Правда

Нови веома сурови пакет закона који Мађарска примењује од 15. септембра, донет због повећаног прилива избеглица/миграната представља кључни догађај у Источној Европи. Примена новог пакета закона изазвала је локално погоршање ситуације на српско-мађарској граници. Тачно се зна да је 2014. године почео нови талас миграционе кризе. Тада је у Европу, само преко Медитерана, дошло готово три пута више избеглица/миграната (око 219 хиљада људи) него за време Арапског пролећа 2011. године (70 хиљада људи). У 28 земаља Европске уније 2014. године било је поднето 570.800 захтева за азил, што је за 44 одсто више него у 2013. години. На основу података агенције Frontex, у периоду од јануара до јула 2015. године 340 хиљада избеглица/миграната прешло је границе ЕУ. То је за 123 хиљаде људи више него за исти период у 2014, при чему је динамика веома убедљива – 70 хиљада у јуну, и 107.500 људи у јулу. Огромна већина њих је нелегално прешла у Европу преко Медитерана – више од 300 хиљада људи. Већина се изјаснила као избеглице из Сирије. Сирију је напустило више од четири милиона људи, од којих се 1,9 милиона налази у Турској (која има укупно 75 милиона становника), 1,1 милион је у Либану (4,4 милиона), 629.245 у Јордану (земљи која има 6,5 милиона људи). Поређења ради, ваља истаћи да је у САД отишло свега 1.500 људи, док у земље Персијског залива (Саудијску Арабију, Кувајт, Катар и Уједињене Арапске Емирате) није отишао ни један човек. Овде је реч о званичним цифрама с обзиром да је немогуће утврдити стварни број нелегалних избеглица. Крајем августа 2015. године у UNHCR су званично саопштили да се миграционој кризи која долази са Блиског Истока не назире крај, посебно оној која потиче из Сирије. У условима узајамно непродуктивних консултација, неке земље ЕУ почињу да предузимају мере без преседана. Прво је Немачка увела граничну контролу, а после ње и Аустрија, Чешка, Словачка и Данска. Док су Шпанија, Бугарска и Мађарска поставиле физичке баријере.

Зашто је циљ Немачка?

Мађарска је на путу из Медитерана у Европу постала главно транзитно чвориште. За последња три месеца у Мађарској је азил затражило 171 хиљада људи. У ову земљу је само у августу дошло 50 хиљада избеглица/миграната из укупно 74 земље, од којих је највећи број из Сирије, Ирака и Авганистана. Мађарска влада је током неколико месеци узалудно позивала ЕУ да обрати пажњу на драматичну ситуацију са избеглицама/мигрантима. Од почетка године па до 16. септембра број нелегалних миграната званично је регистрован на нивоу од 200.778 људи.Број избеглица/миграната на српско-мађарској граници само је 14. септембра 2015. достигао цифру од 8.850 људи. Одмах упада у очи то што избеглице/мигранти имају војнички приступ доласку до коначног одредишта, а циљ им је Немачка. То објашњавају крајње једноставно – „високим животним стандардом и хуманим приступом“. Међутим, нема само Немачка овако добре услове – зашто би у принципу било лошије у Швајцарској, Холандији, Француској, Белгији, Италији или Великој Британији, земљама где је талас избеглица знатно мањи? Веома је индикативно што је у последњих недељу дана преко Аустрије прешло 30.000 избеглица и готово сви су наставили пут Немачке иако се услови збрињавања избеглица у овим земљама практично не разликују. Ипак, Немачка се, по једној геостратешкој ствари, веома разликује. Реч је о споразумима које је у лето 2015. године потписала са Русијом. То су споразуми о изградњи гасовода непосредно из Русије у Немачку (тачка у којој трећи и четврти цевовод Северног тока из Русије улази у Балтичко море је Кингисепски рејон Лењинградске области у рејону Уст-Луга, а тачка у којој цевоводи излазе у Немачку налази се у рејону Грајфсвалда). То је тзв. други крак Северног тока, чији је годишњи капацитет 55 милијарди кубних метара природног гаса. Уколико су САД успеле да блокирају Турски ток у Македонији преко локалног Мајдана, у Грчкој закулисним притисцима а у Турској изненадним унутрашњим тероризмом, онда Вашингтон за сада нема средстава да контролише Северни ток 2. Овде није реч само о префињеном заобилазном маневару, који искључује Украјину из испорука гаса, он умногом обесмишљава напоре САД на украјинском правцу и доводи до делимичног губитка контроле над Европом.

