Правда

Оптимисти међу посматрачима надају се да ће ово преломити ствар и да ће - након што је Ципрас референдумом ојачао свој демократски легитимитет - арогантни ЕУ комесари извући поуку да не могу бесконачно експлоатисати и понижавати један народ. Они други, међу које спада и писац ових редова, склонији су да демократски земљотрес који се у недељу одиграо у Грчкој третирају као неку врсту „грчког Рамбујеа”, након којег, као што знамо, следе неки „Рачци” и неко – макар финансијско и економско, али не мање болно – бомбардовање. Циници пак праве поређења са својевременим српским „догађањима народа” или оним референдумом када су се грађани изјашњавали „против мешања странаца у решавање проблема на Косову и Метохији” – и сугеришу да ће и исход овог грчког отпора бити сличан. То је макар једним делом непримерено поређење. Грчки референдум је, што се услова тиче, био готово беспрекоран, опозиција је контролисала процес и није ни за тренутак оспорила резултат. А у медијској сфери опозиција је чак имала и превагу над актуелном влашћу. Сем државне телевизије, сви медији су били отворено за „да” и међународне кредиторе. А тамошњи „Ипсос” готово да је надмашио свог српског рођака, објавивши у петак у својој последњој предизборној сондажи како „да” води испред „не” са 44 према 43 одсто. Ја сам веровао у победу „не”, али свестан висине улога, размере манипулације и ресурса који ће бити употребљени, до краја сам страховао за исход и мислио да ће резултат бити тешњи. Међутим, мој грчки комшија овде у Београду није имао ни трунке дилеме. „Победиће ’охи’, и то убедљиво”, био је кратак и недвосмислен – али и забринут у вези са оним што долази после. Скромни власник скромног локала за продају гироса знао је боље од извикане агенције и белосветских експерата који данас не крију своје изненађење – а богме и „увређеност” – референдумским резултатом. Додуше, питање јесте било помало нејасно, дуго и двосмислено, што оставља могућности за различито тумачење резултата, а грчкој власти маневарски простор за даље преговоре и нека попуштања. Ипак, сви су у Грчкој и у свету врло добро знали о чему се, заправо, гласа. И баш зато је исход грчког референдума међу слободољубивим грађанима широм света изазвао одушевљење упоредиво са ентузијазмом који су својевремено у просвећеним европским круговима изазвале вести о Француској револуцији. Биће веома занимљиво пратити реакцију глобалних финансијских тржишта и центара моћи у Берлину и Бриселу. Први импулс биће свакако нервоза и жеља за осветом према „непослушним Грцима”. Тај импулс ће бити поготово јак у Немачкој. Ипак, постоји шанса да, овога пута, „казнена експедиција” изостане или барем буде одложена. Уосталом, да је оно што су сада били спремни да понуде Грцима да би они изгласали референдумско „да” Грчкој било понуђено пре 4-5 година, не би било референдума, а вероватно ни Ципраса на власти. Зато се не може потпуно искључити накнадна „победа разума”, односно одређено попуштање захтева који се стављају пред Грке – не због Грка, већ због евра и опстанка ЕУ, тим пре што ионако сви знају да се дуг у том обиму никада не може вратити и да ће, пре или касније, бити неминовно или његово значајно отписивање или банкрот. Ипак, то је најмање вероватан исход. Ако се за европске реакције на грчки референдум може рећи да су амбивалентне (од скепсе на северу до одушевљења на јужним ободима), онда се српске не могу квалификовати другачије него као апсурдне. Тренутно је у току општа политичка трка у доказивању ко је већи грчки пријатељ и бољи кандидат за „српског Ципраса”. Власт истиче да је Ципрас „наш пријатељ” и у први план истура његово познанство са Вулином, при том гурајући под тепих чињеницу да је актуелни српски премијер, и лично и политички, заправо оличење свега супротног Сиризи и Ципрасу – и да је његов грчки политички пандан управо поражени фаворит бриселских и берлинских структура Самарас, баш као и румунски експремијер Понта.

Прочитајте још:Савет Федерације: Сороше, марш напоље из Русије!ЕП: Усаглашен текст резолуције о Сребреници

Демократе пак кроз потпредседника Борка Стефановића готово еуфорично славе „победу демократије” у Грчкој, иако се њихова политика током година власти са Сиризом баш и није имала везе. У националној опозицији подсећају да је њихов економски програм и став према ММФ-у и страним кредиторима најсличнији Ципрасовом – што је тачно – али прећуткују његов наглашени секуларизам и став према геј-правима. Укратко, свако овде покушава да се бар мало огребе о широке симпатије које Грци и њихов премијер тренутно уживају у српском јавном мњењу. Свако од Ципраса покушава да „отфикари” понеко парче и њиме се закити. Као да сви прескачу оно најважније, што је изнедрило ово актуелно грчко чудо: вера у себе и у народ којем се стоји на челу. Искрена вера у демократију и љубав према отаџбини и слободи. И надасве, спремност да се бори и ризикује, преузме ризик и у случају неуспеха поднесу политичке и личне консеквенце. Извор: Политика