Правда

Ако се не варам, у марту, можда априлу 1990. године, свакако уочи првих вишестраначких избора у Хрватској, а одржани су 30. маја, објавио сам у НИН-у текст, најављен и на првој страни, под насловом "Ако у Хрватској победи ХДЗ, родиће се држава Крајина". Догодило се и једно и друго. Три године касније, 1993. године, јуна месеца, затекнем се на Книнској тврђави. Пријатно вече, густо црно вино, опуштена атмосфера у друштву важних људи из политичког и војног врха Републике Српске Крајине. Причамо о рату и политици - а о чему би другом у то време и на том месту - и у једном тренутку изнесем став да Милошевићу РСК треба само као предизборна карта, да је неће бранити у случају хрватске агресије, да се РСК сама не може одбранити, те да би, а то сам нагласио неколико пута, Крајишници морали решење свог проблема да траже у важним структурама међународне заједнице, каква год да је та заједница. Настаде мук. Схватим да сам прешао неку невидљиву линију и ућутим. Још исто вече, након добронамерног савета једног од високих официра Војске РСК, напустим Книн. Две године касније, 1995, у ове дане, Република Српска Крајина је збрисана "Олујом". Све што Срби на ову тему данас могу да кажу има предзнак туге, кајања, сете. Хрвати славе и увек ће славити "Олују"; разумљиво, то је њихова једина војна победа у историји. Мада, и њу су остварили уз логистичку и војну помоћ НАТО. Почев од предајника на Ћелавцу. Крајину истински, нико није бранио. Они што су је водили нису били дорасли ни месној заједници; службени Београд је Србе у Хрватској у почетку заштитио од обновљеног усташтва, потом користио, хранио илузијом и оставио на цедилу; након одбијања Плана З-4 (тај план је нудио статус за само два котара а не за целу Крајину, као што се мисли) међународна заједница је решење српског питања у Хрватској видела у протеривању Срба и дозволила Хрватској "Олују". Истеривањем Срба, Хрватска је краткорочно профитирала; кроз отимање њихове имовине. Дугорочно, не. Међународну заједницу све то одавно не интересује. Београд ни пре ни након "Олује" није имао дугорочну стратегију за Србе из Хрватске. Страшна грешка, тај део српског народа изнедрио је Николу Теслу, Милутина Миланковића, Саву Мркаља, Симу Матавуља, Григора Витеза, Арсена Дедића, патријархе СПЦ, Рајачића и Павла... С тим је заувек готово. Остаде само сећање.