Правда

1. Нема више важног питања у Србији, а да у својој поруци не садржи претњу и да по својој природи није безбедносно. Кад, као Дачић у Уједињеним нацијама, поменеш резолуцију 1244, Тачи ти говори о новом рату, који ћеш изгубити; кад ти дође делегација ММФ, уместо да мислиш о томе хоће ли ти преживети пензионери, иначе хранитељи незапослене Србије, питаш се шта ће ти пасти на државу и главу ако ове чиновнике вратиш кући необављеног посла и незадовљне; нема те одлуке коју доносиш, а да се, пре него што поставиш питање о користи и штети коју ти носи, најпре не запиташ шта у тој одлуци може да ти експлодира, а, кад се увериш да неће, више ти и није толико страшно ни ако је штетна. Коначно, кад ти на врата нахрупе избеглице из Африке и са Блиског Истока, свој страшни избор постављаш између сопствених људскости и безбедности. Твоју самилост нагризају сумња и страх; као потомак избегличког народа, подређујеш се налогу људскости, тешко слутећи да иза те колоне убогих вилењака можда наступа војска орки, уместо чијих очију стоје, како их је видео Толкин, „тамно црвене рупе које горе мржњом“. 2. Тако некако данас изгледа она стварност у Србији, испод које су све друге стварности. Препознаје се и по томе што о њој данас најгласније причају будале и покварењаци, свет уједињен у томе што никад нема дилему и сумњу, а увек има решење, и то, по правилу, врло једноставно. У остатку српског јавног простора руком се да опипати колико величина проблема превазилази сваки говор о њему, као што се да опипати да тај говор своје недостатке и своје недопирање до сржи проблема надомешћује производњом унутрашњег сукоба и очајничке мржње, јединог што може да произведе, а да пред тим производом наш данашњи проблем не изгледа ни превеликим ни нерешивим. Нико у данашњој Србији, па ни оној пре ње, није крив за оно чему нас примичу, не зато што је то друштво невиних (далеко је то од невиних), већ зато што величина и порекло тог проблема нису одавде. Али наш говор о кривици, тражећи виновнике међу нама, међу онима који су „на дохват руке“ – како каже Петер Хандке у својој књизи о Драгољубу Милановићу, једином пресуђеном кривцу за агресију НАТО на Србију – претвара се у непатворену мржњу, никлу из наше немоћи и потиснутог сазнања да до највећих и правих криваца не добацујемо. На тој мржњи – која се зачиње у каналима комуникације под контролом тих правих и највећих криваца, да би је прихватао наш немоћни бес и ширио даље, без свести и о њеном пореклу и последицама – не да се изградити никакво јединство у догађајима који долазе. Позив на јединство, тај велики циљ, није претензија овог текста, он настаје из позиције политичке самоће, као, како опет каже Хандке у књизи о Милановићу, „прича коју морам да причам. Само не знам коме“. 3. Ритам светских сукоба ове јесени појавиће се као њихов пресудни фактор, као нешто што високо надилази и њихове циљеве и њихову унутрашњу логику. Да није тако, зар би се Војска Украјине са толико елана спремала за своју нову офанзиву у Донбасу, у којој ће нови круг исцрпљивања Русије платити хиљадама мртвих глава. Притом, историја не памти много таквих војски које своју Масаду не граде на осећању правде и части, већ пуке снисходљивости њихових вођа, које верују да сопственом крвљу и варварством купују улазницу за приступ супериорној западној цивилизацији. Да је другачије, зар би било могуће да се после холокауста и Хирошиме на свету – чак на два континента, и на вратима трећег – појави војска која је по својим зверствима и, још више, по свом односу према њима једва поредива са нацистима и јапанским злочинцима из храма Јасукуни. Та неупоредивост хорде Исламске државе чини готово производом фикције, најсличнијем поменутим Толкиновим оркама, војском канибала која се више плашила свог господара него иједног непријатеља. Тај тријумф ритма сукоба над његовом унутрашњом логиком говори само једно: онај принцип западног света који покреће Порошенкове и Багдадијеве ратнике, не познаје моралне границе, не прихвата ниједан обзир, одбацује и војну и политичку логику. Пред тим чињеницама, које политику уводе у сасвим другу раван од оне којом смо навикли да се крећемо, чак Фукујамина синтагма о крају историје као некој врсти либералног идеолошког благостања данас се очитује као крај историје који лебди над разореном Палмиром и целим појасом древних цивилизација од Картагине до Багдада. 4. Цела политика Србије у таквим условима, и не само њена, данас је политика избегавања оружаног сукоба у свим његовим варијацијама. Притом, кад би Србија то желела, имала би рат одмах, и за то чак и не би морала да повлачи потезе који би је чинили истинским кривцем за тај рат. Са друге стране, Србија, која сукоб избегава, може на том политичком курсу да повлачи и најбоље потезе, и опет не може да зна да ће га избећи. Али политика избегавања сукоба по сваку цену обавезно доводи до снажне унутрашње напетости, тако да често силнице спољнополитичког конфликта постају чињенице унутрашњег. Кад избегавање предуго траје или, посебно, ако има драстично финале, унутрашњи сукоб је све теже контролисати. Опет, настојање да се превазиђе унутрашњи конфликт често враћа опасност од спољног. Последње пливање између те две крајности у Србији се завршило трагично априлским ратом 1941. године. 5. Хајде да ово размишљање завршимо питањем да ли треба славити 27. март. Наравно да треба. Тог дана Срби су стали на страну антифашистичке коалиције у Другом светском рату и, плативши огромну цену, нашли се не само на страни победника већ и на правој страни историје. Та чињеница, међутим, тешко да може да оповргне ону да су водећи актери 27. марта били авантуристи и аматери лишени сваке политичке визије, посебно у поређењу са кнезом Павлом. Тек, слављење тог дана данас јесте одавање почасти жртвама и учитавање њиховог историјског смисла јер, признаћете, било би заиста страшно и помислити да су оне пале (и) због шаке политичких авантуриста. Ако смо се сложили да 27. март треба славити, хоћемо ли се сложити и пред питањем да ли га онда, кад се укаже прилика, треба и поновити. Свакако мислим да не треба. Јер нису све победе на ползу.

Прочитајте још:Ни рат ни мирМИГРАНТИ: Пешадија у геополитичкој игри

Извор: Нови Стандард