Тек послије смрти Милана Фуге почело је лудило.
Прво је у Војковићима један домородац убио Доку Личину, добровољца из Београда. У „Терми”, на рецепцији, убијен је Вук Четник — Слободан Булатовић, добровољац из Бродарева. А онда сам открио Кобиљачу и Хрвате. Ишао сам тамо да купујем пиво и продајем комаде јетре. Своје и туђе. У „Терми” су двојица Херцеговаца са Борачког језера. Томо Италијан и професор Милован Кујунџић. Милован, ловац, професор фискултуре, прави је Херцеговац, сав затегнут, учворен, личи на чапор, на онај бор који израсте по кањонима, из стијене, ни из чега, из сунца и камена. На лицу му је немогуће открити бол. Већ данима професор чека на Кобиљачи, да ли ће Хрвати успјети да му извуку сестру из Коњица. Хрвати често доведу неког. Јуче су, преко Кобиљаче, преко ничије земље, изашла двојица. Причају о човјеку коме су у тунелу Брадина, логору за Србе, угурали фитиљ са капислом у дебело цријево. Онда су запалили фитиљ и разнијели му утробу. Дуго је ту, поред њих, умирао од сепсе, док су из њега цурила говна и крв. Хрвати, за паре, извлаче Србе из Коњица. Јефтино. Излазница за Србе из Дубровника била је и до четрдесет хиљада марака. Србин из тунела логора Брадине могао је да се купи и за двеста марака. У Босни је робље увијек било јефтино. За двије овце, купили смо, од муслимана, пензионисаног официра, Србина из Сарајева, вола су тражили једино за очног љекара. И кокошку приде. Хрвати су, на Кобиљачи, нудили двије муслиманке за теле и двоглед за ноћно гађање. Али, нико није имао двоглед. Од гранате је погинуо Живко Филиповић — Жика Жикон, фоторепортер „Српског слова”. Погинуо је и Милош Вуловић, ратни репортер са Илиџе. Код Брнета, на Влакову, убио се Црногорац. Ходао сам Илиџом, лица покривеног маскирном бојом и избезумљен од ракије дасковаче, свима причао како сам се управо вратио из акције. А акција никако да почне. У напуштеном снајперском гнијезду, у собици на посљедњем спрату „Терме”, пронашли су змијско легло. Змију мајку, са два тиркизно плава рошчића на глави, неко ју је убио првог дана. Зоља и ја одабрали смо два младунца за нас. Хранили смо их млијеком велике јоркширске свиње са црном звијездом на челу, коју је јахао непознати, држећи се зубима за реп. Сањали смо кувано змијско месо, сањали смо мртав котур. Бокан је нудио бајонет четничког војводе Јевђевића у замјену за магнум 44. Пуно сам кашљао. Свакога јутра будио ме је бол у грудима. Младунац змије са тиркизним роговима покушавао је да извуче млијеко из моје распукле брадавице. Свакога јутра повраћао сам жуто-зелену смрдљиву љепљиву слуз. Доктор је рекао да је то венитус моминитис. И није ми рекао о чему се ради. Дао ми је апауринску инјекцију да се средим, а ја сам му, док је писао рецепт за апаурине, украо пуну флашицу апотекарског алкохола. Европске ТВ-мреже пуштале су снимке Срба, са православним крстачама, поред сандука. Уз причу да су то побијени муслимани које је масакрирала српска војска. Над Илиџом су се вукле магле, ходницима „Терме” вукли су се пијани, изгладњели добровољци из Србије. Псујући се и пријетећи једни другима. Свакога дана неко се враћао у Београд. Још се чекало на акцију, која никако није почињала. Влада Грк, сваког дана, ишао је у другу команду, да искука бензин за ауто који нијесмо имали. Бензин смо мијењали за ракију, за коњак, за колоњску воду, за „суботичку смрт”.
