Правда

У складу са свим теоријама револуција, у Украјини би требало да се одвија радикализација револуционог процеса, а то значи да би власт требало да пређе из руку умерених у руке екстремних, какав и јесу Десни сектор и други ултранационалистички, чак неонацистички батаљони типа „Ајдара” и „Азова”. Догађаји у Мукачеву почели су као обични сукоби између криминално-политичких групација. Конкретно, то је био конфликт између Михаила Лањоа и Виктора Балоге због контроле кријумчарских токова између Украјине и Европске уније. Виктор Балога финансира Десни сектор и користи га за остваривање својих пословних интереса. Међутим, пошто су радње Десног сектора, који је навикао да некажњено убија људе у Донбасу, у класичном сукобу криминалаца довеле до смрти неколико људи, сукоб је од борбе између кријумчара добио димензије политички конфликта. Кијевским владарима у овом тренутку нису потребне услуге Десног сектора и других ултранационалистичких и неонацистичких милитаризованих формација, помоћу којих су својевремено дошли на власт. Када је било потребно на трговима ризиковати живот и бацати Молотовљеве коктеле на спецајлце из „Беркута”, Десни сектор је био потребан. Када је украјинска армија одбијала да ратује с Донбасом, Десни сектор и други неонацистички батаљони били су потребни. А сада, када је армија Украјине потпуно потчињена киејвској влади и када 90 одсто борбених дејстава води управо она, сви ти неонацистички и ултранационалистички батаљони почели су да сметају. Кијев одавно тежи или да их распусти, или да их стави под пуну контролу, интегрисањем у структуре типа Националне гарде МУП или у оружане снаге Украјине, и при том их лиши сваке аутономије. А ти батаљони, нормално, теже да сачувају своју управљачку и политичку аутономију. Део бораца из Десног сектора Кијев је чак спреман да ликвидира уколико се не потчине, али се труди да то учини рукама армије Новоросије, а не сам. Већина бораца тих батаљона је уверена да их по налогу кијевске власти намерно гурају под артиљеријску ватру армије Новоросије или да оружане снаге Украјине остављају те батаљоне у окружењу (џепови код Иловајска и Дебаљцева), како би армија Новоросије могла да их уништи што је више могуће. Та ситуација није нова: често се у историји револуцинарна снага одриче својих екстремних одреда који су је довели на власт. Између осталог, са истим проблемом као Порошенко и Јацењук -својевремено се суочио Хитлер, када су вође јуришника Рем и Штрасер захтевали наставак револуције и одбијали да се потчине наређењу о њиховом укључивању у веће војно-полицијске структуре. Хитлер је тај проблем решио помоћу „ноћи дугих ножева”, када је елиминисано вођство јуришника, а остали су били потчињени полицији, армији и СС. Исти такав задатак је пред Порошенком — да претвори тешко управљиве јуришнике из Десног сектора у дисциплиноване „есесовце”. При том, XXI век је хуманији, зато Десни сектор и друге батаљоне екстремиста покушавају да потчине притиском, без крвопролића. Да ли та ситуација може да се изроди у трећи мајдан? То питање нас доводи до проблема природе садашњег кијевског режима и природе неонацистичких батаљона. Да поновим: према свим теоријама револуције - свака револуција се постепено радикализује. Тако је било у време Белике руске револуције, Велике француске револуције и многих других. Слаби револуционари, како то обично бива, предају власт екстремистима, а екстремисте обично замењује диктатор. Тако би, када би се у Украјини заиста радило о револуцији, Десни сектор вероватно направио трећи мајдан. Ради се о томе да у Украјини никада није било никакве револуције. У Украјини се догодио вештачки државни преврат, који су при том извеле спољне силе. Није Десни сектор направио револуцију, већ су тајне службе страних држава уз помоћ неонациста-десносектораша и ултранационалиста типа Александра Турчинова, Арсенија Јацењука и Петра Порошенка извршиле државни преврат, користећи слабост о попустљивост Виктора Јануковича и издају чланова његовог тима. Очигледно је да стране тајне службе на овај или онај начин учествују у свакој револуцији, али су у догађајима на кијевском Мајдану управо оне одиграле одлучујућу и главну улогу. За револуцију је био кључан захтев потпредседника САД Џоа Бајдена да се не примењује насиље против десносектораша. Фактички, Бајден је био главни мотор државног преврата, па је његова подређена Викторија Нуланд добила задатак да формира владу Украјине. Управо њих двоје су и данас стварна сила у тој земљи. Наравно, већи део припадника Десног сектора чине људи са неонацистичким ставовима, али они нису прави, већ вештачки неонацисти. Они нису самостално дошли на неонацистичке позиције. Ти ставови су формирани под утицајем изузетно снажне пропаганде која делује као тешка дрога и која потпуно потчињава себи личности које нису довољно ојачале. Свест хиљада младих момака који су постали припадници тих екстремистичких батаљона, делимично и свест милиона украјинских грађана, лако може бити промењена помоћу пропаганде. У случају Десног сектора, то значи да су сада под утицајем политичких руководилаца, које је именовао Дмитриј Јарош, они убеђени да је Јарош прави херој револуције који је свргнуо издајника Јануковича, а да је Аваков њихов непријатељ и издајник револуције. Али, ако батаљони Десног сектора буду потчињени Авакову - он ће послати своје политичке руководиоце и већ кроз месец дана борци Десног сектора ће бити убеђени да издајник није Аваков, већ Јарош, а да је Аваков прави лидер и вођа. Мислим да ће на крају крајева тако и бити. Десни сектор се тренутно не бори за власт, он води одбрамбене битке, пошто је страна која напада Кијев, који тежи да претвори „јуришнике” у „есесовце”, то јест да пређе са хаотичног тешко управљивог терора на системски терор против Донбаса и политичких противника кијевске власти којим се управља из једног центра. Кијевски штаб ће највероватније успети да постепено реализује тај задатак без прибегавања крајностима типа „дугих ножева”. Хитлер је морао да приреди масакр „дугих ножева” пошто су његова револуција и јуришници били прави. Али, фебруарска револуција у Кијеву и јуришници Десног сектора су вештачки и типичан су медијски производ XXI века, где је све лажно, али зато постоји велики дефицит свега правог. Тако је и кијевска „револуција достојанства” типична лажна револуција XXI века. Оне делује као револуција само лаковерним људима, који верују телевизији или Фејсбуку. Права је, нажалост, само крв Донбаса и Украјине коју проливају неонацисти.

Прочитајте још:БИТКА ЗА ДОЊЕЦК: Пуца на све стране (ВИДЕО)Лазански: „Рат у Суљагића сокаку“, или како БиХ планира блицкриг на Републику Српску

Извор: fakti.org