Правда

1. Шта се догодило са толико некад разумних људи да су почели да расуђују као пасионирани глупаци? Којом логичком операцијом и којим политиколошким алатом се, на пример, може доћи до закључка да Александар Вучић прети расписивањем републичких избора само зато што не уме да ради ништа друго и због свог „непотврђеног ега“? Ако се сложимо с тим да Вучић нема ниједан политички разлог за изборе, него да су сви његови разлози психолошке природе – другим речима да хоће на изборе зато што је будала – можда би се дало и о томе разговарати да није једног важног момента. Чему, наиме, у том свету опседнутих Вучићем – свеједно да ли долазе са прозападне или патриотске стране улице – толико учитавања, беса и увреда на рачун оних који не деле ту страст? Кад је – питам – прозападна опозиција последњи пут наступила са било каквом политичком идејом уместо што у Вучићевој влади тражи алиби за своја непочинства („ова влада је гора и од наше“). Кад је – опет питам – патриотска опозиција, част ретким изузецима, изашла са озбиљном, проводивом политичком идејом уместо што се уби разматрајући да ли је Вучић највећи издајник у српској историји или би се случајно нашао и неки већи? Наравно, што се о њему изјаснимо као о већем издајнику, то се легитимишемо као већи љубитељи отачества. Нисам из те приче, и читалац ће с тим морати да се помири, исто као што сам се сам помирио разилазећи се неким веома ми драгим људима. 2. Амбиције овог текста нису ни полемичке ни убеђивачке нарави, уосталом на који начин разуверити неког ко верује да неко расписује изборе зато што је самоопседнута будала. Овде ће бити реч о нечем другом. 3. Није ли веома занимљиво, готово очаравајуће, да је део прозападне опозиције са жаљењем констатовао да је бриселским договором о Заједници српских општина на Косову и Метохији добијено сувише мало (Зоран Живковић: „ЗСО има исте надлежности као и Стална конференција градова и општина Србије, дакле НВО...“; Балша Божовић: „Није ово никакав 'тренутни' споразум о ЗСО. Ово је потписана независност Косова“)? Јесу ли пред нама нови патриотски обраћеници? Не, реч је о свету који је листом пре две године поздравио Бриселски споразум и који данас очајавајући реагује на једини српски добитак из тог споразума, колико год био мали, колико год несразмеран принесеној жртви. Није ли се веома слична недоследност догодила ономад на супротном патриотском крилу, кад су владу оптужили за медијску цензуру, без обзира што је припадника тог крила у медијима тада било више него икад од 2008. године. Такав политички алтруизам историја не памти: били су огорченији кад је без своје емисије остала Оља Бећковић него кад су сами остали ван сваке медијске пажње. 4. Наравно, не бих из овог изненађујућег жала за Косовом и Бећковићевом извлачио закључак о зближавању прозападних и патриотских снага. Пре бих закључио да су и једни и други захваћени истом болести: синдромом поражених. Опхрвани тиме, они ће се према било којој политичкој идеји или догађају односити не према јавној користи или штети коју они производе, чак не ни према сопственој користи, већ према штети по објекта њихове мржње. Тај синдром и код једних и код других постао је нека је врста самоодрживог принципа: што је њихов пораз дубљи, то је Вучић више предмет њихове мржње; и, што га више мрзе, то још дубље пониру, остајући изван целог комплекса надошлих питања која су за нацију и државу од судбинске важности. Други моменат који уједињује опозицију – још важнији од првог – јесте инертна игра по застарелим наученим матрицама, које очитују потпуно одсуство свести о томе колико су се доживљај и смисао политике у свету променили за последње три године и колико је и сама Србија за то време радикално изменила свој политички миље, односе и обичаје. И, заиста, ако политичку сцену посматрамо у класичној динамици власт – опозиција, Вучић нема ниједан разлог да расписује изборе. По својој партијској и персоналној снази, опозиција једва да постоји; зашто би ишао на изборе? Можда да би опозиција постојала још мање? 5. Пре него што се вратимо на разматрање мотива за расписивање избора, хајде да укратко видимо како се глобална догађања данас рефлектују на Србију. Нема више никакве сумње да је свет у највећој и најдинамичнијој мени од 1945. године. Блиски исток гори, на први поглед у потпуном хаосу, без икаквог система; Кина, по свој прилици, верује да је време за отварање глобалног финансијског рата против САД, коначно свесна да чак ни она не може да произведе толико робе колико Амери могу да наштампају долара. Русија се узда у своје традиционалне савезнике – овај пут то су нуклеарно оружје и копнене снаге – уз важан додатак Владимира Путина, који је