Правда

Пр­во је у Вој­ко­ви­ћи­ма је­дан до­мо­ро­дац убио До­ку Ли­чи­ну, до­бро­вољ­ца из Бе­о­гра­да. У „Тер­ми”, на ре­цеп­ци­ји, уби­јен је Вук Чет­ник — Сло­бо­дан Бу­ла­то­вић, до­бро­во­љац из Бро­да­ре­ва. А он­да сам от­крио Ко­би­ља­чу и Хр­ва­те. Ишао сам та­мо да ку­пу­јем пи­во и про­да­јем ко­ма­де је­тре. Сво­је и ту­ђе. У „Тер­ми” су дво­ји­ца Хер­це­го­ва­ца са Бо­рач­ког је­зе­ра. То­мо Ита­ли­јан и про­фе­сор Ми­ло­ван Ку­јун­џић. Ми­ло­ван, ло­вац, про­фе­сор фи­скул­ту­ре, пра­ви је Хер­це­го­вац, сав за­тег­нут, учво­рен, ли­чи на ча­пор, на онај бор ко­ји из­ра­сте по ка­њо­ни­ма, из сти­је­не, ни из че­га, из сун­ца и ка­ме­на. На ли­цу му је не­мо­гу­ће от­кри­ти бол. Већ да­ни­ма про­фе­сор че­ка на Ко­би­ља­чи, да ли ће Хр­ва­ти ус­пје­ти да му из­ву­ку се­стру из Ко­њи­ца. Хр­ва­ти че­сто до­ве­ду не­ког. Ју­че су, пре­ко Ко­би­ља­че, пре­ко ни­чи­је зе­мље, иза­шла дво­ји­ца. При­ча­ју о чо­вје­ку ко­ме су у ту­не­лу Бра­ди­на, ло­го­ру за Ср­бе, угу­ра­ли фи­тиљ са ка­пи­слом у де­бе­ло цри­је­во. Он­да су за­па­ли­ли фи­тиљ и раз­ни­је­ли му утро­бу. Ду­го је ту, по­ред њих, уми­рао од сеп­се, док су из ње­га цу­ри­ла гов­на и крв. Хр­ва­ти, за па­ре, из­вла­че Ср­бе из Ко­њи­ца. Јеф­ти­но. Из­ла­зни­ца за Ср­бе из Ду­бров­ни­ка би­ла је и до че­тр­де­сет хи­ља­да ма­ра­ка. Ср­бин из ту­не­ла ло­го­ра Бра­ди­не мо­гао је да се ку­пи и за две­ста ма­ра­ка. У Бо­сни је ро­бље уви­јек би­ло јеф­ти­но. За дви­је ов­це, ку­пи­ли смо, од му­сли­ма­на, пен­зи­о­ни­са­ног офи­ци­ра, Ср­би­на из Са­ра­је­ва, во­ла су тра­жи­ли је­ди­но за оч­ног ље­ка­ра. И ко­ко­шку при­де. Хр­ва­ти су, на Ко­би­ља­чи, ну­ди­ли дви­је му­сли­ман­ке за те­ле и дво­глед за ноћ­но га­ђа­ње. Али, ни­ко ни­је имао дво­глед. Од гра­на­те је по­ги­нуо Жив­ко Фи­ли­по­вић — Жи­ка Жи­кон, фо­то­ре­пор­тер „Срп­ског сло­ва”. По­ги­нуо је и Ми­лош Ву­ло­вић, рат­ни ре­пор­тер са Или­џе. Код Бр­не­та, на Вла­ко­ву, убио се Цр­но­го­рац. Хо­дао сам Или­џом, ли­ца по­кри­ве­ног ма­скир­ном бо­јом и из­бе­зу­мљен од ра­ки­је да­ско­ва­че, сви­ма при­чао ка­ко сам се упра­во вра­тио из ак­ци­је. А ак­ци­ја ни­ка­ко да поч­не. У на­пу­ште­ном снај­пер­ском гни­је­зду, у со­би­ци на по­сљед­њем спра­ту „Тер­ме”, про­на­шли су змиј­ско ле­гло. Зми­ју мај­ку, са два тир­ки­зно пла­ва ро­шчи­ћа на гла­ви, не­ко ју је убио пр­вог да­на. Зо­ља и ја ода­бра­ли смо два мла­дун­ца за нас. Хра­ни­ли смо их мли­је­ком ве­ли­ке јорк­шир­ске сви­ње са цр­ном зви­је­здом на че­лу, ко­ју је ја­хао