Правда

Звони на врата Јована Јовановића и каже лозинку: - Рода је слетела на Калемегдан! - А ви тражите Јовановића из ЦИА, он је спрат више! Дуго је и овај виц тумачен нашом потребом да све мистификујемо, па чак и да је Београд један од водећих шпијунских центара Европе из Титовог ваката. Међутим, када је Национални обавештајни савет САД објавио збирку систематизованих обавештајних извештаја о Југославији, који покривају период од Титовог раскида са Стаљином 1948. до 1990. године, уочи самог распада Југославије, и то као трећу публикацију - прве две су биле посвећене Кини и Вијетнаму, видимо да порука вица није била далеко од стварности. Појава ових документа открива и све дилеме које су се јављале у Вашингтону око независног положаја Југославије и како се, у надолазећем времену, формирао однос према том питању. Документи, од којих су неки старији и од пет деценија, представљају процене и закључке најбољих стручњака из редова обавештајне заједнице САД у то време. У предговору збирке докумената ЦИА о Југославији такође пише: "Наш је циљ да здружимо најбоље умове који се могу наћи ради разматрања најширег спектра мишљења и ставова како би се потпуно истражиле алтернативне претпоставке и могућности". Сакупљање и систематизовање расположивих извештаја за ово издање изискивало је напоре великог броја људи. Најангажованији су били Џон К. Ален из обавештајног аналитичког бироа ЦИА и Мартен ван Хеувен, бивши обавештајни функционер за Европу. Велики допринос дао је и Ли Хамилтон, директор Међународног центра "Вудро Вилсон". Овај дугогодишњи конгресмен и члан Одбора за спољну политику је давао подршку Српском конгресу уједињења и тадашњем председнику Мирославу Мајку Ђорђевићу од самог оснивања. Почетком деведесетих година је чак руководству ове организације рекао да је једна од грешака САД што су некритички прихватани извештаји о БиХ амбасадора из Београда Ворена Цимермана. У уводу књиге каже се и ово: "Чак ни рађање шест држава које су некад чиниле Југославију не представља крај ове приче. То је, додуше, почетак друге приче коју су дипломате, војни стручњаци и представници невладиних организација, у овом тренутку активни у региону, спремни да провере и потврде. Ако је тачно да историја учи, онда ово запажање треба обилато примењивати у области у којој су, изгледа, често на несрећан и беспомоћан начин, историјска сећања и успомене народа који радије живи у прошлости него у суочавању с будућношћу". Зашто је Југославија уопште била важна за САД? Америчко интересовање за Балкан датира од самог стварања југословенске државе. После Првог светског рата председник Вудроу Вилсон и његови саветници били су врло ангажовани у изради мапе будућности Балкана пре и за време Париске мировне конференције. Остала је запамћена његова реченица приликом доделе Ордена слободе Михајлу Пупину, управо после Париске мировне конференције: "Добар си Американац зато што си добар Србин." (Додуше, у Вашингтону се током последњих двадесетак година нерадо сећају овог догађаја и ове реченице.) Када су земље чланице Коминформа 28. јуна 1948. осудиле Југославију због тога што води непријатељску политику према Совјетском Савезу и искључиле Београд из савеза, изненађење у Вашингтону - као и свуда на Западу - било је потпуно. На вест о расцепу Вашингтон није био способан или спреман да делује, иако је још у фебруару 1947. године амерички отправник послова у Београду Џон Кебот упозоравао на могућност раскида на релацији Београд - Москва. У јуну 1947. Он је поновио да југословенски интереси "можда не следе увек слепо руске инструкције". Уследило је 7. јула 1947. још једно његово упозорење, у којем тврди да су "сукоби интереса са Русијом неизбежни". Кад су ову поруку показали тадашњем државном подсекретару Дину Ачесону, он је, према извештајима, преко текста написао "ђубре". Годину дана касније, тачније 18. јуна 1948, нови отправник послова Р. Борден Римс јавља у Вашингтону да је "уверен да постоји дефинитиван раскид Београда и Москве". И Вашингтон је почео да на Југославију гледа другим очима, као на део ширег хладног рата Исток-Запад. Ево једне процене ЦИА о политичкој ситуацији у Југославији 1949. године: - Постоје извесне мањинске групе у Црној Гори, Македонији и можда другим југословенским републикама које би напале Титов режим у замену за обећања приоритетног третмана од Совјетског Савеза... Проглашење "независне" Македоније имало би мало успеха у напорима да се задобије подршка већег броја југословенских Македонаца, бар у току 1949. У случају озбиљне претње у било које време 1949. Тито би могао да организује масовно пресељење непоузданих Македонаца у друге области Југославије - било је наведено у једном извештају ЦИА. Штаб за политичко планирање у Вашингтону