својим глобалним покривањем игре превазишао и капацитете своје велике земље, остављајући утисак можда јединог светског лидера који може да замисли свет сутрашњице. Европа, опет, хропти под притиском свог атлантског савезника, од финансијског и војног до обавештајног и миграционог. Поред тога, свет је највероватније пред новим пуцањем финансијског балона, много опаснијег од оног из 2007/8. године, какав ће тешко преживети и тако велике економије као што је, рецимо, јапанска. У сваком случају, Велика Игра је почела. Имам разумевања за своје пријатеље који верују како би Србија требало да заузме своје место и утиче на исход Велике Игре, бар колико га је заузела 1914. године, тако да то што их сматрам будалама могу да припишу мом пословичном намћорлуку. Шалу на страну, како земља са капацитетима Србије може да се понаша у Великој Игри? Важне су четири ствари. Прво, свака њена амбиција која превазилази ону да се из тога извуче са што мање губитака и, колико је могуће, чистог образа – мегаломанска је и опасна. Друго, за Србију је од највеће важности да разуме глобалне догађаје, и да има што је могуће шири преглед, свесна, наравно, да он никад не може бити онолико широк колико нам је потребно јер наши перископи не добацују колико амерички, руски или кинески. Треће, за малу земљу у Великој Игри важи да је рђави потези које повлачи тренутно убијају, док добри могу и да је спасу и да је убију; то не мора увек да зависи од ње. Речју, потези мале земље у тим околностима морају да буду лагани и конзервативни, што је могуће усклађенији са околином. И коначно, четврто, мала земља у Великој Игри гледа да не отвара жаришта са јачим од себе и гледа да их затвори колико више може. И, кад јој се учини да јој у томе добро иде, она не престаје да се колико год може спрема за најгоре. Наравно, не треба искључити могућност да баш међу нама постоји геније који може и да антиципира свет сутрашњице и потезе који воде до њега. Али такав би у данашњем односу снага у Србији – о чему је својевремено писао Милован Миловановић, наш највећи дипломата икад – био користан колико и било који учесник Фарме. 6. Проблем настаје тамо кад у нашој политичкој јавности у временима Велике Игре о појединим догађајима почињу да превладавају два рубна става. Хајде да видимо како то изгледа на примеру избеглица са Блиског и Средњег истока. Један став је да би Србија пред мигрантима требало да подигне зид и изведе војску да брани њене границе. Он има своју логику: тешко је супротставити се тези да миграције нису спонтане и да имају своју руку која их води. Још теже је не приметити да ће те миграције – које ће трајати много дуже него што нам се данас чини – имати своја озбиљна геополитичка дејства и последице. Дакле зид? Орбан је, док не направи зид, ставио бодљикаву жицу. И? Да ли је избеглице зауставио? Није. Војска? Ни они их неће зауставити, све док не почну да пуцају у месо. Хоће ли пуцати? Не, пре него што почне светски рат, а тада је углавном свеједно. Дакле, многе опасности на које упозоравају заговорници зида су на месту. Проблем је што њихова реакција не подразумева неопходно сагледавање широке слике већ – условни рефлекс. Ако Немачка и ЕУ прихватају избеглице, а оне не показују жељу да остану у Србији, зашто бисмо имали проблем да им не помогнемо да до Немачке дођу. Утолико пре што тиме, за разлику од Мађарске, не прљамо образ. А шта, кажу, кад Немачка више не буде желела да их прима? Ништа, ваља знати да су безмало све избеглице у Србију ушле из Европске уније – из Италије, Грчке и Бугарске. Кад Немачка буде хтела да брани своје границе, хоће ли то радити у Мађарској или, рецимо, на граници између Турске и Грчке? Утолико пре што одскоро над Грчком држи тапију скоро као над Баден-Виртенбергом. Елем, условни рефлекс, омиљени механизам патриотске опозиције, веома је искрен у бризи за отаџбину, али не само да није делатан него ће се у својој изведби најпре извргнути у своју супротност. Исто онако као што је Ципрасов референдум био врхунски чин бриге за отаџбину, да би само два дана касније постао први корак беспримерне капитулације Грчке. Наравно, најлакше би сад било објаснити како је Ципрас безнадежни издајник, али тиме се губи важна поента: мала земља у Великој Игри никако не сме да загризе залогај који не може да прогута. 