Кад се плашимо тероризма у Србији, на кога прво помислимо? А коме је стварно реч? Пише: Жељко Цвијановић
1.
Шта би се догодило ако би се у Србији наредних недеља или месеци десио терористички напад, кад би, рецимо, пукла негде бомба? Пре свега, био би то велики шок, утолико већи што је Србија прегрмела ратове 90-тих, а да ван попришта директног сукоба тероризам није видела – нити га је подстицала на туђим територијама нити га је имала на својој. Истовремено, улична политичка убиства – са којима се тих година и касније сретала и која највише личе на тероризам – нису доживљена тако, будући да се углавном радило о специјалним операцијама најчешће страних служби, а оне су подразумевале адекватно чишћење трагова тероризма и достојно медијско, политичко, чак и правосудно маскирање догађаја. Елем, ако би се тако нешто данас догодило, моје питање гласи: на кога бисмо најпре помислили? Кога бисмо најпре окривили? Исламску државу, зар не?
2.
Два су разлога за то; један је глобални, други локални. ИД је у организационом и политичком смислу на стаблу еволуције исламистичког радикализма заиста нов феномен. То први пут нису терористичке групе које искључиво убијају у дубини непријатељске територије, већ војска терориста, са својом државом, идеологијом, економијом, чак и доста софистикованом пропагандом. Поред тога, после немачког нацизма није се у свету појавило нешто што је тако дубоко и једнодушно у светској јавности доживљено као квинтесенција зла, и то на сасвим супротстављеним странама – и у Америци, и у Европи, и у Русији, и у Кини. Тек, док су нацисти показали много жеље да се свету покажу бољима него што јесу, ИД нема проблем с тим. Они су без бојазни од тога да их свет неће прихватити; цела њихова пропаганда састоји се у ширењу страха међу светом који њихово учење не прихвата. Једнако као што и сва западна пропаганда, приказујући их као архизло, једнако шири страх од ИД, по чему овде пропаганда и контрапропаганда не само да нису супротставене него се врло срећно допуњују. Елем, личи на кривца, креће се као кривац, представља се као кривац – мора да је Исламска држава! Други разлог је локални, тицајући се чињенице да је тај облик радикалног сунитског ислама за последњих четврт века битно проширио утицај на потезу балканске „Зелене трансверзале“, од Јањине до Бихаћа. Мера тога не испољава се, међутим, у броју мушкараца са предугачким брадама и прекратким панталонама, које срећемо и на улицама, већ у већ приличном броју повратника из сиријског рата у Босну, Рашку област и на Косово и Метохију. На крају, док Грчком, Македонијом и Србијом, уз избеглице из Сирије, Ирака и Авганистана, шпарта и део ветерана из тамошњих ратова, биће то сасвим довољно да – ако зло почне да нам се дешава – не помислимо ни на ког другог сем на Исламску државу.
3.
Било би дакле неозбиљно не доживети Исламску државу као опасност. Али још је неозбиљније доживети је и као једину, па чак и као највећу међу претњама Србији и Српској. Терористички напади Исламске државе на Србију подразумевали би да смо постали мета „преко реда“, што би тешко било објаснити. Јер Срби нису део борбене коалиције која се супротставља Исламској држави; друго, без обзира на претње Србији у пропагандним филмовима ИД – о којима ћемо говорити касније – Србија данас нема суштински конфликт са муслиманима, утолико пре што је борба за Космет далеко од верског сукоба. На крају, треће, као потврда одсуства исламофобије, избеглице са Блиског и Средњег истока најљудскије су дочекане у Македонији и Србији, што се не би могло рећи, рецимо, за Румунију и Бугарску, где их полиција пребија, а о земљама северно од мађарског зида да се и не говори.
4.
