Триста метара од хотела „Терме” налазе се муслимански положаји.
Са те стране у собама нема прозора, ни избјеглица из Зенице. Зоља и ја улазимо у собу на трећем спрату. Зидови избушени снајперима. По патосу малтер. Неко је обавио велику нужду у бидеу. Свуда по соби стакло. С разваљеног кревета скидамо даске и закивамо их на прозор. Сијечемо ћебе и качимо га преко дасака. Зоља је у соби за спремачице пронашао усисивач. Усисава, док ја, с гуменом рукавицом на руци, вадим говно из бидеа.
Читајте колумне Небојше Јеврића:Тетовирање мозга
Из канцеларије директора, прије него што су други провалили, узели смо телевизор. Из других соба доносимо два кревета. Од наслаганих сандука за муницију, правимо „радни сто” за писаћу машину, ону коју сам донио из књижаре на Добрињи. Не зна се када ће почети акција. Не зна се колико ћемо ту остати. Зоља има двадесет година. Када је рат почео, управо је завршавао војску. Право из војске отишао за Госпић. Послије, док сам ја био на Дубровнику, он је био у Вуковару, затим на Жепи, и ево нас опет заједно на Илиџи, у хотелу „Терма”. По много чему Зоља се разликовао од добровољачке војске Давидове. Није пушио, није пио, увијек избријан, чист. Оружје у савршеном стању. Ништа га, осим рата не занима. Ни о чему, осим о рату не прича. Нема других пријатеља, осим оних са ратишта. Кад нема посла онда је на стрелишту, гдје испуца сву муницију коју добије. Кад не пуца, онда баца нож или чисти оружје. Навече, док пијана војска пуца и пјева, он чита кинеског филозофа Је Сена и његову књигу „Умијеће ратовања”. И приче Зољине о рату разликују се од епске, пијане распричаности других бораца: „Милан Бањац био је чувени минер. Те ноћи постављао је лукс мине. Падала је киша. Лукс мина се поставља по мраку. Има уграђену фотоћелију која се активира на светлост — фар, излазак сунца. Падала је киша, а у уџбеницима се нигдје не говори о муњи. Милан Бањац био је чувени минер. Пре рата предавао је ђацима општетехничко и био отац четворо деце”, прича ми, гледајући пут Бутмира, кроз рупу коју је на зиду направио метак од противавионца. У Београду је послије првог полувремена (тако борци зову рат са Хрватима), радио као тјелохранитељ познате банкарке. Оставио је плату о којој његови вршњаци могу само да сањају, мерцедес, манекенке, и добјегао на ратиште. У сусједној соби је Раде Ђетић Агресор. Висок је око метар и шездесет и носи велику црну шубару; на њој мртвачка глава и двије укрштене кости. За појасом стално вуче огромну ручну противтенковску бомбу, качамарку, налик на буздован. Коју је многи на леђима осјетио. Због Вуковара нашао се на листи ратних злочинаца Хелсинки воча. Код њега у соби је радио-станица. По читаву ноћ са балијама разговара: „Вође ја... вође само ја. Раде Агресор. Ноћна мора балија. Вође ја. Вође Раде. Вође само ја. Раде Агресор. Вође Раде ноћна мора”, понавља сатима, мијењајући канале. Рада псују и Срби и муслимани. Упада свима у везу, ни са ким не разговара, само понавља, до пред зору: „Вође ја. Вође само ја. Раде Агресор, ноћна мора балија...” Везисти су изгубили живце. Сви га псују. А Раде Агресор ноћна мора балија, понавља да је стигао. Храна је у „Терми”, која више није хотел већ ратни логор, ужасна. Ујутру ужегли маргарин, у подне празан недокуван пасуљ, увече празна рижа. Раде Агресор нашао је мачка који носи мртвог пацова. Отео је пацова мачку и, држећи га иза леђа, улази у кухињу. „Шта ћеш, благошу”, пита га теткица, „да ти дамо за јело?” Раде пацова ставља на пулт. „Молим вас да ово спремите за Рада Агресора и мачка, да подијеле”, каже док му велики ћорави мачак мијауче око ногу.
Прочитајте још:Ратна репортажа: Заробљен црнац на ТребевићуРатна репортажа: Боканови добровољци
Извор: Правда/Небојша Јеврић