"Дневник Емира Кустурице" представља белешке познатог режисера које је писао 1994. године, у тренуцима док је снимао легендарни филм "Андерграунд". Лист "Политика" свакодневно ексклузивно објављује ове белешке Емира Кустурице. Преносимо најновију:
Сидран је остао у Сарајеву и већ тада мјешао малтер за постоље гдје ће једнога дана поставити своју бисту. Вјеровао је да ће постати национални јунак. Мозак му је био избаждарен на оних пар сарајевских уличица, а сваки излет на пјесничке вечери у Босански Брод доживљавао као тежак удар на свој нервни систем. Када су га питали зашто не покуша у иностранству, он је поносно говорио: – Ја никада нећу напустити свој родни град. Оно „мој град” изговарао је тако поносно да су се пријатељи затечени за столом већ тада осјећали као издајници. Једно од његових најузбудљивијих путовања био је излет у Венецију на фестивал гдје се приказивао „Доли Бел“. Ја сам тада био у војсци. Страх од Венеције и великог свијета савладавао је „векијом романом”. На крају су пијанице аматери, филмски радници, попадали – па је остао сам. Од италијанског конобара хтио је да наручи лед, али није знао како се то каже. Прво је махао рукама, а овај га није разумио. На крају му је рекао: – Прего, уно пиколо Гренланд – и одлучио да више никада не напушта Сарајево. Сидран није волио наше филмове. У ствари, он их је након првих пројекција мрзио. Због тога што се филм не пише него снима. Натмурен, одлазио је са јагомирских пројекција и није хтио да са мном разговара. Тек када су филмови постали успјешни, он би са мном проговорио. И не само то. Преузимао је идеје у које је сумњао док смо исписивали сценарије. Једном се разгаћио па је филозофски објашњавао неком новинару како је као мали био мјесечар и да је са уживањем стварао ову надреалну карактеристику јунака Дине из филма „Отац на службеном путу“. Заборавио је био да смо се око тог мјесечарења ноћима свађали у Дубровнику. Никако није хтио да пристане да се моје идеје уграђују у сценариј, а када није имао куд, онда их је продавао као своје. Увијек ми је било јасно да би се он нашег односа лако ријешио да филм није заносна радња. Филм се много боље плаћа од поезије, па је он пишући сценарије лагодније живио од својих колега књижевника.
Милији му православни Други филмови за које је Сидран писао сценарије нису му донијели велику финансијску добит. Због тога, и ради поштовања према Андрићу, хтио је да радимо „На Дрини ћуприја“. Једина невоља била је што је опет морао да путује. Сви путеви воде у Венецију, тамо нас је чекао римски адвокат Драшковић, човјек који је спаковао десетине филмова. На Сидранов рачун је уплатио 30.000 долара предујма за рад на сценарију. Паре су Сидрана обрадовале, али је изгледао уплашено. Док смо путовали из Нове Горице, он је скврчен на задњем сједишту „Фолксвагеновог” комбија причао о Сарајеву. Већ неколико година био сам у Америци и Француској. Сидран је био духовит и непрестано се ударао петом десне у лист лијеве ноге и обрнуто. Признао ми је да му од алкохола натичу ноге и да осјећа старост. Мирис долазеће трагедије у Југославији тумачио је као милитантни Југословен. Био је поносан што је у Нишу рекао за Милошевића: „Ако ваља вама, ваља и нама“, још је додао да не схвата одакле толика мржња према српском народу. Рекао сам му да се осјећам ко Владо Петровић, лик из његове приче. Новинару Милану Митићу сам рекао да није ред што Милошевића Словенци називају Мусолинијем кад нису подвукли црту под Титов рачун и, богами, рекао сам Сидрану да је то изгледало ко да сам реко да више волим руско говно него америчку торту. Он се није освртао на моје осјећање, али њему никада није било право када сам