Дневник Емира Кустурице писан је 1994. године, у току снимања филма "Андерграунд", а портал Искра, онлајн публикација Андрићграда, редовно објављује делове ових белешки познатог српског режисера. Преносимо један од делова:
Посљедње наше виђење било је у Паризу, пред рат, када је позоришна трупа „Обала“ враћајући се са турнеје била у дилеми да ли да се уопште врати у Сарајево. Ја сам монтирао филм „Аризона дрим“. Мирсад ме молио да његовој жени Изети нађем посла у Паризу. Јер, вели Миро: „Иде рат, а Изета говори француски.“ Пошто сам припадао групи Босанаца који су вјеровали да „неће баш бити рата“, питао сам се одакле Миро зна да иде рат? Помислио сам да зна нешто више због тога што је Изетина сестра била удата за сина Алије Изетбеговића. Често се спомињала реченица Изете Грађевић, када је Сарајево славило побједу над Шпанијом на Свјетском фудбалском првенству у Италији 1990. Тада су Сарајлије славиле побједу на улици. Хрвати и Словенци то више нису практиковали. Уплакана Изета је усхићена тријумфом наших фудбалера говорила Весни Бајчетић Матерић: „Не дај, Весо, само да нас заваде.” Да ли су Миро и Изета знали да стиже рат и да нам свађа и рат не гину, засигурно никада нећемо сазнати. Углавном, посла за Изету није било у Паризу. Клоди Осар је грцала у дуговима за филм „Аризона дрим“, па није било говора о томе да се неко запошљава у фази постпродукције филма. Лукави Миро се вратио у Сарајево, а рат је убрзо почео. Он је знао да Санџаклијама, који су већ тада преплавили Сарајево, нису баш блиски концептуалиста Бојс или Вилсон. Прилагодио се локалним приликама. Када је у Сарајево стигао Сорос, њему је Миро продао европејство коме су га учили Весна и Младен. Да би они пали у заборав, као једини свједоци његовог скромног образовања, пристао је на општеприхваћену истину да су Млађо и Веса, ипак, као и сви Срби, четници. Муслиманска осјећања која су му за вријеме Југославије навирала у облику еритрофобије сада су постала његово стабилно осјећање. Мене је неколико пута позивао из Сарајева у Париз. Једном је Маја прва подигла слушалицу, а Миро је замолио да ја позовем Ћосића, јер „јадне Муслиманке бјеже испред војне и паравојне српске чизме по источној Босни“. Маја му је рекла: – Чудно да у вријеме док су Српкиње бјежале по источној Славонији од усташа, ми смо Миро играли билијар и како тада нисмо реаговали. Разлика између мене и тебе, Миро, јесте у томе што ја саосјећам са женама у Славонији као и са овима у Босни! Овај емоционални Мајин исказ завршио је Мирином молбом упућеном мени, пошто сам узео слушалицу. Рекао ми је: – Молим те зови неког у Београд, нема смисла, четници се пењу на џамије у зворничком крају, па умјесто хоџиних кујисања пуштају пјесму „Мотори, мотори“ групе „Дивље јагоде“.