7. Поред условног рефлекса, друга крајност је нешто што бих назвао преписаним ставом, типичним за овдашњу пету колону. Као његов најсветлији представник показала се она несрећна повереница за равноправност, која је до те мере била гостољубива према избеглицама да им је већ понудила територију у источној Србији, на којој ће да се населе. И то је тако типично за ту цивилнодруштвену сорту: свету који толико не осећа отаџбину све изгледа као бабовина. Ту је и она НАТО лобисткиња (ваљда сам исправно написао), која је пропустила толико прилика да у кућу прими српске избеглице да би се извадила на сиријским, окачивши их притом и на Твитер. И ред је да се похвали о свему томе, осим што бих волео да је саопштила да ли их је упознала са кућним редом да се код ње не говори ружно о НАТО. А сад што без НАТО ни сиријских ни српских избеглица не би било, то није проблем ни НАТО ни наше лобисткиње, већ избеглица и њихове припадности погрешном племену. Носиоци преписаних ставова, наравно, не раде ни по једној од домаћих агенди и интереса. Њихов посао је да нервирају јавност, да хране и радикализују ставове носилаца условног рефлекса и да изјашавање о теми уводе у простор хистерије. Ширење исламофобије у Србији и осталом православном свету могло би Империји да буде од велике користи будући да би јој у блиској будућности могла затребати баш православна пешадија тог типа. 8. Кад почне Велика Игра – већ смо говорили о томе – за мале државе свако питање постаје безбедносно. У реду, ја сам евроскептик, да ли то значи да бих сутра дошао на власт и престао да се јављам на телефон Меркеловој и Хану? Можда, само колико би то Србију коштало. Одмах бих објавио војни и сваки други савез са Русијом? Наравно, није најважније што је и мање од тога било последње што је на власти урадио Виктор Јанукович. Откачио бих ММФ јер ме тера у економску пропаст? Тачно, зашто бих претходно питао Џона Перкинса да ли је ММФ, ако немаш да вратиш паре, економско или безбедносно питање. Велика игра, дакле, мења угао нашег посматрања, и ту се не може много. Може се бити очајан, може се, наравно, мрзети Вучић, али за легитимизацију тог типа опозиционе мржње било би бар неопходно одговорити на претходна питања, зар не? 9. Хајде да се вратимо на изборе. Већ смо утврдили да је опозиција – и једна и друга – у тако јадном стању да Вучић нема ниједан разлог да их расписује да би је још једном поразио. Друга школа мишљења каже да он хоће да преко избора направи ред у својој странци, која је толико нарасла и заузела толико места на сцени да у њој с разлогом видимо не само власт већ и једину изгледну опозицију. Рецимо да, како неки тврде, хоће да преко избора разјури људе Томислава Николића. Шта му смета да то изведе без избора? Кажу неки да му не дају Руси. А дали су му да потпише ИПАП? Или би да отера Зорану Михајловић, а не дају му Амери? А дали су му да не уведе санкције Путину, Зорана им је важнија од тога. Али добро, на трагу смо, приближавамо се могућем одговору. Вероватно ћемо се сложити да на српској сцени постоје само два ефективна фактора: један је Вучић, други су странци. Можда ћемо се мало теже сложити око тога да тај однос није тако једноставан како га замишљају патриоте, него да ту има различитих и вишесмерних трења и утицаја. Како год, ванредни избори – и у мотиву и у изведби – могу се догађати само у релацији између та два фактора. А то значи да, кад постоји такав распоред снага, сваки избори представљају између два фактора неку врсту ресетовања, подвлачења црте и преузимања нових или отказивања старих обавеза. Што је један лидер слабији и што су му после избора потребније гломазније коалиције, то су амбиције странаца веће, а захтеви безобзирнији. Уосталом, највећи захтеви пред Вучићем стајали су после избора 2012, кад није могао да састави владу без Дачића и Динкића. После избора 2014. већ је било могуће да се уради понешто ствари које се нису допале Америма – од одбијања да се Русима уведу санкције, преко параде са Путином до отпора декларацији о Сребреници. Треба ли рећи да је влада из 2012. такве ствари могла само да сања. Да ли се тиме показује неки тренд, не бих да лицитирам. Нека о томе мисле Кирби, Давенпорт и Киф, којима се идеја о изборима ни мало не допада. 10. Мислите о томе. Или наставите да мрзите Вучића, верујући да ће, кад буде срушен, Србија процветати. Такав став може вас подмладити („сви на барикаде!“), може вас учинити делом елитне београдске чаршије („каква част!“) а може вас квалификовати и за дежурног аналитичара на патриотској Н1. Да се разумемо, овде није била реч о Вучићу, већ о нама. Много је разлога који немају много везе ни с њим ни с нама и који казују да су његове шансе да у Великој Игри таквом политиком за Србију нешто постигне много мање него да пропадне. Ради се, међутим, о нашем избору: да ли нам је амбиција да будемо у праву – што је у Србији из владе у владу све лакше – или ћемо ризиковати, што више лично, то мање национално, и нешто покушати да урадимо.

Прочитајте још:Борко против НенадаИзбори, да или не – игра непотврђеног ега

Извор: Нови Стандард