Правда

Бити мала држава, и правилно схватити своје место у свету, свакако је један од најтежих задатака људи који су добили прилику да таквом малом државом управљају. Твоји интереси, или оно што ти се чини да су твоји интереси, често су тек рефлексија неке много шире приче, и интереса оних који имају много веће земље, веће ресурсе, новац, силу, него што једна мала држава може и да сања. Самим тим, поставља се логично питање - колико су твоји снови, о било чему, заиста твоји, а колико их сањаш у нечије име. И сам почетак онога што зовемо српском државношћу, управо је такав. Од устанака који су зависили од аустријске и руске помоћи, до првих планова о уједињењу Срба и осталих јужних Словена, који су створени у париском хотелу "Ламберт", у којем је пољски кнез и дипломата Адам Чарторијски радио на јачању антируске и антиаустријске делатности широм Европе, не би ли му то помогло у ослобађању, не Србије (већ је била углавном ослобођена), него Пољске. Подршка Енглеске и Француске његовим тежњама, била је, у Европи тог доба, више него разумљива. Управо из тог хотела кренуо је ка Србији и његов изасланик Франтишек Зах, Чех, са задатком да Илији Гарашанину, истакнутом представнику уставобранитељског режима, представи планове антируске и антиаустријске коалиције. Документ са којим је Зах упознао Гарашанина звао се - "План стварања заједничке државе Јужних Словена, ослобођених из ропства Аустрије и Турске, снагом српске државе". Много касније, под књазом Михаилом, Гарашанин ће постати присталица Штросмајера и југословенске идеје, али, у тренутку када се упознао са Захом и његовим документом, био је, пре свега, задојен романтичарском идејом уједињења, не Словена, него Срба. Зато је, према историчарима, у своје чувено "Начертаније", уврстио готово 90 одсто Заховог текста, без икаквих измена, уз само једну разлику. Термин "јужни Словени", заменио је терминима "Срби" и "Србија". Захов план се остварио, много година касније, и многи у Србији му то никада неће опростити, али не помињемо га овде због расправе о југословенству, већ због подсећања на ту гадну чињеницу да, у тренутку када, ево и данас, сањамо снове и бирамо стране, треба да будемо свесни тога да у светској играоници, никада, до краја, не можемо да будемо сигурни за чији рачун то радимо. Но, од "њиховог" Заха (Франтишек Зах је касније био и српски министар војни, и ђенерал и начелник Ђенералштаба) и нашег Илије може се научити и нешто позитивно. Пре свега оно на чему је, у Начертанију, инсистирао тадашњи министар унутрашњих дела Гарашанин - да не постоји озбиљан државни (у његовом случају - национални) план који се заснива на кратком периоду. Имати визију места које ће твоја држава заузимати кроз сто година, то је, по Гарашанину, посао праве државе и правих државника. И ту смо сада, негде, у садашњости. Србија је, после паузе од целих 88 година (колико је Тито живео, што је само сладак детаљ, за све који би и данас да му забијају колац у мртво срце), коначно, поново Србија - држава, своја и наша, без обзира на то што се, и данас, многи од нас према њој понашају као према нежељеном детету из пропалог брака. И управо тој, нашој Србији, морамо изнова да нађемо место у свету.

Прочитајте још:ПОЛИТИКО: Косовски лидери су криминалци огрезли у ратним злочинимаПУТИН НАЦИЉАО РУМУНИЈУ: Долетели бомбардери Ту-22М3 на Крим!

Потребан нам је, другим речима, план. Не дневни, не петогодишњи, него управо онај о којем је говорио Гарашанин. Где ћемо бити за сто година - то је наше основно питање. За почетак, оно што је добро, ова влада, и она која је настала 2012. године, поставиле су то питање. После година конфузије, маштања о разним стубовима, и овоме и ономе, Србија је, ако ништа друго, схватила да има права на свој интерес и на свој план. Разабрати шта ћемо у том плану планирати за себе, и због себе, а шта ће нам потурати као наш интерес, а биће туђ - то је већ тежи део посла. Прича о санкцијама Русији најбољи је пример управо тог "заступања интереса других", а све правећи се да је твој. Европа и Америка, огромне, и даље су највећи спољнотрговински партнери Русије, а од нас, који процентуално, у односу на њих, имамо размену са Русијом на нивоу статистичке грешке, тражено је да уведемо санкције Русији. И одбили смо. Разлог, врло једноставан - не одговара нашим интересима. Као што, с друге стране, нашим интересима не одговара, и то смо такође рекли, и то Русији, да енергетски зависимо само од големог пријатеља са истока. И као што смо рекли и да је наш основни интерес, приоритет, да будемо део Европске уније. Играти отворених карата у свету који своје карте крије, једини је начин малој држави да не упадне у ону врсту кататоније у којој нечија непомичност никако не значи и одсуство суманутих идеја, него управо супротно - што си, наизглед, непомичнији, у глави ти је све горе и сањаш све луђе снове. Србија, дакле, мора да се креће ка свом циљу, и да у том кретању буде рационална, отворена, јасна и ослобођена свих илузија и митова о сопственој величини и значају. И данас, свуда по свету, постоје разни хотели "Ламберт". Питање је само да ли ћемо чекати да нам неко из њих дође у госте, и донесе план, или ћемо сами да прошетамо до рецепције и кажемо - изволите, ово је наш план. За следећих сто година. Извор: Недељник / Правда