Правда

 Група Плутониа у основи имена може имати планету која је веома јака, а може и хемијски елемент који је такође моћан, како сте одабрали име за групу? Име је одабрало нас. Од првог дана увежбавања тадашње поставе осећала се свирачка енергија равна нуклеарној бомби. Како у то време још нисмо имали певачицу у шали смо говорили да ће нам требати једна која користи плутонијум као погонско гориво. Поставе су се мењале али енергија је остала иста. Санашња постава са певачицом Јеленом Асјом Ситарицом, басистом Марком Главаном и бубњаром Срђаном Дуждевићем је попут вулкана. Аналогија са Плутоном, мистичном, оспораваном а моћном планетом за коју се према последњим снимцима НАСА испоставило да има и велико „срце“ на површини је фрапантна, зато сам убеђен да не постоји случајност у избору имена бенда. Са једном малом разликом: овај бенд зрачи позитивном енергијом! Ваш репертоар чине светски познати хитови, али у вашем извођењу звуче потпуно другачиије, како реагује публика на то? И пре него што смо почели да радимо на ауторским песмама имали смо порив за креативним радом и бројним хитовима смо додали наш печат. Будући да смо бенд који је изузетно концертно активан требало нам је нешто што ће публику дићи на ноге, а то је жестока рокенрол енергија. Публика реагује одлично, пре свега јер се разликујемо од већине бендова који само репродукују већ снимљено док у нашим аранжманима бројне песме добијају снагу која им је у оригиналу недостајала. Тако код нас можете чути Мадону која звучи попут Металике, Дипеш Мод који звучи као Бонжови али и Калт који звучи као нежна балада. Наравно, та енергија се осети не само у свирци него и у сценском наступу. Публика не долази само да вас чује него и да вас види и осети, а ми јој то са задовољством пружамо. Недавно сте били подршка на концерту групе Неверне Бебе како је дошло до те сарадње и какви су Вам утисци? Дугогодишњи сам фан "Неверних Беба" које сматрам најбољим свирачким српским бендом икада. Преко заједничких пријатеља је остварена дивна сарадња како у студију тако и на бини и надам се да ће у будућности бити још већа. "Неверне Бебе" не само да су сјајни свирачи, то су девојке и момци  великог срца и широке душе, прави музички посвећеници и као бенду нам је велика част и остварење сна што смо добили прилику за сарадњу са нашим идолима који су у нама препознали потенцијал и исту страст за музиком. Када сте научили да се ватром не игра? Наша прва ауторска песма „Ватра“ је жестока и симболична. Нисам никад научио и даље волим да се играм ватром, понекад се опечем али ми није жао. Кад је човек овладао ватром настала је цивилизација, да није било те игре још би били по пећинама. Ватра такође представља страст, а шта је живот без страсти? Да ли је људима интересантније то што је један доктор,музичар или што је један музичар хирург? Људима је та комбинација необична и занимљива, можда мало више што је један хирург и гитариста али аналогија између те две гране је невероватна. Од огромног знања, љубави и посвећености који су вам  потребни да бисте се бавили овим областима, преко неопходне мануелне вештине све до искуства и храбрости, па и добре дозе интуиције, није случајно што кинески симболи за музику и медицину изгледају као одраз у огледалу. Није редак случај да ми пацијенти долазе на свирке након што сазају да имам бенд, а такође сам оперисао и велики број колега музичара, мислим да се воде логиком „ако вешто свира, вешто и оперише“. Ако сте доктор за рокенрол, да ли сте уметник за лапараскопију? Медицина је сама по себи грана уметности подједнако колико и грана науке, а хирургија њен врхунац, а лапароскопска хирургија је опет шлаг на торти саме хирургије, технички и физички најзахтевнија али и најбоља за пацијента. Љубав према лапароскопској хирургији ми је усадио мој ментор и учитељ Др Реджеп Дураки, пионир те области у Србији а даље усавршавање је уследило у више наврата у Италији код најбољег европског лапароскопског хирурга Проф. Ђуста Пињате, иначе великог пријатеља српског народа. Имао сам срећу да су ме та двојица врхунских стручњака прихватили као најрођенијег и несебично ми открили све скривене тајне заната и омогућили ми да професионално напредујем и радим све захвате као у најбољим европским центрима. Како сте се одлучили за ту грану медицине и за тај правац у музици? И рокенрол и хирургија су на неки начин одабрали мене. И једно и друго су тешки, захтевни, често незахвални али самим тим и велики изазов. Ту не важи линија мањег отпора, морате се до краја унети и душом и телом.  Задовољство кад победите тешку болест и омогућите вашем пацијенту да здрав и срећан изађе из болнице, па још ако то урадите лапароскопски, без крви и видљивих ожиљака, не може ни са чим да се мери, као и енергија коју вам пренесе публика коју сте усрећили вашим наступом. Кад су Вам дали име Златко вероватно нису могли ни да наслуте да ћете имати златне руке, које лече тело и душу. Ко је највише поносан на то што сте постигли? И опет прекогниција,“Nomen est omen“, име је знак, рекоше стари Латини и надам се да успевам то и да оправдам. Верујем да су на мене поносни моји пацијенти, породица, пријатељи а надам се да сам учинио поносним свог оца, легендарног неуропсихијатра Др Петра Бокуна који је пре 4 године изенада преминуо. Тек сад увиђам колики је утицај на мене имао  и колико ми у животу значи љубав и подршка коју сам имао од стране родитеља. Какви су Вам планови за наредни период? Поред низа фестивалских наступа овог лета, као што су промоција УНФЕСТ-а, Зајечарска Гитаријада, Шабачки летњи фестивал и други, где промовишемо наш ауторски материјал, као и клупских наступа од јесени, наредни период је првенствено посвећен раду на првом албуму Плутоние чији се излазак очекује до краја године. Такође, Плутониа је снимила Оду патологији, будућу химну Удружења европских патолога чији ће конгрес и промоција Оде бити у Београду почетком септембра. То је једина наша песма на енглеском и на занимљив и помало шаљив начин сам успео да спојим две моје највеће љубави, медицину и музику, а мислим да то неће бити једини такав спој у будућности. Опет, планови на пољу медицине су увођење још савременијих лапароскопских процедура у рутинску праксу и повећање броја лапарскопских операција код све заступљенијих тумора дебелог црева и желуца. Нажалост, већина пацијената још увек није довољно информисана о могућности да добију најсавременију операцију већ и даље хрле у руке хирурга који оперишу отвореним приступом застарелим више од две деценије. Као да на пут идете Фићом а Ферарија држите у гаражи. Штета је да се та могућност не искористи, опрема постоји, кадар је искусан и обучен, а предности за пацијенте вишеструке.

Прочитајте још:Опроштајно писмо Исидоре Бјелице: Од данас постојим само у књигама!Шеста трибина Лагуниног књижевног клуба

Извор: Правда/Марија Гојковић