Правда

Поклопило се, ето, да су и наше и светске годишњице овог лета „округле” и јубиларне. Од 1995. прошло је двадесет, а од 1945. седамдесет година. Цео свет је тако ових дана обележио пуних седам деценија откад су бачене атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Бомба на Хирошиму је бачена шестог августа, а баш данас се навршава тачно седамдесет година од дана кад је и на Нагасаки бачена атомска бомба. Расписали су се о овим годишњицама сви светски медији и агенције. Пре три дана, Бета је овако пласирала информацију АП: „Нуклеарни напад на Хирошиму, изведен пре тачно 70 година, до данас је однео, како се процењује, око 300.000 жртава. Од 6. августа 1945. године, када су САД бациле атомску бомбу на јапански град, чиме су убрзале окончање Другог светског рата, до краја те године у експлозији и од повреда и болести узрокованих радијацијом страдало је око 140.000 људи. У наредим годинама, све до данас, многи преживели су умирали од леукемије и других болести узрокованих радијацијом, али нико са сигурношћу не може да каже тачан број жртава бомбардовања. Ниједан амерички председник никад није посетио ни Хирошиму ни Нагасаки, нити су се САД извиниле за бацање атомских бомби”. Овлашно сам погледом прелетео цитирану вест, а фраза „страдало је око 140.000 људи” зазвучала ми је познато. Стотину и четрдесет хиљада људи представља целокупно становништво неког за наше услове повеликог града, попут Крагујевца или Суботице. Али није то разлог због кога ми познато звучи наведени број. И онда ми сине: „око 140.000” је официјелно прихваћена процена броја мртвих у ратовима што су пратили распад Југославије. Тачније, Међународни центар за транзициону правду изишао је пре неколико година у јавност са проценом од „око 140.000 жртава”, док је Међународни фонд за хуманитарно право баратао апроксимацијом од око стотину и тридесет хиљада жртава. Било како било, процењује се да је у Словенији страдало тек шездесетак особа, у Хрватској око двадесет и једна хиљада, у Босни и Херцеговини око стотину хиљада, те нешто мање од петнаест хиљада на Косову. Неки аналитичари овом збиру додају и неколико десетина погинулих у сукобу око Прешева и око две стотине погинулих у сукобу у Македонији 2001. године. Углавном, сви наши народи и народности, ударнички су, пуних десет година, убијали једни друге, на све могуће начине (гранатирањем, стрељањем, клањем, изгладњивањем, бомбардовањем итд.) па су једва успели да убију подједнак број људи колико је – у једном једином тренутку детонације – убила атомска бомба бачена на Хирошиму 6. августа 1945. године. Након шест година трајања пројекта „Менхетн”, трошка од две милијарде долара (што је, економисти процењују, једнако вредности данашњих двадесет и шест милијарди), рада две стотине хиљада људи у четрдесет лабораторија, бомба је, кажу тумачи и аналитичари, морала да буде бачена. Не само да је Труман хтео да натера Јапанце да што брже капитулирају (такође и у контексту уласка СССР-а у рат против Јапана) и не само да је јавност желела одмазду због Перл Харбора (Артур Ферару наводи да је око тринаест посто анкетираних Американаца током Другог светског рата држало да треба побити све Јапанце, укључујући жене и децу; после бомбардовања Хирошиме и Нагасакија скоро четвртина анкетираних Американаца желела је да се бомбардовање Јапана атомским бомбама настави), него се тражило и оправдање за трошење толиког новца пошто се ваљда мислило да је новац узалуд потрошен ако се бомба практично не употреби (израчунато је да је израда атомске бомбе коштала тек незнатно мање од свег осталог оружја употребљеног у Другом светском рату: свих мина, граната и авионских бомби коришћених у ратним годинама). Каква енергетска ефикасност, казао би можда какав циник: Американац притисне дугме и одради оно за шта глупим Балканцима, па још пола века касније, и то пола века незапамћеног технолошког напретка на глобалном нивоу, треба десет година. Плус је код нас још све било и силно примитивно, са свом том крвљу, свим тим костима, масовним гробницама, опсадама, мучењима и сродним фолклором педантно описаним у елегантним публикацијама западњачких журналиста и путописаца. Овамо је цела ствар ишла много модерније и једноставније: „плавичаста светлост и нешто налик на струјни удар”, а затим „ветар снажан попут торнада и црна киша”. Да се разумемо, има нечег истовремено глупог и морално одбојног у свим релативизацијама типа „а шта сте ви радили црнцима”. С друге пак стране, има нечег још глупљег и морално одбојнијег у склоности „периферијских народа”, а посебно њихових елита, да „понављају оно што чују да други о њима причају и гледају себе туђим очима”. Свако ко с правом осуђује лажи и хушкања у овдашњим медијима деведесетих требало би барем да зна да је на првој страници „Њујорк тајмса” 13. септембра 1945. године објављен велики наслов „Нема радиоактивности у рушевинама Хирошиме”. С таквим знањем свака је критика веродостојнија. Нема стварног „суочења с прошлошћу”, нема „истине и помирења”, док су то шифре и мантре инфантилне и незреле „критичке интелигенције” која – налик деци из обданишта – у „међународној заједници” види тутора и безгрешан ауторитет.

Прочитајте још:ЕВРОАТЛАНТСКИ РИТУАЛ: Сакашвили организује „геј параду“ у ОдесиВучић поручио Немцима: Србија има веће проблеме од Грчке

Пунолетство, духовно и свако друго, подразумева и способност реалног контекстуализовања сопственог места у свету, без мегаломаније, али и без комплекса ниже вредности, као и спремност да се признају сопствене грешке зато што су самостално препознате као такве, а не да би се тобожњим признањем и хињеним кајањем умилостивио тутор или васпитач. Време је да се одрасте.