Правда

Од када је у Бечу потписан нуклеарни споразум између Ирана и Групе 5+1 (пет чланица СБ УН са правом вета и Немачке), светом се шире олакшање и оптимизам. Већи део планете се очигледно слаже са проценом Америчке асоцијације за контролу оружја да „овај план пружа делотворну формулу за блокирање Ирана да у периоду од једне генерације набави материјал за нуклеарно оружје, и обезбеђује систем за откривање и спречавање покушаја Ирана да ово оружје произведе у тајности“. Изненађујући изузеци од општег одушевљења су САД и њени регионални савезници, Израел и Саудијска Арабија. Зато америчким корпорацијама, на њихову велику жалост, није дозвољено да са својим европским колегама похрле у Техеран. Значајни делови власти и јавног мњења у Америци и даље хистерично инсистирају на „иранској претњи“. Уобичајени коментар гласи да је Иран „најозбиљнија претња светском миру“. Зато су опрезни и они који подржавају споразум. И заиста, како да верујемо Ирану, уз толике доказе о његовој агресивности и превртљивости? Ова опозиција је толико јака да се јавно мњење, које је већином подржало договор, сада поделило на оне за и против. Републиканци су једногласно против споразума. Сенатор Тед Круз, који се сматра једним од бистријих у гомили републиканских кандидата за председника САД, упозорава да Иран може да активира електромагнетни импулс који ће „оборити електричну мрежу на источној обали“ и убити „десетине милиона Американаца“. Двојица перспективних републиканских кандидата, бивши гувернер Флориде Џеб Буш и гувернер Висконсина Скот Вокер, расправљају да ли Иран треба бомбардовати одмах после победе на изборима или после прве седнице кабинета. Линдси Грејам, који има неко искуство у спољној политици, описује споразум као „смртну пресуду Израелу“ и као врхунску глупост иза које стоје прљави мотиви. Јасно је да републиканци више нису регуларна конгресна партија. Као што је угледни конзервативни политички коментатор Норман Орнстајн са десничарског American Enterprise Института приметио, они су постали „радикални одметници“ из свакодневне конгресне политике. Од доба Роналда Регана, вођство те партије се толико завукло у џепове богаташа и корпоративног сектора да може да привуче гласове само мобилисањем делова становништва који раније нису били политички активни. То су екстремни евангелистички хришћани, који данас чине већину републиканских гласача; разне групе из бивших робовласничких држава; нативисти који тврде да „они“ отимају нашу белу хришћанску англосаксонску државу; и остали који републиканске изборе за председничког кандидата претварају у спектакле удаљене од вредности модерног друштва – али не и од преовлађујућих вредности најмоћније земље у светској историји. Међутим, удаљавање од глобалних стандарда далеко превазилази границе републиканског радикалног одметништва. На пример, постоји општа сагласност са „прагматичном“ тврдњом генерала Мартина Демпсија, председника Здружених начелника штабова, да бечки споразум не „спречава САД да нападну иранска постројења, ако званичници закључе да та држава крши споразум“, мада је једнострани војни напад „много мање вероватан“ у случају да се Иран понаша пристојно. Бивши Клинтонов и Обамин преговарач за Блиски исток Денис Рос, дао је типичну изјаву да „Иран мора знати да ћемо ми, ако приметимо његову тежњу ка нуклеарном наоружању, употребити силу“ и после истека споразума, када ће Иран теоријски моћи да ради шта жели. У ствари, чињеница да је важење споразума орочено на 15 година, додаје Рос, „највећа је мана овог споразума“. Он такође предлаже да САД снабдеју Израел специјално опремљеним бомбардерима Б-52 и бункер-бустинг бомбама, како би Израел био заштићен у застрашујућем тренутку престанка важења споразума.

“Највећа претња миру”