Издајник муслиманског народа Откако живим у иностранству, осуђен сам на читање старих новина из старог завичаја. Данас ми је до руке дошло сарајевско „Ослобођење“. Европско издање. Зашто на њему пише „европско“? Да ли због тога што уредници знају како „Ослобођење“ није европско? Дакле, у европском издању „Ослобођења“ Абдулах Сидран објашњава како му се „плахо свиђају“, можда, како каже, „понајвише, тахнане Илахије и Касиде“. У интервјуу се „хвали” како има јарана међу четницима, а четник сам, наравно, ја. На трибини гдје је подизао борбени морал Муслимана рекао је да се спрема да напише књигу о мени. Дјело ће се звати „Трагедија генија“. Слатко ме насмијао. Познајући овог човјека, извјесно је да би тај роман могао да напише само ако бих пристао да му придржавам руку. И да ја за њега многе ствари дописујем баш као што се десило са филмовима. Када смо писали сценариј за „Оца на службеном путу”, у једном дубровачком хотелу, исписивао је странице које су зрачиле снагом аутоматског реализма, али сценариј никако није добијао заумну димензију. Сидран се опирао, на почетку, да искористи моју идеју мјесечарења. Говорио сам му како се сјећам да ме је нана у Травнику хватала по травничком крају опскурног назива „Потор махала“ и на крају ми везала звоно за ногу. Тек на крају Сидран је схватио да му се тврдоглавост не исплати пошто је у „Доли Бел“ видио колико сам ја острашћен када ми се нешто свиђа, знао је да ћу мјесечарење, на крају, искористити у филму. Касније, када је филм направљен, гледан и слављен по свијету, једном новинару, у тренуцима пијанске елоквенције, причао је да је управо он био мјесечар када је био мали и како му није било лако да ме убиједи у неопходност коришћења мотива мјесечарења. У другом листу који нема намјеру да се сврстава међу европску штампу, дакле, у „Љиљану“, пише неки Зилхад Кључанин да сам ја највећи и једини издајник муслиманског народа. Да бих постао Муслиман издајник, прво морам постати Муслиман. Пошто нисам Муслиман, дакле не могу бити ни издајник Муслиман.
Прочитајте још:Небојша Јеврић: Бик аутономашОВО МОРАТЕ ВИДЕТИ: Ивановић из „Наши“ разоткрио отровне састојке хрватских производа (ВИДЕО)
У мом случају ако би било ријечи о издаји, мислим да је ствар крајње компликована. По језику Србин, по образовању Чех који је Стари завјет научио скоро напамет. У посљедњих сто година и са мајчине и очеве стране писали су се Срби. Дакле, Кључанин је у праву, само му не ваља правац. Ја сам први издајник у фамилији! Изјашњавао сам се као Југословен, а на као Србин, што су чинили потоњи чланови породице. Значи, ако би било ријечи о издаји, то би била издаја српска. Пошто нема никакве издаје, онда није ни српска. Упркос чињеници да је српска историја, као и многе друге у Европи, проткана издајама.
1. април 1994 – Неправда за Микија Дан шале и преваре и омладинских радних акција у бившој Југославији. Коначно сам ухватио облак у кафи. И сунце шкиљи, али никако да се пробије. Од Пјера Спенглера, продуцента филма, чуо сам невјероватну, али истиниту ствар. Њемачки мајмун који глуми лик Сонија у филму „Подземље“ боље је плаћен од југословенских глумаца! Значи, боље је бити њемачки мајмун него југословенски умјетник?! Никада нисам чуо да се социјалдарвинизам тако исплео са судбином. Спенглер је покушао да ми скрене пажњу да смо у говнима са буџетом, сва очекивања су превазиђена, из Париза стижу упозорења. Нисам могао да не одем код Микија у шминкерницу и саопштим му да мајмун боље зарађује од њега. Код маскера, господина Јандере, Мики је управо затезао лице, то је био начин на који је подмлађиван. Лице му је затегнуто, од милоште је то називао стављање куртона на фацу. Одмах сам му рекао: – Мој Мики, што ти је неправда, боље плаћају њемачког мајмуна од тебе! – Само ти, професоре, зајебавај! – одговорио је суздржавајући смијех, пошто му је то са затегнутом кожом на лицу изазивало бол. Нисам даље ширио ту вијест. Драго ми је било да је Мики ову горку истину прихватио као зајебанцију. Вратио сам се код Спенглера и сам провјерио у папирима. Лијепо је писало! Мајмун је био недељно плаћен двије и по хиљаде њемачких марака, а Мики Манојловић двије хиљаде! Тај мајмун Чарли је посебна прича у филму. Постали смо велики пријатељи. Тукли смо се од почетка, мазили, па опет тукли. Тако је он, на крају, постао глумац. Он је повремено полудио од тога, ухватио би ме за руку, гледао ме мирно док су ми кости пуцале, онда ме пустио. Тек толико да покаже како је мајмун пет пута јачи од човјека. Онда је опет све било по старом. Извор: Политика / Искра
Слободан Антонић: Успон и пад српског бајденизма 