Ако би се рангирале терористичке опасности, Србија дакле има више разлога да се плаши обавештајно-терористичких операција са друге, западне стране. Зашто? Зато што с њима, а не са Исламском државом, има неке незавршене послове; или, боље речено, они са Србијом. И зато што се традиционално нимало не либе да успех у политичким пословима погурају обавештајно-терористичким операцијама? Наравно, реч је питањима Косова, Републике Српске и односа Београда са Русијом. Одговарајући на питање какве то везе може да има са тероризмом, позивам упомоћ Данијела Сервера, оног лика који се прославио тиме што је све тешке дипломатске поруке из Вашингтона српској јавности превео управо он, претходно их чистећи од костију и отпадака сувишних политичких еуфемизама. Ево дакле како Сервер види везу између америчких захтева Србији и тероризма. Он каже да у региону – они то зову Западним Балканом – постоје још два нерешена питања. Прво је, каже, „државно устројство БиХ“ а друго „узајамно признање и размене амбасадора између Србије и Косова“. „Срби кажу“, наставља самоуверено Сервер, „да се то никада неће догодити, али ја кажем да то мора да се догоди...“ А шта ако се ипак не догоди? Наш вашингтонски гласник има одговор. Он каже да би свако ко је забринут за стабилност Балкана – а Србија је, чини се, забринута највише – требало, према Серверу, добро да размисли о томе како да осујети радикализацију муслимана у региону тиме што ће решити ова питања у Босни и на Косову. Елем, ако Београд не поломи ноге Додику и не призна Приштину, радикализоваће муслимане, а, ако радикализује муслимане, они ће се тако радикални латити тероризма. И Американци ће, је ли, бити немоћни; они су нам говорили на време, али ми нисмо слушали. Наравно, не треба имати дилему о томе да ли је овде реч о дијагнози једног човека који се представља као аналитичар или о бруталној и циничној претњи гласника из Вашингтона. Дакле, ако не удавимо Српску и не признамо Косово, не само да ћемо имати тероризам него ћемо и сами бити криви због тога. Јасно?
5.
Чак ни тад Србија неће бити оперативни циљ ниједне исламске службе, већ локалне пете колоне и хрватских тајних служби, које су већ 15 година међу најприсутнијима у Србији, где остварују своју локалну корист и стратешке циљеве западних сила. Притом, њихов мрачни утицај на нашој територији за све то време нити је у медијима расветљен нити је расветљаван, ни у приватизацијама по Војводини, где су се много истакли, ни у утицају који остварују на домаћу политичку, пословну и медијску елиту, а имали су, по свој прилици, своје прсте и у убиству Зорана Ђинђића. Говорећи о хрватској служби, овдашњи искусни контраобавештајци употребљавају епитет "предимензионирана", чиме илуструју чињеницу да њихова бројност и обим послова превазилази величину и потребе земље попут Хрватске. Наравно, предимензионираност неке службе обично није ствар њене нерационалности и расипништва, него рада на туђој територији, према којој та служба и та земља имају претензије. Да будем сасвим јасан: предимензиониране су само оне службе које имају претензије преме другим земљама. А нешто не видимо ликове са продуженим брадама и скраћеним ногавицама да приватизују по Србији и терају у банкрот фирме својих локалних клијената, обезвређујући тако српску привреду.
6.
Наравно, ето нас код одговора ко ће најпре дестабилизовати Балкан – Исламска држава или њен амерички доктор Франкенштајн са својим хрватским помоћницима. А ето објашњења и откуд сви они пропагандни филмови и спотови Исламске државе – технички беспрекорни, а садржајно имбецилни – у којима се прети Србији да се нашла на путу муслиманског мача. Ето, на крају, и објашњења зашто се наши прозападни медији последњих недеља не само баве Исламском државом преко сваке мере него што и ти доскорашњи корифеји мулти-култи идеологије систематски у српској јавности обнављају антимуслимански дискурс, доводећи га до саме ивице расизма. За разумевање свега што се у Србији буде догађало наредних месеци више ће нам користити мозак него очи. Чак и ако пукне, па и ако се после тога јави Исламска држава да призна терористички напад, ваља знати да мера у којој ћемо постати радикални исламофоби неће бити мера наше решености да пружимо отпор, него мера нашег пораза и спремности да се уживимо у улогу корисних идиота. Како ћемо то знати? Једноставно, постоји ли неки аутентични муслимански захтев према Србима? Не постоји! Чак ни онда кад Изетбеговић млађи Вучићеву мировњачку аутентичност тестира захтевом да се овај јавно одрекне Додика, то нема никакве везе са муслиманима, већ само са шефовима Данијела Сервера.
Прочитајте још:
Извор: standard.rs