Противници нуклеарног споразума сматрају да он није довољно обухватан. И неке присталице споразума се слажу с тим, јер „да би Бечки споразум ишта значио, потребно је цео Блиски исток разоружати од оружја за масовно уништење“. Ово је изјавио ирански министар спољних послова Џавад Зариф и додао да је „Иран са својим националним капацитетом и као држава која председава Покретом несврстаних [чије чланице представљају велику већину светске популације], спреман да сарађује са међународном заједницом на постизању тих циљева, иако је свестан да ће разни скептици постављати препреке том циљу“. Иран је потписао „историјски нуклеарни споразум“, наставио је он, а сада такав споразум треба да потпише и Израел. Израел је, наравно, једна од три нуклеарне силе, заједно са Индијом и Пакистаном, чије су програме наоружања подржале САД. Ове три силе већ годинама одбијају да потпишу споразум о контроли нуклеарног наоружања (Нонпролифератион Треатy – НПТ). Министар Зариф у својој изјави алудира на редовну петогодишњу конференцију НПТ-а, која се у априлу завршила неуспехом када су САД (заједно са Канадом и Великом Британијом) опет блокирале напоре да се постигне напредак у успостављању зоне без оружја за масовно уништење на Блиском истоку. Ове напоре већ 20 година предводе Египат и друге арапске државе. Џајанта Данапала и Серђо Дуарте, водеће личности које се за то залажу у НПТ-у и другим агенцијама Уједињених нација, написали су текст “Има ли наде за НПТ?” у часопису Асоцијације за контролу оружја: „Усвајање резолуције о зони без оружја за масовно уништење на Блиском истоку из 1995. било је основа проширења НПТ-а“. НПТ је до сада најважнији потписани уговор о контроли оружја. Ако би га се потписнице придржавале, он би могао да води укидању нуклеарног наоружања. Примену резолуције блокирају САД, а у скорије време је то два пута учинио председник Обама (2010. и 2015) „у име“, како истичу Данапала и Дуарте, „државе која није чланица НПТ-а и која по општем уверењу једина у региону поседује нуклеарно оружје“ – што је дискретна алузија на Израел. Аутори овог чланка се надају да овај неуспех „неће бити цоуп де грâце за два дугорочна циља НПТ-а – убрзано нуклеарно разоружавање и успостављање зоне без нуклеарног оружја на Блиском истоку“. Блиски исток без нуклеарног оружја несумњиво би обезбедио директан увид у сваку наводну претњу од Ирана, али стално америчко саботирање ових напора због заштите Израела говори да је у игри више од тога. Вашингтон је неколико пута минирао покушаје да се стане на пут наводној иранској претњи, што отвара питање правих разлога за то. У том смислу треба испитати неке неизговорене претпоставке и размотрити питања која се ретко постављају. Размотримо неколико тих претпоставки, почевши од најозбиљније: да је Иран највећа претња светском миру. Међу америчким високим званичницима и коментаторима тврдња да Иран заслужује ово ужасно признање постала је готово клише. Свет постоји и ван Америке и ти ставови, мада их нема у званичним америчким извештајима, можда имају извесну тежину. По водећим западним агенцијама за истраживање јавног мњења (WIN/Gallup International), прво место у борби за титулу „највеће опасности“ освојиле су САД. Остатак света, дакле, сматра да је Америка највећа претња светском миру. Друго место, далеко испод, заузима Пакистан, а овај претерано високи положај добио је вероватно захваљујући гласовима Индије. Иран је рангиран ниже од те две земље, заједно са Кином, Израелом, Северном Корејом и Авганистаном.

“Помоћ тероризму”