Турска и фалсификовани пасоши

Да би Немачка сместила више од 200 хиљада миграната, извршена је изненадна „мобилизација избеглица и пловних средстава“. Само је од 4. септембра на њену територију стигло више од 50 хиљада миграната. У суботу 12. септембра Минхен је прихватио 12 хиљада избеглица. Ово недмосмислено говори да је реч о уводу у озбиљну институционалну социо-политичку и конфесионалну кризу не само у Немачкој већ и у читавој Европи. Избеглице ће бити „распоређене“ по читавој земљи, док ће незадовољство становништва нагло расти. Не могу да не брину прогнозе о наглом порасту броја избеглица у Немачкој на милион људи до краја 2015. године, као и информација о заплењеним кутијама, са 10 хиљада фалсификованих сиријских пасоша, на путу из Бугарске у Немачку. Индикативно је да су фалсификовани пасоши израђени баш у Турској. Овде се поставља логично питање – колико се екстремних исламиста и представника разних обавештајних служби увукло међу праве избеглице? Пошто ни један проблем везан за мигранте Брисел није могао да реши, мађарска влада се одлучује за мере без преседана. На границу са Србијом изграђена је ограда од бодљикаве жице дуга више од 170 км; 4. септембара мађарски парламент усваја измене и допуне Закона о заштити граница и миграцији; 5. септембра хиљаду полицајаца који патролирају границом добија појачање од 2.106 људи; формиране су заједничке аустро-угарско-немачке патроле за контролу возова на правцу Будимпешта-Беч-Минхен. Нови закон, који је 15. септембра ступио на снагу, омогућује и армији да контролише границу и да све који немају шенгенске визе депортује из земље (у Србију); сви који затраже азил такође ће бити депортовани озбиром да је требало да траже азил у земљи из које су покушали да уђу у Мађарску (у Србији); за нелегални прелазак границе и оштећење ограде повешће се судски поступак, и то без преводиоца, за ово кривично дело предвиђена је затворска казна до пет година. Од 16. септембра Мађарска примењује репресивне мере: проглашено је ванредно стање у две обласи на југу Мађарске – у Чонграду и Бач-Кишкуну; прекинут је саобраћај на граничним прелазима Реске (Хоргош 2) и Ашотхалом (Бачки Виногради); војни хеликоптери и полиција контролишу сваки сантиметар ограде, полиција је наоружана аутоматским оружјем; блокиран је и прелаз преко граничног прелаза Хоргош 1, а 3.000 људи се налазе на ничијој земљи; специјални возови превозе хиљаде миграната из сабирног центра Реске на граници са Србијом у Аустрију – без евидентирања и званичне процедуре. „Мирни мигранти“ 16. септембра у последњем моменту почињу организовани јуриш на ограду, полиција користи сузавац и водене топове, а недуго затим долазе борбене јединице на блиндираним „хамерима“ и наоружани митраљезима. Мађарска на тај начин решава општеевропски проблем. Међутим, очигледно је да се са европском бирократијом једноставно не може ни разговарати, а камоли решавати кризне ситуације. Виктор Орбан је српском премијеру А. Вучићем пренео став мађарске владе „да земље у региону морају бити спремне за ситуацију у којој ће мигранти тражити нове путеве и заобилазити Мађарску“; „захтеви оних који буду тражили азил у Мађарској, а да то претходно нису учинили у Србији, биће одбачени“; „у Мађарској се неће градити никакви логори“. Штавише, Мађарска и Бугарска имају намеру да појачају границу и у Израелу набаве ограду високу 5-6 метара опремљену сензорима за покрет и камерама.

Шта ради Србија

Многострадална Србија, чија је влада изабрала стратегију и тактику бесконачног напуштања свих фронтова, треба да се спрема за најцрњи сценарио. Високи комесар УН за избеглице Антонио Гутереш 16. септембра је у општиим цртама описао овај сценарио, рекавши: „У Србији треба организовати селекцију избеглица на оне који имају право на азил и оне који га не могу добити. Одавде би се они који су добили азил транспортовали у европске земље које би их примале, а они који су одбијени треба силом вратити у земље из којих потичу“; „Србија је земља на коју ћемо се концентрисати, то је неизбежно“; „ако не искористимо Србију као платформу за релокацију, имаћемо велике проблеме“. Србију су изабрали за експериментални полигон, за својеврсни просторно и временски неограничен избеглички концентрациони логор. Проблеме Србије који проистичу из ове мере Европска унија неће решавати осим безначајним једнократним финансијским инјекцијама. Вероватно је зато државни секретар у Министарству за рад Србије Ненад Иванишевић, свестан значаја претњи и бескорисности позива европским чиновницима да помогну, реаговао неуобичајено оштро, рекавши: „Србија неће примити избеглице које Мађарска враћа, њих треба слати у Грчку“. Али ни Турска, ни Грчка, ни Македонија неће издавати избеглицама/мигрантима документе на основу којих би могли бити враћени на њихову територију. Такве документе, оверене печатом и потписом, издаје само Србија. Нови талас миграната прети да у Србији створи низ клановски повезаних енклава које би се расно, конфесионални и системом вредности разликовале од локалног становништва. Духовно-културни идентитет и цивилизација српског народа дугорочно су се суочили, у најширем смислу те речи, са вишеслојним проблемом. Србија је овим проблемом институционално, политички и економски стављена под контролу. Њој је додељена улога кордона који треба да апсорбује део избегличког таласа. Међутим, у мери како буде расла зона циљно усмерене дестабилизације и контролисаног хаоса, коју је на Блиском Истоку и Северу Африке створила евроатлантска елита, овај талас ће се само појачавати. Српска влада, која безпоговорно извршава вашингтонске директиве, практично нема маневарски простор. Остаје слаба нада да избеглице неће пожелети да остану у Србији. У супротном, Србија ће се наћи пред динамичним развојем ризика који непрофесионални партијско-бирократски апарат једноставно неће бити способан да исправно оцени и са њима изађе на крај. У овом моменту око 3.500 избеглица улази у Хрватску на званичном граничном прелазу Србије. ЕУ и Србија имају потписан споразум о реадмисији, који, поред држављана Србије, укључује и грађане трећих земаља који на територију ЕУ долазе са територије Србије. Хрватска има обавезу да региструје избеглице и размотри њихов захтев о давању азила. Уколико избеглице/мигранти одбију да се региструју и затраже азил, дужни су да се врате у своју земљу или у трећу државу из које су дошли, уколико је реч о „поузданој“ држави – у конкретном случају Србији. Овде се поставља питање: ко ће и како вршити процедуру утврђивања личности и држављанства? Ово је немогуће урадити у условима када пристижу стотине хиљада људи. И ко ће након утврђивања личности овим лицима платити повратак у њихову земљу у случају да одлуче да се врате? Ако не буде могуће утврдити земљу њиховог порекла или ако одбију да се у њу врате, значи ли то да ће Србија имати обавезу да ова лица задржи код себе?

