Правда

Имајући у виду неприпремљеност, "наивност" и предвидљиву бесперспективност оваквих покушаја помирења, не чуде оптужбе да премијерове намере нису искрене, то јест да су циљеви маркетиншки. Јер, оном ко се упушта у авантуру регионалног мирења никако не сме промаћи сама природа регионалне мржње, која се мора превазићи. Анализа те мржње, уколико смо озбиљни у својим намерама, нужно претходи и одређује време, стратегију и темпо помирења. Објективном посматрачу, наиме, просто боде очи чињеница да мржња, посебно према српском народу, већ двадесет година јача, уместо да, као што би се очекивало и као што је природно, постепено јењава. Штавише, непрестано се проналазе нови разлози и изводе "докази" који је потпирују (као што се у Сребреници, једном годишње, ритуално умножавају сахрањена тела). Политичке светковине и комеморације организују се са заштитним знаком оптуживања и позива на безусловно извињавање. Пропагандни апели мржње се осавремењују, то јест примеравају духу времена и нормама политичке коректности. А мобилише се и нова публика која ће је даље ширити (што се види из британске резолуције о Сребреници, у којој се, одједном, инсистира и на случајевима хомосексуалног злостављања, и то деце). У ствари, степен анимозитета према српском народу у региону досегао је тачку после које можемо бити потпуно мирни. Нема тог злодела – почињеног, приписаног или намераваног – којим би се оволика и оваква мржња могла правдати. Ипак, ако погледамо изблиза, није то ни нека метафизичка мржња. Има она своју конкретну предисторију (историјске мржње не застаревају), као што има и сасвим одређену, актуелну улогу и инструменталност. Најкраће речено, она служи да се консолидују недовршене државе, хомогенизују идентитетски несигурне нације и легитимише пољуљана власт. Наравно, ту је и међународни фактор, европски и ини пријатељи, који пали ватру да би је затим могао гасити по својој мери и у геополитичке сврхе. Несрећном игром историјских околности, ми смо се нашли у улози демонског непријатеља који им у свему овом помаже. А он не може бити прихваћен ни као пуноправни актер, а камоли као лидер регионалног помирења. Објашњења којима су племенске поглавице оправдале своју одлуку да не прихвате лулу мира откривају, бар делом, конкретну инструменталност и исходишта нове/старе мржње. Милановић се позива на државотворност када каже да њима нико неће прописивати дане празника (ко је поменуо празнике?) и дане жалости. У овом случају, ма колико се Вучићу чинила племенита идеја о деетнификацији мртвих, пошто нико не може бити "мртвији од других", наш премијер пуцао је у празно. Јер, хрватска држава у своје темеље уграђује управо етнички разврстане, хрватске, жртве свих идеолошких боја и историјских времена (пример Блајбурга), инсистирајући на митској заједници живих и мртвих. Уосталом, довољно је то што свој државни празник смешта у контекст (и дане) етничког чишћења, тог трајног извора сећања на српске жртве. Више среће није имао премијер ни са својим шаховским партнером. Сада се тек види да Александар може мирно у шаху побеђивати Бакира, али да победа Србина над Бошњаком (када дође стани-пани) има сасвим друго значење и могуће последице. Када Изетбеговић каже да се нису стекли услови за помирење, он заправо пита "шта нудиш?". А то може бити Додикова глава на пању, део државне територије или националног дохотка. Калкулантски аспект ове мржње демантује нашег премијера, који у свом помиритељском апелу тврди да се "од мржње и ископавања старих рана" не може живети. Сам Изетбеговић даје небулозну понуду коју не можеш а да не одбијеш („"истинско суочавање са истином о злочинима", "недвосмислену осуду активности које воде у нове сукобе на овим просторима" и сл.). Хаљина од кострети, клечање и пут у Каносу, то јест национално понижење, подразумевају се. Најзад, Тачи. Шта рећи? За њега је прихватљиво све друго осим помирења (то јест трговина органима, прогон и хапшење Срба са Космета, узурпирање имовине, премлаћивање и убијање). Он те злочине смешта у категорију "одбране домова". Све друго је "релативизација историје". Ко је крив Србима што су сами над собом починили геноцид, а то су и заслужили. И у овом грму лежи зец. Тачију, заправо, над главом виси специјални суд који ће преиспитивати његове злочине и он унапред увежбава своју одбрану. Чак је у ту сврху научио да користи реч "људскост"”. Али, посматрано са Вучићеве помиритељске стране, овде важи правило – не можеш добити ни мање (рецимо, заједницу српских општина), а хтео би више (опште помирење) . Свака од ових мржњи има своју политичку сврсисходност – независно од декларисаних разлога и повода – и код регионалних мрзитеља и у ширим међународним односима. Рецимо, да се нешто ушићари од белосветских миротвораца (по цену жељене независности) или да они неку корист извуку из наших свађа. Али, много су мање јасни разлози и поводи помиритељске акције нашег премијера, посебно ако судимо према начину на који је спроводи. Да ли је то борба да се промени негативан имиџ земље и Срба у светској јавности, да се допринесе успостављању неке нове праведности по чијим мерилима не бисмо више били једини кривци, да се осветле прави узроци и карактер сукоба, да се признају и наше жртве и отклони проклетство колективне кривице? Или је реч о безусловном помирењу, по мерилима западних сила, за шта би требало платити велику (моралну) цену. Право помирење, за добробит државе и нације, подразумева сасвим другачију и дугорочнију политику.