Следеће логично питање гласи: шта је заправо иранска претња? Зашто, на пример, Израел и Саудијска Арабија дрхте од страха пред том земљом? Каква год била та претња, тешко може бити војна. Пре неколико година америчке обавештајне службе обавестиле су Конгрес да, по стандардима региона, Иран има веома ниска војна улагања и да је његова стратешка доктрина одбрамбена – то јест планирана тако да застрашивањем спречи агресију. Америчке обавештајне службе такође су известиле да нема доказа да Иран заиста спроводи нуклеарни програм и да су “нуклеарни програм и спремност Ирана да могућност развоја нуклеарног оружја остави отвореном део његове стратегије застрашивања”. У свом прегледу глобалног наоружања угледни СИПРИ САД обично рангира као земљу са далеко највећим војним улагањима. Кина је, са улагањима која достижу трећину америчких, на другом месту. Далеко испод њих су Русија и Саудијска Арабија, мада далеко изнад држава западне Европе. Иран се једва помиње. У априлском извештају Центра за стратешке и међународне студије (ЦИСИС) изнети су сви детаљи и донет је „закључак да су арапске земље у Заливу… у далекој предности над Ираном, и по војној потрошњи и по приступу модерном наоружању“. Тако је, на пример, војна потрошња Ирана само мали део потрошње Саудијске Арабије и много нижа од потрошње Уједињених Арапских Емирата (УАЕ). Све у свему, чланице Савета за сарадњу заливских држава – Бахреин, Кувајт, Оман, Саудијска Арабија и УАЕ – осам пута надмашују суму коју Иран троши на оружје, и то траје већ деценијама. У извештају ЦСИС-а затим се каже: „Арапске државе у Заливу набавиле су и набављају најмодерније и најефикасније оружје на свету, за разлику од Ирана који је у суштини присиљен да живи у прошлости и често се ослања на системе набављене још у шахово време“. Другим речима, иранско оружје је застарело. А у односу на Израел, неравнотежа је још већа. Та држава, која поседује најсавременије америчко оружје и практично је прекоморска база једне глобалне суперсиле, поседује и огромну залиху нуклеарног наоружања. Дакле, „егзистенцијална претња“ са којом се Израел суочава заправо су изјаве иранских политичара: надалеко је познато да су врховни вођа Хамнеи и бивши председник Махмуд Ахмадинежад претили Израелу разарањем. Само што га нису спровели – а и да јесу, оно би било малог обима. Ахмадинеџад је, на пример, предвидео да ће „божјом милошћу [ционистички режим] бити избрисан са мапе света“. Другим речима, он се надао да ће се једнога дана у Израелу догодити промена режима. То свакако нема тежину директних позива из Вашингтона и Тел Авива да се режим у Ирану промени, да и не помињемо акције предузете да до тога дође. Све то наравно датира још од стварне „промене режима“ 1953, кад су Америка и Британија организовале војни удар да би свргнуле парламентарну владу и успоставиле диктатуру шаха, који је наставио са кршењем људских права до размера незабележених на планети. Шахови злочини познати су читаоцима извештаја Амнестy Интернатионала и других организација за одбрану људских права, али не и корисницима америчких медија, који велики део простора посвећују кршењу људских права у Ирану – али само од 1979, кад је збачен шахов режим. (Ове чињенице се могу проверити у брижљиво документованој студији Mansour Farhang and William Dorman, The US and Iran.) Као што је познато, Сједињене Америчке Државе држе светски рекорд у дисциплини смењивања режима, а ни Израел не заостаје много за њима. Најразорнија израелска инвазија на Либан 1982. је имала нескривени циљ промене режима и очувања контроле над окупираним територијама. Понуђени изговори су били неубедљиви. И то је сасвим уобичајено и у природи наших друштава – сетимо се само јадиковки из Декларације независности због „немилосрдних индијанских дивљака“ или Хитлерове одбране Немачке од „дивљег терора“ Пољака. Озбиљни аналитичари знају да Иран никада не би употребио нуклеарно оружје, и када би га имао, па чак ни да би њиме претио, јер би се тиме изложио ризику уништења. Али реална је забринутост да би нуклеарно оружје могло пасти у руке џихадиста – не захваљујући Ирану, него америчком савезнику Пакистану. У часопису Краљевског института за спољне послове, два водећа пакистанска нуклеарна научника Первез Худбој и Зија Мијан пишу да расте бојазан да ће се пакистански „милитанти дочепати нуклеарног оружја или материјала и почети да спроводе нуклеарни тероризам, што би угрозило специјалне формације од преко 20.000 војника који надзиру нуклеарна постројења. Ту су и проблеми јединица задужених за чување регуларних војних постројења“, која су често изложена нападима уз „помоћ инсајдера“. Укратко, тај проблем је стваран, само је, због фантазија смишљених из других разлога, пребачен на Иран. Друга врста забринутости због иранске претње везана је за улогу Ирана као „главне потпоре тероризму у свету“, што се пре свега односи на Хезболах и Хамас. Оба покрета настала су као отпор израелском насиљу које се одвија уз подршку Америке превазилазећи све што се приписује зликовцима из Хезболаха и Хамаса, а нарочито уобичајену праксу хегемонистичке силе која врши атентате дроновима чиме је задобила доминантно место у међународном тероризму. Хезболаху и Хамасу, тим зликовачким штићеницима Ирана, приписује се и злочин освајања гласова на јединим слободним изборима у арапском свету. Хезболах је крив и за још гори злочин – приморао је Израел да одустане од окупације јужног Либана која се, упркос наређењима Савета безбедности Уједињених нација, десила пре више деценија, уз помоћ илегалног режима терора и понекад екстремног насиља. Шта год мислили о Хезболаху и Хамасу или другим уживаоцима иранске подршке, Иран се тешко може рангирати као земља која пружа посебну подршку светском тероризму.