не­по­зна­ти, др­же­ћи се зу­би­ма за реп. Са­ња­ли смо ку­ва­но змиј­ско ме­со, са­ња­ли смо мр­тав ко­тур. Бо­кан је ну­дио ба­јо­нет чет­нич­ког вој­во­де Јев­ђе­ви­ћа у за­мје­ну за маг­нум 44. Пу­но сам ка­шљао. Сва­ко­га ју­тра бу­дио ме је бол у гру­ди­ма. Мла­ду­нац зми­је са тир­ки­зним ро­го­ви­ма по­ку­ша­вао је да из­ву­че мли­је­ко из мо­је рас­пу­кле бра­да­ви­це. Сва­ко­га ју­тра по­вра­ћао сам жу­то-зе­ле­ну смр­дљи­ву ље­пљи­ву слуз. Док­тор је ре­као да је то ве­ни­тус мо­ми­ни­тис. И ни­је ми ре­као о че­му се ра­ди. Дао ми је апа­у­рин­ску ин­јек­ци­ју да се сре­дим, а ја сам му, док је пи­сао ре­цепт за апа­у­ри­не, украо пу­ну фла­ши­цу апо­те­кар­ског ал­ко­хо­ла. Европ­ске ТВ-мре­же пу­шта­ле су сним­ке Ср­ба, са пра­во­слав­ним кр­ста­ча­ма, по­ред сан­ду­ка. Уз при­чу да су то по­би­је­ни му­сли­ма­ни ко­је је ма­са­кри­ра­ла срп­ска вој­ска. Над Или­џом су се ву­кле ма­гле, ход­ни­ци­ма „Тер­ме” ву­кли су се пи­ја­ни, из­глад­ње­ли до­бро­вољ­ци из Ср­би­је. Псу­ју­ћи се и при­је­те­ћи јед­ни дру­ги­ма. Сва­ко­га да­на не­ко се вра­ћао у Бе­о­град. Још се че­ка­ло на ак­ци­ју, ко­ја ни­ка­ко ни­је по­чи­ња­ла. Вла­да Грк, сва­ког да­на, ишао је у дру­гу ко­ман­ду, да ис­ку­ка бен­зин за ауто ко­ји ни­је­смо има­ли. Бен­зин смо ми­је­ња­ли за ра­ки­ју, за ко­њак, за ко­лоњ­ску во­ду, за „су­бо­тич­ку смрт”.

Читајте колумне Небојше Јеврића:Небојша Јеврић: Олуја која траје

Бо­кан је по­ку­шао све што је мо­гао. Ишли смо код на­чел­ни­ка СУП-а Или­џе, Пет­ка Бу­ди­ше. Ишли смо код Ве­се­ли­но­ви­ћа, по­вје­ре­ни­ка вла­де. „Ако не бу­де убр­зо не­ке, бар ма­ле, ак­ци­је, би­ће зло”, ре­кли смо сви­ма. И на кра­ју је до­го­во­ре­но. Док не поч­не ак­ци­ја, због ко­је смо до­шли, Бо­ка­но­ви до­бро­вољ­ци ће на­па­сти на До­бри­њу. До­го­во­ре­на је ак­ци­ја огра­ни­че­ног ин­тен­зи­те­та. Бо­ка­но­ви до­бро­вољ­ци ће за­у­зе­ти че­ти­ри згра­де на До­бри­њи, ко­је су укли­ње­не на срп­ску те­ри­то­ри­ју. Зо­ља, Ми­ћа Сен­ка и Ба­не оти­шли су, са Не­ђа­ри­ћа­ни­ма, у из­ви­ђа­ње те­ре­на. Од­јед­ном је у „Тер­ми” по­ста­ло жи­во. Чи­сти­ло се оруж­је, цр­та­ни су пла­но­ви, од­ре­ђи­ва­не гру­пе, сва­ко је имао не­ку иде­ју за ак­ци­ју. На­ве­че је био са­ста­нак у ТВ-са­ли. Сто­је­ћи, с јед­ном ру­ком на пр­си­ма, а дру­гом на др­шци ба­јо­не­та, Бо­кан је тра­жио од свих до­бро­во­ља­ца да уста­ну, и он­да је очи­тао Оче­наш. Чак се и Вла­да Грк отри­је­знио. И све је из­гле­да­ло сјај­но. Опет смо, на тре­ну­так, би­ли вој­ска ко­ја се спре­ма­ла за ак­ци­ју. Стра­шна