Пре неколико година, научник Клаус Винтер извео је у лабораторији у Панами необичан експеримент. Стручњак за физиологију биљака посадио је саднице 10 врста тропског дрвећа у малим стакленим баштама, тзв. геодезијским куполама, од којих су се неке развијале у окружењу какво данас постоји у шумама (око 26 степени Целзијуса), док су друге биле изложене непријатно високим температурама. Треће су се развијала при изузетно високој температури од 35 до 39 степени Целзијуса.
То су услови у каквим ће тропско дрвеће, услед климатских промена, највероватније живети до краја овог века, а Винтер је желео да зна како ће се биљке понашати. Одговор је био изненађујући за све оне који су навикли на упозорења да ће климатске промене претворити подручје Амазона у пустињу. Значајна већина Винтерових садница је преживела, штавише, брже су напредовале. Само су две врсте угинуле услед врућине, и то оне које су биле изложене највишој температури. То, међутим, не значи да климатске промене неће негативно утицати на данашње тропске шуме (то се већ данас догађа), а још мање значи да људи не треба да брину због глобалног загревања. Климатске промене ће означити крај света какав данас познајемо, али и почетак неког новог. Немогуће је предвидети како ће тај нови свет изгледати, али експерименти попут Винтеровог, ипак наговештавају како би могао да изгледа. Прилагођавање топлијој клими биће дуготрајан и болан процес за кишне шуме и многе врсте неће опстати. И поред тога, “тропске шуме ће у 2100. и даље постојати”, каже Сајмон Луис, стручњак за екологију биљака. Вероватно ће постојати већина врста које еколози данас познају, укључујући и неке врсте дрвећа из Винтеровог експеримента. Оно што ће се променити су односи између тих врста и улога која ће свака од њих играти у екосистему, а то ће утицати на трансформацију шуме у целини.
Увек постоје победници и губитници климатских промена
Винтеров експримент наговештава једну од промена у структури шуме. Три врсте дрвећа које су најбоље успевале на највишим температурама биле су Аденантхера павонина, врста смокве Фикус инсипида и Окхрома Пyрамидале. Све су то “брзорастуће” врсте дрвећа које се лако шире на посеченим подручјима.
Ове, тзв. “пионирске врсте”, веома су значајне за здраву кишну шуму, јер помажу обнављању после разорних катастрофа, као што су поплаве, умирање или пад великог стабла (када такво дрвеће падне, уништава све око себе). С друге стране, у тзв. “климакс врсте” спадају врсте које су највише патиле под високим температурама у Винтеровом експерименту. Ово наводи на закључак да “климакс врсте”, које умру у топлијој шуми неће бити замењене. “Можемо претпоставити да ће у будућности у тропским шумама преовладавати врсте које се брзо и лако шире”, тврди Луис. Биће то “пионирско дрвеће” које свуда пушта корење, пузавице које расту на најчуднијим местима, мали глодари који се брзо размножавају и далеко стижу, птице које прелећу велика пространства и нису превише пробирљиве у погледу места где ће направити гнездо. Али то је само мала група међу хиљадама врста које данас постоје у тропским шумама. Забрињавајуће је што су научници приметили да се нешто слично дешава у океанима. Највећи део угљен-диоксида које људи испуштају у атмосферу на крају апсорбују мора, због чега вода у њима постаје све киселија. Овај процес може да делује погубно на популацију бескичмењака у мору, да уништи њихове љуштуре, а затим и њихова осетљива тела. Међутим, баш као и у тропским шумама, “увек постоје победници и губитници климатских промена”, каже Ајван Нагелкеркен, морски еколог са Универзитета у Аделејду (Аустралија). Да би стекао представу о томе којим би врстама могла погодавати “ацидификација океана”, посетио је два места где подводни извори већ испуштају угљен-диоксид у море: Вулканско острво у Италији и Бело острво у Новом Зеланду.
"Доживећемо катастрофу коју смо створили. А да ли ћемо доживети обнављање?"
Баш као и у Винтеровом експерименту, далеко од тога да у будућности неће бити живота. Нагелкеркена, међутим, забрињавају врсте које ће опстати. Око извора угљен-диоксида, ма где се они налазили, екосистеми се “претварају у системе у којима преовладава врста кратких, меснатих алги, које имају веома примитивну структуру”, објашњава Нагелкеркен. Што је још горе, “нисмо приметили ниједног предатора на тим изворима”. Ово ће довести до битног упрошћавања ланца исхране, број врста риба ће се смањити, а екосистем ће бити “знатно сиромашнији и мање продуктиван”. У киселим океанима будућности вероватно ће постојати мноштво ситних риба које пасу ове алге, али када оне преузму главну реч, “сва подручја ће личити једна на друга”, каже Нагелкеркен. Нови, хомогени, океан неће погодовати човеку. Океани ће вероватно бити препуни прилагодљиве, ситне рибе, попут гоби риба и бабица, али то нису рибе које људи воле да једу. Људи воле да једу велике месождере, попут туне и сабљарке, управо оне врсте које су нестале око извора CО2 које је Нагелкеркен посматрао. Хомо сапијенс је, међутим, довољно прилагодљив да се снађе у готово свакој средини. “Ми смо као бубашвабе”, каже Кристофер Дик, еволуциони генетичар који проучава тропско дрвеће на Универзиету Мичиген. “Мислим да ћемо опстати. Доживећемо катастрофу коју смо створили.” А да ли ћемо доживети обнављање? Можда не. Да би се океани прилагодили новој клими и поново били продуктивни као данас биће потребно више од неколико генерација, сматра Лагелкеркен. “Можда ћете морати да чекате око 10.000 година.” У складу с тим, можда нас већ одавно неће бити када подручје Амазона почне да личи на сложене шумске системе какви данас постоје.
Прочитајте још:МИСТЕРИЈА НЕСТАЛОГ НАЦИСТИЧОГ ВОЗА СА ЗЛАТОМ: Шта се до сада сазнало?НЕВЕРОВАТНО: Шаолин монах хода по води – претрчао 125 метара! (ВИДЕО)
Извор: theatlantic.com, Блиц
