Правда

"Правила смишљамо за себе, изузетке за друге". Овако би, ако се послужи старом пословицом, у најкраћем могла да се опише геополитичка доктрина великих сила са Запада. Наиме, како је почетком овог месеца најавио немачки магазин „Шпигл“, немачкa канцеларкa Ангела Меркел жели да се и на следећим савезним изборима 2017. године поново кандидује за премијера. Ова кандидатура би Меркеловој била четврта по реду, јер предводи Немачку од 2005. године. И то се пласира као вест о броју година и наставку континуитета, без оцене. Међутим, колико ономад се западни политичари и прозападни аналитичари поломише утркујући се у замеркама руском председнику Путину за треће кандидовање на председничку функцију. А како је оно што на Западу зову демократијом у пуном смислу речи, кад се примени на Балкану или на Истоку, од (про)западних центара моћи перципирано као диктатура. „Тај њихов однос је, у ствари, питање западних пропагандних кодова. То је ароганција моћи. Себе третирају као демократију, а све остале или као диктатуру или, ако пристанете на те форме демократије, онда сте колонијална демократија. Другоразредна или трећеразредна демократија“, констатује професор Слободан Рељић, дугогодишњи уредник спољно-политичких рубрика. Без обзира што политичари са Запада диктирају правила према којима се организује систем, појашњава Рељић, они онда с времена на време коригују та правила — ако тај систем случајно избаци некога ко није повољан за њих. Ту се, тврди Рељић, никад не ради о интересу земље на коју се та прича односи, већ је увек циљ да се (на)прави владар по мери западних сила. „Имате одличан пример овде код нас на Балкану. Имате Мила Ђукановића који је, наводно, демократски лидер зато што иде у НАТО и зато што беспоговорно слуша све што му се са Запада каже. Чак иде дотле да, у трагикомичној ситуацији, уводи санкције Русији. А с друге стране, имате Груевског који постаје проблем оног тренутка кад размишља о томе да се Македонија увеже у турски гасовод. Иначе, код Груевског је, слично као Ђукановић, аминовано његово постављање споља. Међутим, у тренутку када он направи ту грешку активира се западни пропагандни код и онда се крене у рушење“, прецизира Рељић. Он подсећа да је руски председник Путин, кад су му са Запада приговарали да хоће трећи мандат иако је направио паузу од четири године, подсетио да су Американци имали Рузвелта који је три пута узастопно биран. Овде се не ради ни о каквим чињеницама већ је, како сматра Рељић, битно да ли је остатак света способан да у неком наредном периоду направи активан пропагандни механизам који може да сузбија западну пропаганду. „Та пропаганда је, у ствари, једна врста непрекидног специјалног рата. То је начин владања светом и нема никакве везе са неким озбиљним стварима. Није дакле битан народ којим се влада, него су битни интереси западне олигархије, а у овом распореду снага, пре свега те олигархије САД“, закључује Рељић. Између демократије и диктатуре постоји огроман јаз, познат из политиколошких студија, али и доказан много пута у пракси. Нема ту много спора. Међутим, кад је интерес западних сила у питању, тај јаз постаје нијанса, готово невидљива линија која мења један систем у други, као клик на прекидачу за светло. Не, не банализује се. Па како то сад напрасно Немцима и Французима ваља Александар Лукашенко, председник Белорусије? Како то седе и дебатују у његовој земљи, а дојучерашњи диктатор, онима који су га тако крстили, доноси кафу и уз кафу. Једноставно, кликнули су на прекидач. Успротиви ли се Ангела Меркел некој за Америку важној одлуци, проговори ли отвореније о прислушкивању којем је изложена или упита Путина пошто је кавијар, ето натписа како за демократију и економију каква је Немачка није добро да један канцелар седи толико дуго у власти, већ је потребна свежа крв да успон не би стао. Само клик и — готово.