Правда

Садашња подршка уласку Србије у ЕУ од 42 одсто пала је готово на историјски минимум сличан оном из децембра 2012. године. Тада је 41 проценат Срба гледао на Европску унију као обећану земљу.Док је пре две и по године разочарење у ЕУ било последица одлука Хашког трибунала и ослобађајућих пресуда Анти Готовини, Младену Маркачу и Рамушу Харадинају, данас на пад расположења утиче пуцање по шавовима европског пројекта, градња зидова, суспензија слободе кретања унутар шенгенског простора због миграната и избеглица са Блиског и Средњег истока... Кад год је ЕУ ишло добро, расла су очекивања и евроентузијазам у Србији. И обратно – када год је двадесетосморци кренуло лоше, то се показало и на ставу овдашњег јавног мњења према еврочланству. Социолог Владимир Вулетић сматра да су неопредељени грађани који граде свој став о ЕУ зависно од опште климе, заправо, направили овакву „клацкалицу” која се креће између еврофанатизма и евроскептицизма. „Последњих месеци, упркос јасној оријентацији владе и корацима који су ишли у сусрет ономе што су очекивања ЕУ, овде је превладавао негативан став према ЕУ, који је појачан ситуацијом са избеглицама, у којој се на неки начин говори да ЕУ покушава да се заштити тиме што ће терет пребацити на источне земље”, каже Вулетић. С друге стране, Слободан Зечевић, научни саветник Института за европске студије, указује да се унутрашњи политички и економски проблеми ЕУ рефлектују и преливају на наше јавно мњење. „Осећај да се у ЕУ не напредује, већ стагнира, уз избеглице и Грчку, утиче на наше јавно мњење”, објашњава он и подсећа да се показало да Брисел није нашао прави начин за бржи излазак из финансијске кризе која се 2009. године прелила из Сједињених Америчких Држава. „За разлику од Америке, која већ излази из кризе, и по стопи привредног раста и по броју запослених, у Европи је стопа привредног раста и даље минимална, а и висока је незапосленост. Стога, ЕУ се не перципира као нешто што доприноси напретку и запошљавању, већ као творевина пуна проблема”, подвлачи Зечевић. Ваља се сетити да је изузетно висока подршка чланству из децембра 2003, од 72 одсто, уследила након солунског самита, на којем је речено да су земље западног Балкана део европске породице и на којем је дата европска перспектива овом региону, као и да је подршка чланству из септембра 2004, од 71 процента, забележена после највећег проширења ЕУ на десет земаља. „Ранији високи проценти подршке еврочланству могли би се приписати стабилној Европи”, тумачи Зечевић. Али и кад год је нама долазило добро из ЕУ, тада је растао проценат оних који би на референдуму гласали за чланство Србије. Највећа подршка – од 73 одсто – овде је забележена крајем 2009. године, у време када су Србији укинуте визе за путовање у 25 земаља чланица ЕУ, као и у три земље које нису чланице ЕУ, а које су део шенгенског простора. Истовремено, Србија је поднела захтев за пријем у чланство ЕУ, а и ступио је на снагу споразум из Лисабона. С друге стране, када су постојали захтеви попут оних у вези са Трибуналом и Косовом, наклоност је падала. У последње четири године могло би се рећи да је чланству у ЕУ било наклоњено око 50 одсто грађана, мање или више, с тим да су и у том периоду постојале извесне варијације, које су, такође зависиле од унутрашњих и европских прилика. У лето прошле године, истраживање је показало да би 46 одсто грађана гласало за улазак у ЕУ, што је у односу на крај 2013. био пад за пет процената, а Јадранка Јоксимовић, министарка задужена за европске интеграције, објаснила нам је тада да је увек подршка расла или падала због значајних процеса који су се одвијали у унутрашњем или међународном окружењу. Заправо, од када је ЕУ ушла у институционалну кризу и кризу проширења, од када је показала мањак емоција према финансијским мукама Грчке, евроентузијазам је кренуо силазном путањом.

Прочитајте још:Три тачке убеђивањаЈелена Пономарјева: Пад европске империје

Међутим, када би се овде појавило више афирмативних текстова у вези са ЕУ и ако још и она направи неке потезе који би оставили добар утисак, „језичак” ће се опет вратити на подршку близу 50 процената, верује Вулетић, који примећује и да опада подршка чланству. „Таква слика о ЕУ није само производ активности оних који је тумаче, већ и сама ЕУ даје често повода за њу. Избегличка криза је једна од тих ствари: људи се суочавају са хуманитарном катастрофом, а онда изостаје очекивано брза и ефикасна реакција. Наравно да није лако да се усагласи 28 земаља, али људи онда кажу: „Па, чекајте. Шта ЕУ мисли?”, каже Вулетић. Извор: Политика