Правда

Првих дана снимања бјежао је својим пратиоцима и често више од два сата висио на мостовима за расвјету на једној руци. Нико му није могао прићи. Читава екипа је сједила и чекала. Људи су пушили, шеткали унаоколо. Чарли се на крају спустио сам. Није подносио да неко стоји миран када он пада у повишено емоционално стање. Лазо је усавршио технику убацивања Чарлија у друго стање. Равномјерно је хуктао све док Чарли не би то прихватио и кренуо сам да хукће и пребацује тежину с једне на другу ногу. У сцени левитације Црног и Наталије гледао је у висину. Поред њега су стајали, такође гледајући увис, Жика и Славко. Чарли је хуктао и када је примијетио да га ова двојица крај њега не зарезују, наљутио се и само што нису добили по носу. Не може мајмун, као ни човјек, мирно да посматра како, док он пада у занос, поред њега стоје неки људи, мајмуни и не осјећају транс. Тако је било и са национализмом. Гдје год се појавио и није био својство индивидуе, ако ниси осјетио зов нације и испоштовао зов масе, проказали су те. У мом случају ствар је била још трагичнија. Чарли је прије неколико недјеља измакао пажњи својих чувара и у једној паузи за ручак ушетао у студио гдје су се одмарали неки сценски радници. Открио је столове прекривене стољњацима и почео да једе храну, реквизиту, спремну за сцену свадбе. Сценски радници су побјегли иако им је Чарли познат од раније. Уплашили се ваљда што се појавио без пратиоца, двојице Њемаца, снажних момака. Када је Чарли појео реквизиту, кренуо је преко студијске сцене према кантини. Угледао је чувара студија и одмах заузео ратничку позу. Почео је да лупа ритмично рукама и ногама о студијски бетон и онда кренуо на чувара. Успут га је чвркнуо и прошао даље. Барандовом је, за тили час, почео да шири страх. Ходницима су бјежали статисти, вриска и паника. Боже, како ја уживам у таквим ситуацијама. На крају, када је страх почистио простор, Чарли је мирно ушао у бар, отворио фрижидер и почео да пије и једе. Напио се толико да нисмо могли наставити снимање. Враћајући се кући пио сам пиво у колима и изненада ми је пао на ум комунизам и егоизам. Не знам да ли је то под утиском мајмуна Чарлија кога су, на крају, његови чувари пијаног одвели у приколицу. Углавном мислим како су се ови Чеси лако одрекли комунизма. Ваљда због тога што су схватили да је комунизам штетан по егоизам, а како су већи егоисти од нас, отарасили се комунизма кô мајмун Чарли оног чувара у студију. Најбоље је то за комунизам рекао Берђајев. Комунисти су нехришћанским методама хтјели да остваре хришћанске циљеве. Ту има нешто занимљивије. Комунизам је радио на ритму тамтам, а ја сам растао на ритму тутатутута. Иако сам увјерен да комунизам има историјску шансу. Не као бољшевизам. Често се питам у посљедње вријеме зашто нисам на почетку рата ипак отишао у Сарајево? И поред пријетњи да ће ме тамо убити? Те пријетње јесу биле реалне. Мислим да сам могао страдати и од Караџића и од Изетбеговића, када су пред скупштином заједно припуцали од бриге да се ствар не искомпликује. Али то и није било толико важно. Нисам ја неки страшљив човјек. Чини ми се да колективни занос и вјера у мом случају више, једноставно, немају привлачност. И у мом случају не само у случају ових Чеха, комунизам је поражен од стране егоизма. Наиме, егоизам не трпи комунизам и у тој тучи овај други губи, за сада, утакмицу. Године млатарања по бијелом свијету, познавање тамошњег свијета и презир хуманизма као идеологије који се шири као зараза, све је то било пресудно у мојој одлуци да снимам филм и колико могу породици и пријатељима помогнем. То не значи да свако ђуле испаљено са брда на Сарајево не одзвања у мени болно. Све се то ограничава на практични хуманизам, пошаљи покоји пакет, тури неком у писмо који долар, и то ти је све. Стављена је тачка на рат у Босни. У Паризу су потписали мир Милошевић, Изетбеговић и Туђман. Притисак на мене није престао. Чини ми се као да сваки млади Бошњак мужјак сазријева тек када пуним устима пљуне на мене. Како би ме радо линчовали, помислим често. И што је најчудније, међу њима предњачи Абдулах Сидран. Он се понаша као да један лик из прозе „Отац је кућа која се руши”. По тој причи је направљен сценариј и снимљен филм „Отац на службеном путу”. Данас ми је пало на ум да је Сидран постао споредни лик из својих прича. Он је то у ствари увијек и био. Дакле Сидранов лик је 1948. страдао због љубави. Рекао је: – Више волим руско говно него америчку торту. Био је то Владо Петровић и због тога је из Сарајева депортован на Голи оток. Да је то рекао данас, 1995. у Сарајеву, убили би га одмах. Зато што се то на босанском језику каже: „Више волим америчко говно него руску торту“ и у то мало ко сумња. Чак и руски писци преписују своја дјела на енглески, иако има још оних који тврдоглаво пишу на матерњем језику. Абдулах Сидран ће морати да пише све испочетка. Не само због тога што он више не пише језиком на којем је Владо Петровић рекао спорну реченицу. Сидран се понашао као споредни ликови из његове литературе. Када су га за вријеме опсаде Сарајева питали, у јеку покоља сарајевских Срба под равнатељством музичара Цаце, зашто не помогне свом пријатељу Стевану Тонтићу, он је рекао: – Треба да копа ровове, што се не изјасни, зашто шути, знамо ми да је њему срце на Палама.