“Нестабилност у региону”

Још једна врста забринутости, коју је изразила америчка амбасадорка у Уједињеним нацијама Саманта Пауер, садржана је у тврдњи да „Иран потхрањује нестабилност и мимо свог нуклеарног програма“. Америка ће наставити да мотри на такво понашање, изјавила је она. Тиме се надовезала на обећање које је секретар одбране Ештон Картер дао на северној граници Израела – да ће Америка „наставити да помаже Израелу у његовој борби против злоћудног утицаја Ирана“ израженог у подршци Хезболаху, и задржати право да искористи војну силу против те земље, када процени да је то потребно. Начин на који Иран „потхрањује нестабилност“ посебно се драматично испољио у Ираку где је, између осталих почињених злочина, помогао Курдима да се одбране од напада милитаната Исламске државе, а градио је и електрану вредну две и по милијарде долара у јужном делу лучког града Басре како би довео струју на ниво од пре инвазије 2003. Међутим, амбасадорка Пауер не одступа од уобичајене праксе, без обзира што је због инвазије убијено стотине хиљада људи, милиони су у избеглиштву, почињена су варварска мучења – Ирачани су ово разарање упоредили са монголском инвазијом у 13. веку – и што је по анкетама WIN/Gallup-а Ирак постао најнесрећнија земља на свету. У међувремену, распламсао се секташки сукоб који је поцепао регион и успоставио основу за стварање монструозне творевине каква је ИСИС. И то се назива „стабилизацијом“. Само иранске срамне акције „потхрањују нестабилност“ у региону. Стандардна америчка пракса достиже надреалне нивое; тако је на пример либерални коментатор Џејмс Чејс, бивши уредник Foreign Affairs, објаснио како су САД „дестабилизовале изабрану марксистичку владу у Чилеу“ у одлучном покушају да „успоставе стабилност“ Пиночеове диктатуре. Неки људи су изван себе зато што Вашингтон уопште преговара са „гнусним“ иранским режимом који на ужасне начине крши људска права, уместо да тежи „савезу између Израела и сунитских држава, под покровитељством Америке“. Тако пише Леон Виселтир, сарадник угледног Atlantic-а, једва прикривајући своју дубоко укорењену мржњу према свему што је иранско. Мртав озбиљан, тај уважени либерални интелектуалац препоручује да Саудијска Арабија, у односу на коју Иран изгледа као рај, и Израел, починитељ тешких злочина у Гази и другде, науче Иран лепом понашању. Ова препорука постаје разумна само ако погледамо стање људских права у режимима које је Америка наметнула и подржавала широм света. Иако без сумње претња за сопствене грађане, иранска влада је далеко од рекорда који у том смислу држе омиљени савезници САД. Али ово увиђање се коси са интересима Вашингтона, Тел Авива и Ријада. Поучно је и присећање – грађани Ирана то свакако памте – да од 1953. није прошао ни један дан а да Америка Ирану није нанела штету. Када је 1979. свргнут омражени шахов режим, наметнут од стране САД, Вашингтон је подржао ирачког лидера Садама Хусеина који је 1980. кренуо у напад на Иран. Председник Реган је порицао Садамов највећи злочин – употребу хемијских средстава против курдског становништва Ирака, и за то окривио Иран. Када је Садаму суђено за злочине почињене под окриљем САД, то стравично злодело, као и друге сличне ствари у којима је Америка била саучесник, брижљиво је искључено из оптужнице и она се свела само на мање злочине, на пример убиство 148 шиита 1982, што је кап у мору његових језивих преступа. Садам је био толико цењени пријатељ Вашингтона да му је била одобрена привилегија коју је имао само Израел. Ирачке снаге су 1987. некажњено напале амерички ратни брод Старк, при чему је погинуло 37 чланова посаде (Израел је 1967. на сличан начин напао брод Либертy). Иран је поражен у америчкој операцији Богомољка која је вођена против иранских бродова и нафтних платформи у иранским територијалним водама. Врхунац је био када је ратни брод Vincennes без правог разлога оборио ирански путнички авион са 270 људи у иранском ваздушном простору – за шта је командант Vincennes-а одликован Легијом за заслуге уз образложење да се „понео изузетно часно“ одржавши „мирну и професионалну атмосферу“ у време напада на авион. Филозоф Тил Рагу је то овако прокоментарисао: “Можемо да осећамо само страхопоштовање пред таквом демонстрацијом америчке изузетности!” После завршетка рата, Америка је наставила да подржава Садама Хусеина, главног непријатеља Ирана. Председник Џорџ Х. В. Буш чак је позвао ирачке нуклеарне инжењере да се у Америци усаврше у производњи оружја, што је представљало озбиљну претњу за Иран. Ирану су појачане санкције, а односиле су се и на стране фирме које су са њим пословале; такође су предузете мере да се та земља избаци из међународног финансијског система. Последњих година непријатељство је добило такве размере да се прибегавало саботажама, убиствима нуклеарних научника (претпоставља се да је то чинио Израел) и сајбер рату, започетом отворено и са поносом. Пентагон сајбер нападе сматра чином рата и тиме правда свој војни одговор на њих, а то чини и НАТО, који је у септембру 2014. потврдио да сајбер напади активирају колективне одбрамбене обавезе сила у његовом саставу. То наравно важи када смо ми мета, али не када смо починиоци.