ће убрзо урадити меморандум у коме ће доминирати реченица: "Први пут у историји сада имамо у међународној заједници једну комунистичку државу која је независна од Москве". С Титовим одласком и крахом институција и структура друштва у прелазном периоду, пажња аналитичара усмерава се на чиниоце који воде растурању Југославије. Кључно питање јесте да ли ова земља може да опстане као савезна држава. У процени која је објављена 31. јануара 1983. под насловом "Југославија: приближавање кризе?" даје се згуснута и свеобухватна анализа у чијем се средишту налазе посебно два проблема с којима се суочава ново руководство: економско пропадање и међуетничке напетости... Највећа криза вероватно ће долазити постепено, и није вероватно да ће доћи већ наредне године. Ипак, Југославија ће остати на свом путу: превазилажење кризе зависиће од самог руководства Југославије. - Ни комунистичка партија, ни Југословенска народна армија нису способне да очувају федерацију. Партија је у распаду; армија је изгубила престиж због снажне комунистичке идентификације и зато што је многи у Југославији сматрају институцијом којом доминирају Срби - писали су обавештајци САД. - Није се појавио свејугословенски политички покрет који би испунио празнину насталу колапсом Титове визије југословенске државе. И неће се ни појавити. Пуне 42 године обавештајне службе САД слале су извештаје, анализе и процене у којима се увек истицало да ће Југославија остати јединствена држава. Међутим, 1990. њихове оцене биле су да то више неће бити тако. Аргументи на којима је почивао овакав закључак заснивали су се на унутрашњим подацима, уз кратак осврт на спољни утицај. Овај утицај вероватно је био од већег значаја него што су то хтели или смели да поверују политичари у Вашингтону. У процени објављеној 18. октобра 1990. ствари се доводе до врхунца и истиче: - Југославија ће престати да функционише као федерална држава у року од годину дана и вероватно ће се распасти на два дела. Економске реформе вероватно неће зауставити њен распад. Србија ће блокирати покушаје Хрватске и Словеније да се створи свејугословенска конфедерација - јавили су амерички обавештајци. - Вероватно ће доћи до оружаног устанка Албанаца на Косову. Општи међурепублички рат високог интензитета није вероватан, али распад ће пратити озбиљни локални сукоби, који ће се наставити и после њега. Насиље ће бити неконтролисано и брутално. Америка и европски савезници не могу да учине много у заштити југословенског јединства. Југословени ће те напоре разумети као супротне залагању за демократију и самоопредељење. Југословенска федерација ближи се своме крају, јер су при крају и резерве политичке воље за њено очување. У току наредне године федерација ће престати да постоји; у року од две године Југославија ће вероватно нестати као држава." Амерички аналитичари потом кажу: "Снаге унутар Србије, Хрватске и Словеније представљају мешавину националног поноса, локалних економских аспирација и историјски међусобно нетрпељивих верских и културних идентификација. У Словенији и у мањој мери у Хрватској, нови национализам је прозападно оријентисан, демократски и предузетнички; у Србији, он је оптерећен статичном економијом, милитаристичком традицијом, уз преферирање јаке централне владе предвођене динамичним лидером." Из данашњег угла посматрано, извесне слабије процене развоја догађаја, америчке обавештајне заједнице, и оног што ће се заиста збити, проистичу из одређених предрасуда и стереотипа о појединим народима и крајевима бивше Југославије, које нису мењане, без обзира на своје четвородеценијско озбиљно присуство у СФРЈ. У време када је писана ова процена, Европа је пролазила кроз дубоку политичку трансформацију. Совјетска империја се тресла и осипала, а њена пукотина ће све више расти и довести до распада земље наредне године. Комунистички режими у источноевропским земљама падали су један по један, мењани новим моделом владавине. Широм Источне Европе створено је расположење да је наступио тренутак за прекид служења комунистичкој идеји и да долази време политичке слободе. Немачка се ујединила. Све док је Балкан нестабилан, и Европа ће остати нестабилна. Немогуће је сада - ако је икада и било - сматрати ове балканске земље које су биле део Отоманског царства земљама изван Европе. Док Европска унија опрезно трага за путем ка даљем проширењу, све земље које су раније биле део Југославије већ су чланови или потенцијални чланови ЕУ. Европска унија не може избећи изазов који представља налажење пута да се оне уклопе у европске процесе и структуре.

Прочитајте још:СЛОБА СЕ ИГРАО СА ТУЂМАНОМ И АЛИЈОМ: Српски шпијуни су омогућили победу Срба у Дејтону!ОДЛУЧИЛИ: Вучић и Изетбеговић ће се латити оружја!?

Извор: Вечерње новости