Читајте колумне Небојше Јеврића:Небојша Јеврић: Олуја која траје
Бокан је покушао све што је могао. Ишли смо код начелника СУП-а Илиџе, Петка Будише. Ишли смо код Веселиновића, повјереника владе. „Ако не буде убрзо неке, бар мале, акције, биће зло”, рекли смо свима. И на крају је договорено. Док не почне акција, због које смо дошли, Боканови добровољци ће напасти на Добрињу. Договорена је акција ограниченог интензитета. Боканови добровољци ће заузети четири зграде на Добрињи, које су уклињене на српску територију. Зоља, Мића Сенка и Бане отишли су, са Неђарићанима, у извиђање терена. Одједном је у „Терми” постало живо. Чистило се оружје, цртани су планови, одређиване групе, свако је имао неку идеју за акцију. Навече је био састанак у ТВ-сали. Стојећи, с једном руком на прсима, а другом на дршци бајонета, Бокан је тражио од свих добровољаца да устану, и онда је очитао
Оченаш. Чак се и Влада Грк отријезнио. И све је изгледало сјајно. Опет смо, на тренутак, били војска која се спремала за акцију. Страшна војска Давидова. Испред које је корачао страх, иза које је остајао ужас. Немилосрдна према себи и другима. Јединица за коју су француски легионари интернатске дјевојчице. Али, већ ујутру почело је наопако. Бокан је послао Мила у Неђариће, на неки договор. Из касарне, у Неђарићима, Миле се вратио пребијен. Рекао је да су га пребили из чиста мира, јер је тражио да га из Неђарића, кроз Касиндолску, пребаце аутом. Рекли су му да немају горива, а онда су, по његовој причи, почели да га туку. Седамнаесторица из „Терме” ускочили су у аута и отишли у Неђариће. Убацили су сузавац у касарну и завезали помоћника команданта. Завезали га и претукли. Десет минута након њиховог повратка у „Терму”, за њима су стигли и Неђарићани. Дошли су са три транспортера и тенком. И опколили „Терму”... Тражили су да им Бокан изручи Мила. Бокан се, са својим добровољцима, повукао на други спрат и позвао радио-везом Ацу Легију, који је, са добровољцима „Српске гарде”, био на Рајловцу. Аца је у Сарајево дошао нешто прије Бокана. Требало је да заузме Сокоље, брдо изнад Рајловца, с кога су нас стално тукли. Аца Легија стигао је послије пола сата, са два тенка и транспортером, и опколио Неђарићане. *** Напољу су се чуле псовке, ријетки пуцњи у ваздух, запомагање, кукњава, плач избјеглица из Зенице и особља хотела, које се нашло између двије завађене групе. Зоља је сједио за мојим ратним „радним столом” и цртао планове за напад на четири зграде у Добрињи. Уцртавао је гдје треба поставити мине усмјеравајућег дејства. Гдје треба поставити снајперисте. Из којег угла и у који прозор убацити сузавац. Прорачунавао је колико му људи треба, одакле напасти, кога узети. Мјерио је, прецртавао и брисао, као да се ништа не дешава. Велика зелена мува, која је излетјела из уста мртвог гардисте зујала је око лустера. У боци медицинског алкохола остало је још само за два прста. И коре од лимуна које су ми дали у болници. Неђарићани су стајали једни другима окренути леђима, први са пушкама упереним према „Српској гарди” и добровољцима Аце Легије, а други према прозорима „Терме”. Неђарићани између двије групе српских добровољаца који су дошли да им помогну. Ходником је пролазио Влада Грк, пјевајући пијаним гласом, босански хит Боре Чорбе: „Шири мајко ноге обадвије да се вратим гдје сам био прије.” Јосип Броз осмјехивао се са слике на зиду. Тијело велике црвене жабе пулсирало је на крпи, закуцаној спљоштеним чаурама за зид. Крпи на којој је писало: „Пролетери свих земаља уједините се”. „Јебô те план, видиш да је све пукло”, кажем Зољи, док он с угломјером, лењиром, бусолом, дигитроном, прави план за напад на Добрињу. „Јебо те план, видиш ли да је све готово.” „Па шта да радимо?” „Идемо у собу, брате, у собу Ане с Алипашиног, да ти покажем једну игру.” „Сачекај још мало, да завршим план.” У соби, у змијском леглу, чији се зидови приближавају са свих страна, из које су одвели Ану с Алипашиног на неуропсихијатрију, гдје од смрти Милана Фуге нико није становао, испијам посљедње капи медицинског алкохола, украденог из ординације на Илиџи. Зоља вади бомбе и ставља их на сто. Испод велике чауре, чаурице од хаубице, коју је донио Милан Фуга када је први пут ушао у Анину собу, и у њу смјестио касне јесење руже, стављамо паре. „Ко их јебе, ко их јебе, брате, тамо њих, хајде да се играмо.” Излазимо на кров. И један и други држимо у рукама црне кашикаре, које су допуњаване експлозивом. „Који ти је број бомбе?” „А твој?” „2646.” „1737. Најебо си, Зоља, седамнаест је мој срећан број. Попушићеш га, Зоља. Имаш превише шестица.” „Ко ће да броји?” „Нећемо да бројимо. Кад опале први метак, једни на друге, извлачимо осигураче из бомби. Ко посљедњи баци, његове су паре.” „А злато?” „Ваља и злато.” Зоља скида златни ланчић са плочицом. У плочици су, на воштаној хартији, исписани његово име и презиме, матични број, општина, адреса. Ја скидам бурму са прста, и стављам је испод чауре од хаубице. „Зоља, никада те нисам питао, како се ти у ствари зовеш.” „Нема везе. Имаш све у плочици.” Чује се кратак рафал испред „Терме”. Небо изнад Илиџе је црно, покривено облацима. Држећи активирану кашикару, почињем да бројим облаке.
Прочитајте још ратних репортажа:Ратна репортажа: Тешке су сарајевске маглеРатна репортажа: Ни једног мушкарца, жене на Илиџи не смију пустити у кревет док коридор не буде пробијенРатна репортажа: Црна Рода
Извор: Правда/Небојша Јеврић