такво је и виђење светски познатог словеначког филозофа Славоја Жижека, који без ограде и длаке на језику позива Србе, Хрвате и Босанце да отворено признају једни другима да се не подносе. Једино тако је могуће заборавити братство и јединство и изградити полазиште за поштовање међу народима.
Нисмо у деведесетим
Срби, Хрвати и Бошњаци сваког лета полажу испит из толеранције и разумевања и редовно - падају. Тако је било и овог јула, када се у центру пажње домаће и светске јавности поново нашла Сребреница. Према речима писца Мухарема Баздуља, упркос сугестивним моментима и емоцијама, то не значи да смо се сви колективно поново вратили у деведесете. - Нисам нерационални оптимиста, али мислим да део пута који је досад пређен у нормализацији односа између наших народа ипак није угрожен последњим догађајима. Проблем је, међутим, што је до сада пређени део и кратак и недовољан.
Прочитајте још:
Извор: Новости