Улога америчких „хуманитарних фондова“

У новој фази системске кризе везане за мигранте која је управо почела, умесно је приметити да косовски Албанци – који су у јесен 2014. године изненада почели масовно да беже са „Косова“ – имају много питања на која никада неће добити одговоре. Прво, како то да су хиљаде људи добиле могућност да без докумената и препрека допутује у Европу из најразличитијих региона Блиског Истока и Северне Африке. Њихово путовање је веома скупо. Информације говоре да их плаћају амерички „хуманитарни фондови“. Друго, зашто нема организоване контроле државне границе? Немачка је коначна одредница избегличког похода на произвољно избараној маршрути, на којој је стално укључено зелено светло. Зашто за време Арапског пролећа 2011. године није било толико активних пловних објеката (од луксузих бродова, па до трошних чамаца, који једва плове) за масовни превоз избеглица у Европу? Упада у очи и измена маршруте: до Арапског пролећа талас афричких избеглица улавном је ишао преко Гибралтара, а после пада Либије, рата у Сирији и настанка Исламске државе, ова линија иде преко Турске, Грчке, Македоније, Србије, Мађарске и Аустрије право у Немачку. Турска потискује избеглице и тиме проблем пребацује на Европљане. За први сабирни пункт изабрана је Грчка, која, иако је дужна, не региструје избеглице и с лакоћом их упућује у Европу. Европска унија не зна шта да ради са избеглицама, није спремна за изазове, није свесна одговорности за оно што се догађа и практично не пружа отпор хаосу на свом простору. То несумњиво говори да се на њу врши притисак који може да потиче само из САД. Могуће је да званични Београд покушава да добије неке гаранције управо у Вашингтону и НАТО. Тако је министар одбране Србије 16. септембра посетио Команду здружених снага НАТО у Напуљу и у разговору о војној сарадњи са командантом тих снага Марком Фергусоном (у чију зону одговорности улазе територије 105 земаља) потвдио курс на партнерску сарадњу Србије и НАТО, и то на вишем нивоу од оквира програма Партнерство за мир. Тренутно је у току тродневна посета српског премијера САД током, које су планирани сусрети са потпредседником САД Џ. Бајденом, државним секретаром САД Џ. Керијем, директором ММФ К. Лагард, председником Светске банке Џ. Кимом, потпредседником Савета безбедности за Европу и Централну Азију К. Милером, бившим замеником америчког државног секретара и стручњаком за Русију и земље постсовјетског простора и председником Института Брукингс Стробом Талботом. За сада је познато да је Бајден посебно истакао да је задовољан због намере Александара Вучића да диференцира изворе испорука гаса. Дакле, корен проблема нису ни Исламска држава ни Ал Каида, већ жеља САД и њихових европских савезника да ликвидирају просперитетне државе на Блиском Истоку и Северу Африке. Миграциона криза ће у Европи бити дуга и трајаће све док САД не остваре одређене циљеве везане за Немачку. За сада се на маршрутама којима се крећу избеглице одржава „нестабилна равнотежа“, док избегличка криза неизбежно добија обрисе социокултурног проблема. Одсуство жеље да се спозна ниво претњи и изазова, одустајање од намере да суверени интереси земље буду формулисани и заштићени, прети да у скорој будућности дође до веома драматичног развоја ситуације.

Прочитајте још:Геостратегија избеглица, Русија и БалканКобни миграциони бумеранг

Извор: Фонд стратешке културе