вој­ска Да­ви­до­ва. Ис­пред ко­је је ко­ра­чао страх, иза ко­је је оста­јао ужас. Не­ми­ло­срд­на пре­ма се­би и дру­ги­ма. Је­ди­ни­ца за ко­ју су фран­цу­ски ле­ги­о­на­ри ин­тер­нат­ске дје­вој­чи­це. Али, већ ују­тру по­че­ло је на­о­па­ко. Бо­кан је по­слао Ми­ла у Не­ђа­ри­ће, на не­ки до­го­вор. Из ка­сар­не, у Не­ђа­ри­ћи­ма, Ми­ле се вра­тио пре­би­јен. Ре­као је да су га пре­би­ли из чи­ста ми­ра, јер је тра­жио да га из Не­ђа­ри­ћа, кроз Ка­син­дол­ску, пре­ба­це аутом. Ре­кли су му да не­ма­ју го­ри­ва, а он­да су, по ње­го­вој при­чи, по­че­ли да га ту­ку. Се­дам­на­е­сто­ри­ца из „Тер­ме” уско­чи­ли су у аута и оти­шли у Не­ђа­ри­ће. Уба­ци­ли су су­за­вац у ка­сар­ну и за­ве­за­ли по­моћ­ни­ка ко­ман­дан­та. За­ве­за­ли га и пре­ту­кли. Де­сет ми­ну­та на­кон њи­хо­вог по­врат­ка у „Тер­му”, за њи­ма су сти­гли и Не­ђа­ри­ћа­ни. До­шли су са три тран­спор­те­ра и тен­ком. И оп­ко­ли­ли „Тер­му”... Тра­жи­ли су да им Бо­кан из­ру­чи Ми­ла. Бо­кан се, са сво­јим до­бро­вољ­ци­ма, по­ву­као на дру­ги спрат и по­звао ра­дио-ве­зом Ацу Ле­ги­ју, ко­ји је, са до­бро­вољ­ци­ма „Срп­ске гар­де”, био на Рај­лов­цу. Аца је у Са­ра­је­во до­шао не­што при­је Бо­ка­на. Тре­ба­ло је да за­у­зме Со­ко­ље, бр­до из­над Рај­лов­ца, с ко­га су нас стал­но ту­кли. Аца Ле­ги­ја сти­гао је по­сли­је по­ла са­та, са два тен­ка и тран­спор­те­ром, и оп­ко­лио Не­ђа­ри­ћа­не. *** На­по­љу су се чу­ле псов­ке, ри­јет­ки пуц­њи у ва­здух, за­по­ма­га­ње, кук­ња­ва, плач из­бје­гли­ца из Зе­ни­це и осо­бља хо­те­ла, ко­је се на­шло из­ме­ђу дви­је за­ва­ђе­не гру­пе. Зо­ља је сје­дио за мо­јим рат­ним „рад­ним сто­лом” и цр­тао пла­но­ве за на­пад на че­ти­ри згра­де у До­бри­њи. Уцр­та­вао је гдје тре­ба по­ста­ви­ти ми­не усмје­ра­ва­ју­ћег деј­ства. Гдје тре­ба по­ста­ви­ти снај­пе­ри­сте. Из ко­јег угла и у ко­ји про­зор уба­ци­ти су­за­вац. Про­ра­чу­на­вао је ко­ли­ко му љу­ди тре­ба, ода­кле на­па­сти, ко­га узе­ти. Мје­рио је, пре­цр­та­вао и бри­сао, као да се ни­шта не де­ша­ва. Ве­ли­ка зе­ле­на му­ва, ко­ја је из­ле­тје­ла из уста мр­твог гар­ди­сте зу­ја­ла је око лу­сте­ра. У бо­ци ме­ди­цин­ског ал­ко­хо­ла оста­ло је још са­мо за два пр­ста. И ко­ре од ли­му­на ко­је су ми да­ли у бол­ни­ци. Не­ђа­ри­ћа­ни су ста­ја­ли јед­ни дру­ги­ма окре­ну­ти ле­ђи­ма, пр­ви са пу­шка­ма упе­ре­ним пре­ма „Срп­ској гар­ди” и до­бро­вољ­ци­ма Аце Ле­ги­је, а дру­ги пре­ма про­зо­ри­ма „Тер­ме”. Не­ђа­ри­ћа­ни из­ме­ђу дви­је гру­пе срп­ских до­бро­во­ља­ца ко­ји су до­шли да им по­мог­ну. Ход­ни­ком