Правда

Прошла је као и Богдан Богдановић у последњем јуришу на кош Литванаца, када је у рекету изгубио корак и пао, као и наша репрезентација у полуфиналном дуелу шампионата у Лилу – 64:67. Остаје још једна утакмица, недељна за бронзану медаљу (14.00), коју ће одиграти против домаћина Француске, једине екипе која можда осећа веће разочарење од српске. Нестрпљење о којем је селектор Ђорђевић већ “написао роман”, спутавало је “орлове” већим делом првог полувремена. Хтели су све и хтели су одмах, али је противник био гранитно чврст у одбрани, толико да је непрекидно корачао ивицом фаула, често је и прелазио. Теодосић је био главна мета литванске офанзивне дефанзиве, којој је измицао користећи чисту кошаркашку интелигенцију, осећајем који се не може стећи ни стогодишњим тренингом. Српски напад од тоталне безидејности спасавао је само још Бјелица, више креирањем него игром за своје поене. Међутим, две лампе нису могле да осветле понор у који је наш тим тонуо до 13. минута. Изгледало је да ће минус од 11 поена брзо нарасти до нивоа који леди наду, када су Ђорђевићеви момци учинили једино што су могли у немогућности да развију нити своје игре које су их довеле на врх листе најефикаснијих репрезентација на Евробаскету. Почели су да играју одбрану... Затворена је ваздушна линија “пик енд рола” са Валанчијунасом, затворене су и пукотине кроз које су се провлачили Мачијулис, Кузминскас и Калниетис. Одбрана је олакшала порођајне муке нашег напада, пружила прилику Радуљици и Богдановићу да добију који центиметар простора и покажу да су Литванци и те како рањиви. Међутим, била је то показна вежба и за селектора Казлаускаса како да врати своју екипу на позицију из првог полувремена. Прионули су његови играчи на поправку оштећеног одбрамбеног бедема, који је одолевао скоро пет минута у трећој четвртини и крунио сигурност српских репрезентативаца, који су могли да опипају опасност од губитка олимпијског циља и златних снова. Тај психолошки тег који су покупили са сребрном медаљом на прошлогодишњем Светском првенству у Шпанији вукао их је ка поразу у утакмици генерацији, како је Теодосић храбро рекао за полуфинални меч са Литванцима. Само је храброст и могла да извуче капитена и његове саиграче из тешке ситуације. Сталоженост су оставили изван стадиона у Лилу, а без ње ни храброст није била да се начини последњи корак до Олимпијских игара у Рију. О злату ћемо причати неком другом приликом... Један је Владимир Путин Навијачко загревање за полуфинални дуел Србије и Литваније почело је два сата пре утакмице. Веће групе наших и литванских присталица слагале су конзерве пива на исту гомилу, а када је нарасла кренуло је такмичење “лицем у лице”. Не знамо шта су скандирали Литванци, али су Срби највише испровоцирали своје ривале помињањем руског председника у навијачком препеву - један је Владимир Путин. Литванци су се на тренутак утишали, а затим узвратили поскакивањем и нама неразумљивим паролама. Старија српска навијачка екипа из позадине је скандирала “дајте Шпанце да се играмо”, пошто је прежалила Литванце пре него што је полуфинале и почело.

Прочитајте још:НОВИ ХИТ: Након фолк, стигла и панк верзија кошаркашке химне (ВИДЕО)Краљ шутера

Извор: Вечерње Новости