Правда

Да би се одговорило на то, потребно је хладне главе postfestum упитати се како је било могуће да се за један дан односи две државе врате за две деценије уназад. Утолико пре што је ново захлађење настало на питању које није превазилазило овлашћења два државна секретара из министарстава за социјалу. Колико год да је Милановићев амок прелио његов политички капацитет, он сам не може бити довољно објашњење. Хајде да видимо шта је оно са чим је калкулисао кад је помислио да његови изливи најпримитивнијег расизма могу проћи некажњено. Прво, Милановић је рачунао да ће изостати реакција Србије, о чему је у једној од својих изјава био чак и изричит. Друго, рачунао је: чак и ако се Вучић усуди да му врати, земље ЕУ ће, по аутоматизму, бити на његовој страни, јер, забога, он је друг члан (ЕУ), а Србија дојучерашња европска парија, на чијој страни из тог друштва одавно није био нико, чак ни у стварима у којима је била и више у праву него у спору око имиграната са Хрватском. И ту се преиграо. Наиме, умела је Европа протеклих година, па и деценија, и те како да толерише нацистичке испаде кад јој је то политички одговарало. Она непрестано толерише и то што за већи број хрватских званичника и медија све што се догађа на граници између источне Хрватске и северне Србије заправо бива на граници Хрватске и Војводине. Тешко, међутим, да ће баш толерисати да у то име скидате људе са аутобуса због боје њиховог пасоша или, рецимо, да формирате концентрационе логоре. Речју, није Милановић у ЕУ пропао зато што се понашао као нациста, већ зато што се понео као глупак. Та ситуација мање би требало да брине Хрватску - која ће Милановића заборавити чим сиђе са власти - а много више Србију, која ће наставити да живи са тим проблемом. Јер Милановића је понела сила што већ годинама између Србије и Хрватске ствари нису уређене на реципроцитету, већ на доминацији Хрватске подржаној са Запада - од политичких, преко економских до културних питања. Отуд, Србија неће имати корист од тога што је поразила Милановића, већ је може имати од тога што ће ту кризу да искористи да односе уреди, ако већ не може на начелу пуне равноправности, а оно макар да их помери у том правцу. Са друге стране, не може се рећи да на том плану није урађено баш ништа. Део Милановићевог расистичког амока вероватно је мотивисан и тиме што, за разлику од времена Бориса Тадића и Иве Јосиповића, српско-хрватски односи постепено губе регионални ексклузивитет. Уместо њих, Србија је предност дала односима са Сарајевом/Бањалуком и Тираном. Зашто је то важно? Већ сам ексклузивитет српско-хрватских односа у постојећим приликама јесте нешто што Србију по себи вуче у понор губитника, а Хрватску на трон победника, коме је дозвољено и оно што је Милановић себи дозволио. Јер та врста односа обнавља континуитет Друге Југославије, у којој је Србија имала легитимитет да води само југословенску (данашњим језиком: регионалну) политику, а Хрватска хрватску. Само без ексклузивне позиције Загреба Србија поново омогућује себи да води српску политику, можда и рђаву, али српску, дакле онакву каква се води проценом српских интереса. Зато не чуди ни што је Милановић овај пут мању подршку за свој амок имао у Бриселу и Берлину, чак и у самом Загребу, него у редовима тзв. друге Србије у Београду. Док у три поменуте престонице могу да му, као што је речено, толеришу то што се понаша као нациста, али не и кад се представи као глупак, у појединим круговима у Београду немају проблем с тим што је глупак само ако се довољно истакне као нациста, наравно, под условом да је свој гвоздени крст зарадио на Србима. Зато су односи са Хрватском показали да Србе очекује можда не најболнији, али свакако најсуптилнији део транзиције - онај који њихов идентитет треба да изведе из мртвачког фриза последњих бранилаца Југославије у круг заговорника и бранилаца сопствене државе.

Прочитајте још:Још нам је само рат са Хрватском фалио!Ако Зоран Милановић није психички поремећена особа, како објаснити његово понашање

Извор: Вечерње новости