Правда

Од када је почела либијска револуција, већина медија Моамера ел Гадафија представљала је као злочинца и диктатора који угњетава сопствени народ. Данас знамо да није баш све било онако како је то приказивала медијска машина и да су нека достигнућа Гадафијеве владавине све време прећуткивана. Према систему који је Гадафи развио доласком на власт, образовање и здравствена заштита су били бесплатни у Либији. Пре доласка Гадафија на власт, само 25 одсто становништва било је писмено. Данас 83 одсто Либијаца чита и пише, а 25 одсто има факултетску диплому. Уколико би неки грађанин одабрао да се бави земљорадњом, од државе би добио кућу са земљом, пољопривредну опрему, семе и говеда, како би започео бизнис и све то бесповратно. Мало је познато да у Либији нису постојали рачуни за струју, а нису постојале ни камате на кредите у банкама које су све биле државне. Гадафију је највише замерано да крши људска права у Либији, а мало је познато да је наредио да док год сваки Либијац не добије кућу неће ни његова породица. Тако је Гадафијев отац преминуо, а да је још увек живео у шатору. Гадафи је излазио у сусрет младенцима. Тако је сваки млади брачни пар добијао од државе по 50.000 америчких долара како би купио стан и засновао породицу. Уколико би Либијац пожело да се школује у иностранству или би му било неопходно лечење ван граница земље, имао би новчану помоћ државе која би плаћала све трошкове и још би давала по 2.300 америчких долара за смештај и превоз. Држава је чак партиципирала и у куповини кола, иначе јефтинијих него у Европи, па је субвенционисла куповину са 50 одсто учешћа. А кад се већ купе кола, са бензином нема проблема јер је гориво у Либији коштало 0,14 долара за литар, што је било јефтиније од воде. И хлеб је био практично бесплатан са ценом од 0,15 долара за 40 векни. Гадафи је знао да је за пустињску земљу вода најбитнија па је направио велики водовод кроз Сахару који је спојио Триполи, Бенгази и Сирт и тако омогућио несметано снабдевање, али и пораст градске популације. На жалост, током бомбардовања НАТО је добрим делом овај водовод уништио. Либију је оставио без икаквог спољног дуга са девизним резервама од 150 милијарди долара, које су, истина, са почетком револуције замрзнуте широм света. Сваки Либијац који није могао да нађе запослење по завршетку школовања добијао је новчану помоћ у висини плате предвиђене за ту врсту занимања. Док су за свако рођено дете жене добијале по 5.000 америчких долара. Део новца зарађен продајом нафте, главног извозног артикла земље, сливао се на рачуне свих грађана Либије. Када је Гадафи дошао на власт, истина превратом, 1969. године, Либија је била једна од најсиромашнијих земаља на свету. Пре него је запао у проблеме са устаницима, Либијци су спадали у народе са највишим стандардом у Африци. Либијац који живи у Београду, Мохамед Алсакит Абдулгасем, сматра да је скоро све што се у медијима говорило о Гадафију неистина и да ствари стоје потпуно супротно. – Либијци су под Гадафијем живели нормално и слободно као што се живи овде у Европи. Кажу да је Гадафи за 42 године власти убио две до три хиљаде људи. У протеклих годину дана у Либији је страдало преко 60.000 људи. Реч је о само једној години! Кажу да је Гадафи украо наш новац. Он је живео у шатору, а његови рођаци су живели као и сви други. Чак и да је украо милионе, знате ли колико смо милијарди изгубили због рата који нас је задесио и колико сада губимо?! Сви се сада праве да не знају и нико не помиње нашу нафту. Говорили су да је Гадафи диктатор. У његово време 17.000 људи је лежало у затвору. И то су све били осуђени криминалци. Сада у затворима лежи најмање 27.000 људи. Притом, криминалци су пуштени, а у затворе су стрпани они чији је јеидни грех што су подржали Гадафија. Проблем није била диктатура Гадафија, већ то што велике земље и велике компаније имају економске интересе у Либији. Мохамед признаје да је и у време Гадафија било грешака, али каже и да је било критичара који су тражили да се ствари поправе. – У Либији није било све идеално и постојале су критике. И сам сам писао много чланака за либијске новине о томе. Дакле, постојала је слобода говора. Оне који су били против Гадафија поделио бих у три групе. Прву чине они који су желели да се у Либији живи још боље и да имамо још боље услове образовања, рада и живљења. Себе свртставам у тру групу. Другу чине они који су дошли споља, са НАТО-ом. Трећу групу чине исламисти. Они су најјачи јер имају велики утицај на локално становништво. Веома се плашим радикалних исламиста и могућности да Либија постане нови Ирак – да сваки дан буду бомбашки напади и убиства. Иако није посетио земљу још пре рата, Мохамед каже да се чује са рођацима и да прати шта се тамо дешава. О томе како је у Либији данас, каже: - Све је у хаосу. Један дан има струје, па десет нема. Интернета нема, а телефони раде повремено. Све комуналне услуге су стале и све је у хаосу. У време Гадафија могли сте да напуните резервоар за три евра, а сада је неколико месеци била несташица?! Проблем у Либији је у томе што нико не може да контролише племена. Сада имате милион Гадафија у Либији који мисле да им све припада и све желе да присвоје за себе! Волим Гадафија јер су у његово време сви имали све! Гадафи је дао наду Африци. Желео је да направи једну банку за целу Африку. Е, ту је погодио Запад и њихове интересе. – Србија је увек представљана као пријатељ Либије и тако смо учени и у школи. Гадафи је волео Србију зато што је видео као непријатеља западних интереса. Подржавао је Србију и тако што је слао наше студенте овде да се школују. Говорио је да свако треба да иде у Србију и да се тамо образује.