је про­ла­зио Вла­да Грк, пје­ва­ју­ћи пи­ја­ним гла­сом, бо­сан­ски хит Бо­ре Чор­бе: „Ши­ри мај­ко но­ге оба­дви­је да се вра­тим гдје сам био при­је.” Јо­сип Броз осмје­хи­вао се са сли­ке на зи­ду. Ти­је­ло ве­ли­ке цр­ве­не жа­бе пул­си­ра­ло је на кр­пи, за­ку­ца­ној спљо­ште­ним ча­у­ра­ма за зид. Кр­пи на ко­јој је пи­са­ло: „Про­ле­те­ри свих зе­ма­ља ује­ди­ни­те се”. „Јебô те план, ви­диш да је све пу­кло”, ка­жем Зо­љи, док он с угло­мје­ром, ле­њи­ром, бу­со­лом, ди­ги­тро­ном, пра­ви план за на­пад на До­бри­њу. „Је­бо те план, ви­диш ли да је све го­то­во.” „Па шта да ра­ди­мо?” „Иде­мо у со­бу, бра­те, у со­бу Ане с Али­па­ши­ног, да ти по­ка­жем јед­ну игру.” „Са­че­кај још ма­ло, да за­вр­шим план.” У со­би, у змиј­ском ле­глу, чи­ји се зи­до­ви при­бли­жа­ва­ју са свих стра­на, из ко­је су од­ве­ли Ану с Али­па­ши­ног на не­у­роп­си­хи­ја­три­ју, гдје од смр­ти Ми­ла­на Фу­ге ни­ко ни­је ста­но­вао, ис­пи­јам по­сљед­ње ка­пи ме­ди­цин­ског ал­ко­хо­ла, укра­де­ног из ор­ди­на­ци­је на Или­џи. Зо­ља ва­ди бом­бе и ста­вља их на сто. Ис­под ве­ли­ке ча­у­ре, ча­у­ри­це од ха­у­би­це, ко­ју је до­нио Ми­лан Фу­га ка­да је пр­ви пут ушао у Ани­ну со­бу, и у њу смје­стио ка­сне је­се­ње ру­же, ста­вља­мо па­ре. „Ко их је­бе, ко их је­бе, бра­те, та­мо њих, хај­де да се игра­мо.” Из­ла­зи­мо на кров. И је­дан и дру­ги др­жи­мо у ру­ка­ма цр­не ка­ши­ка­ре, ко­је су до­пу­ња­ва­не екс­пло­зи­вом. „Ко­ји ти је број бом­бе?” „А твој?” „2646.” „1737. Нај­е­бо си, Зо­ља, се­дам­на­ест је мој сре­ћан број. По­пу­ши­ћеш га, Зо­ља. Имаш пре­ви­ше ше­сти­ца.” „Ко ће да бро­ји?” „Не­ће­мо да бро­ји­мо. Кад опа­ле пр­ви ме­так, јед­ни на дру­ге, из­вла­чи­мо оси­гу­ра­че из бом­би. Ко по­сљед­њи ба­ци, ње­го­ве су па­ре.” „А зла­то?” „Ва­ља и зла­то.” Зо­ља ски­да злат­ни лан­чић са пло­чи­цом. У пло­чи­ци су, на во­шта­ној хар­ти­ји, ис­пи­са­ни ње­го­во име и пре­зи­ме, ма­тич­ни број, оп­шти­на, адре­са. Ја ски­дам бур­му са пр­ста, и ста­вљам је ис­под ча­у­ре од ха­у­би­це. „Зо­ља, ни­ка­да те ни­сам пи­тао, ка­ко се ти у ства­ри зо­веш.” „Не­ма ве­зе. Имаш све у пло­чи­ци.” Чу­је се кра­так ра­фал ис­пред „Тер­ме”. Не­бо из­над Или­џе је цр­но, по­кри­ве­но обла­ци­ма. Др­же­ћи ак­ти­ви­ра­ну ка­ши­ка­ру, по­чи­њем да бро­јим обла­ке.

Прочитајте још ратних репортажа:Ратна репортажа: Тешке су сарајевске маглеРатна репортажа: Ни једног мушкарца, жене на Илиџи не смију пустити у кревет док коридор не буде пробијенРатна репортажа: Црна Рода

Извор: Правда/Небојша Јеврић