“Отпадничка држава”

Било је и одступања од овог обрасца. Председник Џорџ В. Буш је на пример неколико пута частио Иран, када је уништио његове главне непријатеље, Садама Хусеина и талибане. Чак је препустио Ирак утицају Ирана, после пораза САД и одустајања од прокламованих циљева – да ће САД успоставити трајне војне базе („сталне логоре“) и обезбедити америчким корпорацијама повлашћен приступ ирачкој нафти. Да ли ирански лидери данас желе да произведу нуклеарно оружје? Њихово порицање није баш уверљиво, али сигурно је да су у прошлости имали такве намере. То је потврђено са највиших нивоа власти и иностраним новинарима је говорено да ће Иран „брже него што се очекује“ развити нуклеарно наоружање. Оснивач иранског нуклеарног програма и бивши председник иранске Организације за атомску енергију био је уверен да вођство земље планира „нуклеарну бомбу“. И CIA је известила да „нема сумње“ да би Иран развио нуклеарно оружје ако то ураде суседне земље (што су оне и учиниле). Све то се наравно дешавало у доба шаха, кога су највиши амерички званичници – Дик Чејни, Доналд Рамсфелд и Хенри Кисинџер, између осталих – подстицали на развој нуклеарног програма и вршили притисак на америчке универзитете да пруже своју помоћ. Под таквим притиском је и мој универзитет МИТ склопио споразум са шахом, по којем је требало да прими иранске студенте на програм за нуклеарне инжењере, а за узврат добије њихове стипендије; то се дешавало упркос великом отпору студената, али уз релативно јаку подршку професора (састанак који старији професори сигурно памте). Када су га касније питали зашто је у доба шахове владавине подржавао такве програме, а у новије време био против њих, Кисинџер је искрено одговорио да је Иран тада био амерички савезник. Ако занемаримо те апсурде, остаје питање иранске претње која изазива толики страх и гнев. Природно је да одговор опет потражимо у америчким обавештајним службама. Сетимо се њихове анализе у којој се каже да Иран није војна претња, да је његова стратешка доктрина одбрамбена и да су нуклеарни програми „део иранске стратегије застрашивања“. Ко се онда брине због иранског застрашивања? Одговор је прост: то су одметничке земље које харају по региону и не трпе отпор својој агресији. На њиховом челу су САД и Израел, а Саудијска Арабија жели да им се придружи – извршила је инвазију на Бахреин (да би подржала сламање реформистичког покрета), а нападом на Јемен убрзава хуманитарну катастрофу у тој земљи. Што се тиче САД, још пре 15 година истакнути политички аналитичар Самјуел Хантингтон, професор политичких наука на Харварду, упозорио је у конзервативном часопису Foreign Affairs да за већину света Америка „постаје разбојничка суперсила… једина и највећа претња њиховим друштвима“. Убрзо потом, нешто слично рекао је и Роберт Џервис, председник Америчког удружења за политичке науке: „У ствари, у очима великог дела света Америка је данас главна отпадничка земља“. Као што смо видели, глобално јавно мњење подржава овај став великом већином. Америка је поносна на ову своју улогу. То јасно показује тврдња политичких кругова да Сједињене Државе задржавају право да прибегну сили ако једнострано закључе да Иран крши неку обавезу. Овај став заступају и демократи и он није ограничен на однос са Ираном. Клинтонова доктрина је на пример потврдила да Америка има право да прибегне „унилатералној употреби војне силе“ чак и да би обезбедила „неометан приступ кључним тржиштима, енергетским залихама и стратешким ресурсима“, да не помињемо наводну „безбедносну“ или „хуманитарну“ забринутост. Спровођење разних верзија ове доктрине је потврђено у пракси. Сетите се само чињеница из блиске прошлости. Све ово треба да имамо на уму када анализирамо споразум из Беча, без обзира на то да ли ће он опстати или ће га, што је вероватно, Конгрес саботирати.

Прочитајте још:Нема ни „п“ од победеПрипајање Донбаса Русији биће могуће тек после – пораза украјинске армије

Извор: TomDispatch / Пешчаник