Прочитајте још:ПРЕПЛАВИЛИ: Мигрантска криза тресе Европу!Европа „узела на зуб“ Снуп Дога: Швеђани га хапсили, Италијани му одузели 261.000 долара

Шта је радио Цацо кад није свирао Владо Петровић, лик из литературе, страдао је 1948. због онога што је рекао. Живот Стевана Тонтића је висио о концу у приватном логору сарајевског музичара због тога што је шутио. Могао је да страда као и неколико хиљада Срба који су ликвидирани под равнатељством овог хармоникаша. А тешко је повјеровати да ови као Сидран нису знали шта им раде музичари кад не свирају. Свакоме је било јасно да је Цацо добио прећутну улогу осветника за Муслимане поклане у Фочи и Приједору. Или су Шеве, како тврде борци из првих линија и кругови око Алије Изетбеговића, поубијале много више Срба у Сарајеву па су те злочине пребацивали Цаци! У вријеме тих покоља Сидран је играо шах у просторијама Министарства унутрашњих послова цјеловите и од Уједињених нација признате Босне и Херцеговине. Стеван је копао ровове, са муком се сјећао Сидранових стихова „пријатељу мога живота, брату Стевану“, копнио и на крају, мршав, кост и кожа, побјегао из Сарајева преко Унпрофора. На Палама, гдје му је, како је Сидран тврдио, било срце, умало га нису линчовали због велеиздаје српског народа. Такође због тога што је шутио и није допринео праведној борби српског народа. Данас на Стевановом случају видим да моја мајка није у праву када ми каже: – Молим те, шути, не петљај се, исти си свој отац. Шутио ти не шутио, исто ти се пише. Они знају шта ти мислиш. Није то као у вријеме Владе Петровића када се најебавало због онога што ти је на срцу. Данас нема милости. Крив си када гласно не изговориш оно што желе да чују. Ако шутиш, ти си на непријатељској страни. Или још горе, ако ниси са њима, ти си против њих. Увијек су људи страдали на Балкану. Истина, због руских гована углавном. Америчка торта је на јеловнику од новијег датума. Највише су страдали када им се чинило да страдају због својих гована. И у животу и у литератури. Абдулах Сидран је страдао мало. Седамдесетих година је написао причу „Отац је кућа која се руши“. Због реченице „Више волим руско говно него америчку торту“ био је спреман да страда. Нудио се властима да постане непријатељ, али је био одбијен. Није им одговарао у тој улози. Извор: Политика