ја, чак и у шали, присвајао било шта из његовог невеликог дјела. Изгледало је да му није било све потаман у Сарајеву због благонаклоне изјаве о Милошевићу. – Ту су неке нечисте радње – говорио је Сидран. – Што се мене тиче, милији су ми православни сто пута. У њих се попови жене и праве дјецу. Они католици су прави педери! Него, најебали смо, драги Емире, нон-стоп добијам писма из источне Босне. Пријете ми да ће бити белај ако будем радио сценариј за „На Дрини ћуприја“! Личио је на човјека који је био спреман да уради све само да не мора да врати паре које му је овај Драшковић већ уплатио. Учинило ми се како је изненадна блискост коју је остварио са мном заснована на потреби да му онако преплашеном понављам: – Ма дај, Авдо, какво враћање пара. Ја сам прихватао ту улогу па му је то тренутно олакшавало ситуацију. – Заборавио си ти како је живјети међу примитивцима, мој Емире! Једина особа која му је дозлогрдила више од источнобосанских Муслимана била је његова супруга Сахбаза. У повјерењу ми је рекао да се дала у шверц и да он то као писац неће више толерисати: – Ко бива ради на Академији за музичку омладину, ја тамо, кад она у канцеларији нагурала фармерке, парфеме свакојаку робу! Сјетио сам се тада како је много година раније Сахбаза одлучно одбила моју понуду Сидрану да у „Доли Бел“ игра Цвикераша. Рекла је:
Стих о Дрини – Да ли си ти нормалан?! Ђе ће књижевник да глуми? Ти, изгледа, одлучио да га до краја понизиш? – говорила је Сахбаза. Убрзо послије сусрета у Венецији господин Драшковић је оболио и умро. Тако је и „Дрина“ пропала, а Сидран је могао да одахне: није морао да врати паре за сценариј који није написао. Умјесто сценарија за Андрићеву „На Дрини ћуприју“, неколико година касније, на крају рата, саставио је стих: „Цијела је Дрина наша Мека и Медина“. Дуго се Сидран опирао рими у поезији. Са презиром је гледао на „римљане“. Требало му је да десетине хиљада Бошњака страдају и да му се учини како рима и није баш тако примитивна. Бар не онолико колико је мислио да је примитивна када ју је употребљавао у националне сврхе Рајко Ного. Ја мислим да је стих о Дрини као Меки и Медини написао онај један посто Сидрана. Оних деведесет девет посто је неискоришћено за несуђени сценариј за који је примио новац и купио викендицу у Кисељаку, Сахбази „реноа 4”, чак је и мноштво дугова са тим новцем подмирио.
Прочитајте још:БАЛКАНИЗАЦИЈА САД-а: Фантазија или почетак нове ере човечанства?ВИДОВИТИ КАСТРО: Да ли је Фидел заиста изрекао ово невероватно предвиђање?
Из Венеције је Сидран отишао у Сарајево, ја у Њујорк. Однио сам са собом идеју да полако постајем литерарни јунак Владо Петровић. Иако реченицу „Више волим руско говно него америчку торту“ никада не бих изговорио, знао сам да је Милошевићева појава изазивала тако оштре разлике. По тој подјели су они који воле руска говна за Милошевића и Русе, а они што воле торту – они су за Американце? Тако сам разумио ону Сидранову подјелу између православних попова и њихових католичких колега. Тек касније, када сам се свађао са сарајевским борцима око Тита и доказивао да је прво био Тито па онда Милошевић, вук је појео магарца. Посебно послије интервјуа у „Дуги“ и „Младости“. Тамо сам на постављено питање ко ће побједити у сукобу између Милошевића и Шувара рекао – Милошевић. Ту више није било дилеме да ја постајем Владо Петровић, лик из Сидранове литературе. Дакле, србокомуниста са примјесама четништва. Анонимни писци су мојој мајци већ тада слали писма у којима су је обавијестили да је четничка кучка и да је родила четника. Ствар се заоштрила да је чак и Сидран предлагао да преспава у стану мојих родитеља. Извор: Политика (Емир Кустурица)